Sumnje u ispravnost konkursa za direktore medijskih kuća

Novinarku i publicistu Draganu Kanjevac nije toliko iznenadilo što nije postala direktor Studija B, jer, kaže, to nije ni očekivala, koliko ju je iznenadila opšta ravnodušnost kada je iznela svoje sumnje da je konkurs namešten.

Nije joj odgovoreno ni sa „to nije tačno”, ni sa „otkuda ti to”, većina je na njena zapažanja odgovorila rečima „a šta si ti očekivala”. Dragana Kanjevac jedini je kandidat, kako joj je rečeno u gradskoj upravi, koja je odbijena zbog nepotpune dokumentacije.

– Nisam imala overene fotokopije dokumenata, zbog nepreciznosti u tekstu konkursa nisam predala ni dokaz da nisam osuđivana, a mislila sam da se radna knjižica predaje prilikom potpisivanja ugovora. U svakom slučaju, dobila sam zaključak komisije kojom se moja prijava zbog nepotpunosti odbacuje bez prava žalbe. Nisam dobila nikakav rok da dopunim dokumentaciju – priča naša sagovornica.

Konkurs za izbor direktora Studija B raspisan je krajem juna, kada su objavljeni konkursi za direktore još 20 gradskih javnih preduzeća. Najmanje kandidata, svega četiri, prijavilo se baš za Studio B, a izabran je vršilac dužnosti direktora ove gradske medijske kuće Ivana Vučićević, diplomirani ekonomista i novinar i master komunikologije, dugogodišnja novinarka ove kuće.

– Inače, pripremajući dokumentaciju za konkurs, saznala sam i da dobar deo mog rada na Studiju B nigde nije zaveden. Od četiri godine, imam upisano samo 14 meseci, a vreme kada sam radila emisiju „BIT – beogradski intervju” kao da ne postoji, nemam to u radnoj knjižici. Pitanje je kako nešto što je javno prikazivano morate da dokazujete da se desilo – kaže Kanjevac.

Navode Dragane Kanjevac, koja je izjavila i da će na Univerzitetu „Union” potražiti diplomske i master radove sadašnje direktorke Studija B, Ivana Vučićević nije želela da komentariše, rekavši samo da je sve oko sprovođenja konkursa bilo javno.

Iz Službe za informisanje grada Beograda kažu da je u tekstu konkursa precizirano da sva dokumenta moraju biti priloženi u originalu ili overenoj fotokopiji, kao i da je utvrđeno da će se neblagovremene, nerazumljive i prijave uz koje nisu priloženi svi potrebni dokazi, odbaciti zaključkom kako je to utvrđeno članom 29 Zakona o javnim preduzećima. Po istom članu, kako objašnjavaju u Službi za informisanje, ne dopušta se posebna žalba na zaključak.

„Komisija za imenovanje direktora, razmatrala je prijavu gospođe Dragane Kanjevac i utvrdila da je prijava dostavljena blagovremeno, ali da uz nju nisu priloženi svi potrebni dokazi o ispunjenosti uslova za izbor direktora JRDP ’Studio B’, odnosno da je imenovana dostavila neoverenu fotokopiju izvoda iz matične knjige rođenih, neoverenu fotokopiju uverenja o državljanstvu, neoverenu fotokopiju diplome o stručnoj spremi. Imenovana nije dostavila uverenje nadležnog organa da nije osuđivana za krivično delo protiv privrede, pravnog saobraćaja i službene dužnosti, kako je to u konkursu izričito navedeno, već je dostavila uverenje Privrednog suda u Beogradu koje predstavlja dokaz da nije osuđivana zbog privrednih prestupa. Uz svoju prijavu nije dostavila ni radnu knjižicu”, navodi se u odgovorima Službe za informisanje dostavljenim „Politici”.

Baš zbog toga što nisu imali neki ili oba ova papira, odbačene su prijave većine kandidata. Nezvanično, od njih dvanaestak koji su se prijavili, prihvaćene su prijave samo njih dvoje, sadašnje direktorke Tanjuga, Branke Đukić, i kandidata koji je konkurisao i za ostala javna preduzeća za koje je tada bio objavljen konkurs, pa je, pretpostavlja se, zbog toga imao i ova dva dokumenta.

Zbog nepotpune dokumentacije odbačene su i prijave gotovo svih kandidata koji su konkurisali za mesto direktora još jedne medijske kuće – Tanjuga. U ovom slučaju reagovalo je i Udruženje novinara Srbije (UNS), tražeći da se konkurs zbog nepravilnosti poništi i raspiše novi.

Obraćajući se sa ovim zahtevima Vladi Srbije, UNS je ukazao da se u tekstu konkursa za direktora Tanjuga, u delu gde se navodi potrebna dokumentacija, ne navodi da treba priložiti dokaze da kandidat nije član organa političke stranke i uverenje da nije osuđivan, iako se u svim drugim tada raspisanim konkursima za direktore javnih preduzeća traže i ova dva dokumenta.

Baš zbog toga što nisu imali neki ili oba ova papira, odbačene su prijave većine kandidata. Nezvanično, od njih dvanaestak koji su se prijavili, prihvaćene su prijave samo njih dvoje, sadašnje direktorke Tanjuga, Branke Đukić, i kandidata koji je konkurisao i za ostala javna preduzeća za koje je tada bio objavljen konkurs, pa je, pretpostavlja se, zbog toga imao i ova dva dokumenta.

– Smatramo da su kandidati koji su učestvovali na takvom konkursu bili oštećeni. Nikakvo objašnjenje ne postoji zašto konkurs ni posle 16 meseci od raspisivanja nije završen. Uz to, sadašnjoj direktorki je u međuvremenu istekao mandat – kaže Nino Brajović, generalni sekretar UNS-a.

Jedna od kandidatkinja čija je prijava odbačena je Maja Bekčić-Petrović, koja je u Tanjugu obavljala dužnosti zamenika glavnog i odgovornog urednika i bila urednik multimedijalnih izdanja.

– Krajem prošle godine, u skupštini je usvojeno nešto što se zove „Autentično tumačenje Zakona o javnim preduzećima”, po kojem je kandidat u obavezi da sam proceni da je potrebno da dokazi prate uslove konkursa, te pošto se u uslovima za konkurs navodi da je potrebno da lice nije osuđivano, da nije član organa stranke, trebalo je da sami zaključimo da treba da donesemo i papir koji to potvrđuje. Inače, posle konkurisanja, ja više nisam bila deo kolegijuma, dobila sam rešenje da sam novinar-reporter u Spoljnopolitičkoj rubrici. Nemam nikakav problem da budem novinar-reporter, ja to jesam, ali to je besmisleno, naročito što nakon toga nisam imala ni svoj sto ni svoj kompjuter i niko mi apsolutno nije dao ništa da radim. To je trajalo osam meseci i pošto mi je to bilo neizdrživo, dala sam otkaz i od 1. jula više ne radim tamo. Podnela sam sudu tužbu za mobing i žalila sam se na anekse ugovora o radu, ali ne mogu da se žalim na konkurs zato što ne postoji nikakva izvršna odluka, konkurs zapravo nije okončan i ne bi imalo smisla žaliti se usred nekakvog postupka – kaže Maja Bekčić-Petrović.