U milosti mašina: Četiri nova izraza u novinarstvu za 2026. godinu

Tehnologija i rastakanje sveta kakav smo poznavali velikom brzinom stvaraju i „troše“ nove pojmove medijskog slenga. Reč „tipfeler“ (slovna greška) je imala smisla kada smo tipkali po pisaćim mašinama i nestala je iz redakcija zajedno sa tim čudima mehanike bez kojih je novinarstvo decenijama bilo nezamislivo.

Prošle godine smo dobili ružan novi izraz pink slime (roze sluz) za uznemirujuću količinu veb sajtova koje plitkim, dopadljivim klikbejtovima puni veštačka inteligencija, sasvim spremna da bude i zloupotrebljena u vreme nekih izbora ili za drugačije, više ili manje nemoralne potrebe.

Lideri razvoja digitalnog informisanja iz celog sveta izdvojili su četiri nova izraza koji će, po njima, biti u živahnoj upotrebi ove mlade i neizvesne godine.  

1. Vibe coding

S jedne strane, lako je objasniti šta znači ovaj izraz koji je smislio jedan od osnivača Open AI čet-bota, Andrej Karpati: to je pisanje programa, konstrukcija veb stranica ili stvaranja epova putem prompta (uputstva) nekom od servisa veštačke inteligencije, koji to onda napravi za vas.

S druge strane je jedan od najvažnijih problema u ovom konceptu – dobićete program koji će verovatno raditi, ali nećete imati pojma o tome šta je zapravo u njemu, kako radi i da li radi i nešto što vi ne razumete ili ne znate.

Prvi problemi koji su se pojavili su jednostavni – obični „bagovi“, koje su ranije programeri sa pulsom i materijalnim telom rešavali tokom inicijalnog testiranja softvera, sada podrazumevaju da neko prouči ceo program iz početka. Drugim rečima, eventualne intervencije živog programera su prilično neisplative.

Naravno da možete istom AI servisu da se obratite novim promptom koji traži rešenje problema, ali i dalje ne znate šta će i kako taj servis da uradi, što problem može samo da uveća. Drugim rečima, ako nemate pojma kako radi vaša mašina, ako je i mašinu stvorila mašina, onda ste u milosti tih mašina i ništa tu ne možete da učinite.

Veštačka inteligencija po prirodi (mora da) prioretizuje tačnost, a ne efikasnost. Ovaj fenomen dovodi do česte pojave „uskog grla“ u funkcionisanju programskih VI tvorevina, posebno u sistemima koji primaju velike količine inputa spolja, pa ih čine sporim i neefikasnim.

Veliki jezički modeli, koji su pogonsko gorivo veštačke inteligencije, za neke stvari su pomalo tupavi i to stvara čitav niz neprijatnosti u vibe codingu.

Za očekivati je da mnogi problemi budu i rešeni, ali jedan je posebno važan za novinarstvo – bezbednost. Naime, VI jednostavno ne računa na neprijateljsko delovanje kada stvara kodove i zbog toga su njeni digitalni proizvodi nezaštićeni od hakovanja. Prišivanje zaštitnih zakrpa na takav program je retko isplativo, a šteta od hakerskog napada je obično velika.

Novinari, posebno oni koji su izloženi pritiscima i represiji, moraju da znaju za ovaj problem pre nego što se odluče na vibe coding. Nije to smak sveta, niti čini AI potpuno nepraktičnom za upotrebu. Samo je treba upotrebljavati na manje osetljivim projektima i temeljno proveravati proizvode. To će kredibilne redakcije svakako i činiti, ali one kojima su ciljevi klikovi i neprimeren uticaj na stavove korisnika, mogu da urade potpuno suprotno, a mi o tome nećemo znati baš ništa.

Vibe coding je već rasprostranjen način brzog programiranja i dizajniranja digitalnih medijskih proizvoda i donosi velike mogućnosti. Da vam je pre samo par godina u redakciji pala na pamet ideja o jednostavnoj i duhovitoj kompjuterskoj igrici o temi vašeg izveštavanja, morali ste da planirate bar pola godine za njeno stvaranje, čak i sa već dostupnim kodovima. Danas to možete da izvedete za jedan dan. O jednostavnijim digitalnim potrebama, tipa interaktivnog grafikona ili vizuelizacije eksel tabele da i ne govorimo.

Pa opet, neke programerske kuće danas nude kurseve na kojima možete da naučite kako da koristite VI za programiranje sa manje grešaka, više bezbednosti i da dobijete efikasnije proizvode. Ako se, s druge strane, beslovesno prepustite vibe codingu, to verovatno znači da niste pročitali ovaj tekst i zaslužili ste sve što vam se dogodi. Vaši korisnici, međutim, nisu zaslužili ništa osim dobrog informisanja, koje im dugujemo.

