Rakočević: Lažni narativi medija u Prištini o 17. martu deo psihologije konačnog obračuna sa Srbima

Uprkos postojanju potvrđenih činjenica i međunarodne dokumentacije o 17. martu 2004. godine, posle više od dve decenije u albanskoj javnosti na Kosovu šire se netačne tvrdnje o razlozima koji su pokrenuli talas nasilja nad nevećinskim zajednicama na Kosovu. Rakočević smatra da je za katastrofu koja je usledila odgovorno nedemokratsko i totalitarno okruženje, podsećajući da je okidač bila lažna vest o utapanju albanskih dečaka u reci Ibar, a da su za to krivi Srbi.

„Tog trenutka ta kapisla je izazvala eksploziju jednog društva koje nije moglo da prihvati druge i drugačije. I taj medijski totalitarizam koji je tog trenutka bio okrenut ka Srbima bio je klasično navođenje na mete po gradovima, po selima, po crkvama, po onim mikrozajednicama i getima koji su pretrajali od 1999. do 2004. Dakle, vi imate medije koji su tog dana snimali, puštali snimke nekih kostiju i govorili da su Srbi pobili Albance 1999. i da su držali te kosti. Posle toga više nije bilo ni jednog jedinog trenutka u kojem bi ta srpska sredina mogla da preživi, dakle, nije joj ostavljen ni minimum mogućnosti da preživi“, naveo je Rakočević za Kosovo onlajn.

On podseća da su mediji tada „vodili hajku“.

„Ima Oebs zabeleženo: iz Đakovice se javlja dopisnik javnog servisa RTK i kaže: ‘situacija u gradu je mirna’, dok srpska crkva gori. To je jedna apsolutna ravnodušnost. Tu nema druge strane. Tu je druga strana osuđena na nestanak“, ističe Rakočević.

Navodi da je 17. mart bio jedan od datuma u kojima je bilo važno da se u konačnom obračunu završi sa Srbima.

„Kada jedna zajednica, jedna grupa, jedan sistem, jedno društvo odluči da napravi konačni obračun sa nekim, onda istina apsolutno nije važna. Tu više nema nikakvih unutrašnjih mehanizama koji vas, u odnosu na druge i drugačije i na istinu, sprečavaju da širite mržnju i da obnavljate mogućnost sukoba. Jer ovde nije stvar u tome da vi širite lažne vesti zato što je to neka inercija ili zato što to odgovara opštem mišljenju, ovde je stvar u tome da se čitav jedan sistem trudi da nastavi psihologiju konačnog obračuna“, naveo je Rakočević.

Posledice takvog narativa su katastrofalne, ističe on, zato što nema nikakvog pomaka među onima koji su proširili lažnu vest i izvršiocima, a ni kazni.

„Izvršioce je trebalo kazniti i neka ruka pravde je trebalo da dođe do njih, a to je apsolutno minorno i zanemarljivo. S druge strane, mediji koji su označeni kao okidač – a to je na prvom mestu javni servis Radio-televizije Kosova i najliberalniji list kosovskih Albanaca ‘Koha ditore’ – predstavljaju paradoks u kome nisu problem bile koračnice i pozivi na juriš medija koji zastupaju ratne ciljeve, već je problem bio to što je većina poverovala. Bio je potreban javni servis da takva lažna vest o ubistvu dece ode u javnost, kao i ‘Koha ditore’, kao liberalna novina, koja je objavila tekst ‘Oprez, Srbi kolonizuju Kosovo’“, kazao je naš sagovornik.

Ističe da je tekst potpisao čovek po imenu Petar Rogel, za kog se nikada nije saznalo ko je, a koji je tvrdio da su Srbi iz beogradskog režima koji naseljavaju Kosovo legitimna meta.

„U tom trenutku se osećalo da može doći do povratka, i zato je jedan od ciljeva ostvaren – povratak Srba posle 17. marta u gradove na Kosovu i Metohiji. 236.000 proteranih je zaboravljeno, a posle toga je sve bila farsa, ništa nije moglo da se dogodi“, priča Rakočević.

On napominje da kada jedna zajednica odluči da nekoga „istrebi“ na takav način, istina više nije bitna i da se samo traži opravdanje za konačni obračun „sa drugima, drugačijima i onima koje ste označili kao vekovne neprijatelje“.

„Kako je to moguće? Šta je uradila međunarodna zajednica? Zar je protek od ovih 27 godina samo vreme u kojem čekamo da se obračunavamo jedni sa drugima? Kako je moguće da smo u istoriji i na ovim prostorima imali mnogo nesrećnijih i krvavijih sukoba, ali zamislite Evropu u kojoj 27 godina posle rata, i među najljućim i najkrvavijim protivnicima, neka zajednica na određenoj teritoriji pati na način na koji Srbi danas pate i žive u ovom sistemu – to je potpuno nezamislivo. Što znači da iza svega stoji nesigurnost i potreba da se ta nesigurnost na neki način manifestuje kroz sukob. Većina, i liberalnih i javnih i bilo kojih drugih ličnosti, nema snagu da kaže: ‘Čekajte, ostavite tu crkvu u Prištini’, ‘U čemu je problem da postoji neki hram’, ‘U čemu je problem da postoji neko ko misli drugačije’“, ističe Rakočević.

Napominje da su narativi i ideje 17. marta ugrađeni u psihologiju i metodologiju konačnog obračuna, a da je ključno pitanje kako ih preživeti.

„Možemo ih preživeti ako u svojim zajednicama razvijemo pluralizam, normalnost i primere da nikada ne smemo razmišljati na totalitaran i isključiv način, niti u psihologiji konačnog obračuna, kada su u pitanju drugi i drugačiji. Nažalost, mi smo meta takvog razmišljanja, a mediji su okidač koji čeka da izvrši mračne želje sistema koji nije pronašao svoj smisao i nije svojim građanima doneo gotovo nikakvo dobro“, zaključio je Rakočević.