2. AEO – Answer Engine Optimisation

Radi se o logičnoj naslednici SEO, odnosno optimizacije vašeg sadržaja za pretraživače, samo što sada optimizujete svoje vesti, digitalne platforme i vizuelni sadržaj za VI čet-botove. Drugim rečima, želite da osobe koje se informišu tako što traže sažetke vesti od VI servisa, odaberu vaš sadržaj za informisanje korisnika, a ako je takav njihov servis, navedu vas kao izvor.

Naizgled, ništa tu nema problematično – optimizuješ svoj sadržaj da ga jezički model odabere pre nego neki drugi i sve u redu. No, AEO je komplikovaniji od SEO, zato što se ne prilagođava mašini koja ima jednostavne kriterijume da ti ponudi linkove na vesti, nego stvara sopstveni odgovor na pitanje, na osnovu tih sadržaja. Klopka je, lako je pogoditi, u tome što su kriterijumi za stvaranje odgovora mašinski, a ne ljudski, i što veštačkoj inteligenciji zaista nije prioritet da sagleda čitav kontekst i ponudi različite mogućnosti, već da korisnik bude srećan. A sedam od deset srećnih korisnika prihvataju vesti bez skepse ili provere. Razumete koliki ovo problem može da postane?

Evo, da objasnimo – ako optimizacija postane kriterijum po kojem VI čet-bot bira šta će vam servirati, a ne tačnost i relevantnost, dobićete odgovor pod uticajem onoga ko je uložio više para i znanja u optimizaciju. To može da bude pohlepni prodavac magičnog čaja za potenciju, ali i Islamska država, vi o tome svakako nećete znati ništa. A pošto je ova vrsta optimizacije prilično zahtevna, osobe koje se informišu na ovaj način će imati ponudu najbogatijih, a ne najboljih u svom poslu.

Proizvođači AI servisa, čak i oni koji imaju plemenite namere spram tačnosti i važnosti informacija na osnovu kojih formiramo svoje svetonazore, ne kontrolišu potpuno ni svoje čarobne mašine za odgovore na pitanja, a kamoli ponudu informacija iz kojih VI bira šta će da nam „sažme“. Odnos proizvođača kredibilnog informativnog sadržaja i firmi koje prave veštačku inteligenciju je komplikovan i težak. Većina najboljih medija sveta su onemogućili VI servise da pristupaju njihovim sadržajima, kao nelojalnoj konkurenciji koja besplatno koristi njihov rad i kredibilitet, ali su neki sklopili sa njima i ugovore i naplaćuju svoje sadržaje, prepuštajući ih tumačenju i prilagođavanju efemernog programa veštačke inteligencije.

Baš kao i ranije, rešenja su nezgrapna i nepopularna – savet da koristimo više različitih čet-botova, ili da koristimo samo one servise koji nude i linkove na izvore informacija i proveravamo ih, uzimaju mnogo vremena i prebacuju posao verifikacije, odabira i formulacije informacije na – nas. Korisnike. Kao i društvene mreže, otprilike. Napredak je, očigledno, postignut samo utoliko što nam se nudi još jednostavniji način da verujemo da smo informisani. U to su uložene zapanjujuće pare. U tačnost tih informacija, ulaže se zapravo sve manje.

3. Digital prominence (digitalno poreklo)

Ovaj pojam je zapravo akt transparentnosti kreatora digitalnog proizvoda, ili jednostavnije rečeno – proverljiva istorija njegovog nastanka. Neka vrsta deklaracije autentičnosti, koju možete da potvrdite ako sumnjate u nju.

Ova praksa se pojavila veoma, veoma brzo nakon prvih čet-botova koji koriste VI, što je svedočanstvo o količini lažnih animacija, videa, fotografija, tekstova, grafikona i svega što se nudi na internetu. Velike platforme su, kao, zapanjene i, eto, „bore se“ da nas spasu svega toga, ali zapravo samo reaguju na žalbe folirajući da nešto ozbiljno preduzimaju. TikTok, recimo, ima program nagrada za kreatore, koji će finansijski nagraditi sadržaje od bar jednog minuta ako izazovu reakcije korisnika, ali bez ikakvog obzira na to da li vas taj sadržaj možda dovodi u zabludu. Tako je, otprilike, na svim mrežama.

Fejkovi nisu novost, niti vezani isključivo za AI, već je veštačka inteligencija jednostavno učinila da pravljenje manipulativnih sadržaja postane veoma lako i mnogo uverljivije. Kao što su fejkovi stari problem, tako su stare i prve velike inicijative u pogledu zaštite autentičnog sadržaja.

Adobe je sa Njujork tajmsom i Tviterom još 2019. godine pokrenuo Content Autenticity Initiative (Inicijativa za autentičnost sadržaja), koja je imala za cilj da razvije standarde transparentnosti za čitavu medijsku industriju, uključujući i društvene mreže.

Mikrosoft i BBC su pokrenuli Project Origin, zatim je usledilo mnogo sličnih inicijativa, koje su vremenom počele da objedinjuju snage i u komplikovanom sledu događaja, koji nikako nije važan za ovaj konkretan sadržaj, došlo se do – nekoliko zgodnih alata za proveru porekla sadržaja na internetu.

Jedan je alat za proveru porekla sadržaja specijalizovane organizacije ContentCredentials.org. Za BBC Verify je jasno ko ga je stvorio. Ima još sličnih alata, kao i koalicija veoma značajnih provajdera različitih proizvoda i usluga koji se organizuju u pravcu olakšane verifikacije sadržaja na internetu.

Za to je potrebna i saradnja samih društvenih mreža preko kojih proizvodi stižu do korisnika, ali sve se uvek spotiče na istom, principijelnom mestu – zar nije, kad već zarađuju pare na nama, logična obaveza provajdera informacije da obezbedi njenu tačnost? Zašto bismo mi morali to da radimo koristeći razne alate, samo da saznamo šta se događa u Gazi ili Ukrajini?

Pomenuti TikTok je, recimo, podržao Content Credentials inicijativu i obećao da će biti moguće proveriti poreklo sadržaja na mreži njihovim alatom, ali to i dalje podrazumeva da daunloudujete video ili fotografiju i prenesete je u alat, a da TikTok samo ostavi digitalne podatke na osnovu kojih alat može da obavi posao. Što niko od nas nije baš srećan da radi, naravno.

Open AI, s druge strane, namerno ostavlja „trag“ u svakom proizvodu generisanom njihovim servisom, tako da ga isti taj alat odmah prepozna i označi prilikom provere. Što jednako tako ne sprečava malo veštije korisnike da sami uklone te podatke sa proizvoda.

4. Liquid content (Fluidni sadržaj)

Izraz označava sadržaje koji se neprestano menjaju u skladu sa razvojem situacije, kontekstom u kojem ih individualni korisnici konzumiraju, lokacijom, vremenom ili interakcijom, samo što to ne rade osobe, već veštačka inteligencija. Ovo podrazumeva i da će VI da prilagodi vest, tekst, video ili šta god – i mreži na kojoj pristupate tom proizvodu, skratiti ga ako je takvo vaše ranije ponašanje na internetu, razbiti u vizuale ako je potrebno…

Kao i mnogo šta drugo što nam je eksplodiralo u lice tokom istorije, i iza ove ideje stoje dobre namere – cilj bi bio da korisnici u svakom trenutku raspolažu najsvežijim važnim informacijama, stavljenim u njima važan kontekst i prilagođenim njihovom načinu konzumiranja vesti. Zvuči zaista kao osetan napredak u informisanju, posebno zbog toga što se „ručno” prilagođavanje ispostavilo kao posao koji uzima previše vremena i rada da bi bilo isplativo.

Preduslov za sve ovo je da medijski proizvod od početka bude stvoren modularno, odnosno iz delova koji mogu da se kombinuju prema potrebama. No, koji deo jednog dobro napisanog izveštaja vama nije potreban zato što nemate vremena da saznate da je planeta u krizi, recimo? Do sada je to skraćivanje bar bilo prepušteno novinarima. Sada će o tome da odlučuje program za koji ni programeri ne znaju kako tačno radi, a svakako ga ne zanimaju ni etika, ni kvalitet vaše informisanosti. Samo vaš konformizam i eventualno bankovni račun.

Ako se još niste uplašili, ništa zato, sad ćemo i to da sredimo. Podkast ili video koji ste hteli da čujete i vidite, ako je na njega primenjen ovaj mehanizam, veštačka inteligencija će da izmeni u skladu sa vašim algoritmom, nad kojim nemate baš mnogo kontrole. Programeri se, naravno, entuzijastično pale na „remiksovanje sadržaja” koje „čuva suštinu” kao da su na bilo koji način pozvani da se bave bilo sadržajem bilo suštinom.

Bilo bi zaista važno da sami odlučujemo šta je „suština”, da znamo da iz podkasta o savremenoj istoriji, na primer, neće biti izostavljeni delovi koji mogu da uvrede ljude sa kojima delite državu, pošto su uvredljivi, a i idealizuju svoju istoriju, kao i većina drugih društava na planeti. Ili će takvi delovi biti naglašeni, ne bi li se stvorilo to što se uopšteno naziva „interakcijom”, a često je nepodnošljivi uragan uvreda i mržnje.

Primenjen na vesti, ovakav princip postaje izvanredno opasan i destruktivan, osim ako verujemo u najbolje namere Ilona Maska ili Marka Zukerberga. Ili Deda Mraza, sve jedno.