Snježana Milivojević: Srbija je najopasnije mesto u Evropi za novinare (1)

„Srbija prolazi kroz vrlo duboku krizu koja cepa društvo. A predugo traje i ne rešava se. Mediji su tu veoma izloženi“, upozorava Snježana Milivojević, nekadašnja profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Ona za Cenzolovku komentariše najnovije istraživanje Rojtersovog instituta za studije novinarstva, Digital News Report, čija je autorka. U njemu ocenjuje da se situacija u domaćim medijima značajno pogoršala.

Cenzolovka: U istraživanju se navodi da je vlast u Srbiji „pojačala represiju prema pobunjenom društvu“. Dodaje se i da se policijsko nasilje povećalo. Postali smo jedno od najopasnijih mesta u Evropi za novinare, van aktivnih ratnih zona. Kako vi vidite život i rad onih koji izveštavaju s ulice u 2026?

Snježana Milivojević: Od pada nadstrešnice u Novom Sadu ovde su napadi na kritičke medije eskalirali. Poslednja stvar koju u ovoj krizi vlast želi jesu mediji koji njihovo delovanje iznose u javnost i pozivaju ih na odgovornost. Samim tim novinari su veoma ugroženi.

Srbija zaista jeste najopasnije mesto u Evropi za rad novinara. I to smo videli u poslednjim izbornim ciklusima. Ovde su izbori kao ratne zone. Novinari se fizički napadaju. Centar Beograda je okupiran i pretvoren u paramilitarni kamp iz kog svakog trenutka mogu da iskoče kriminalci.

Rizično je baviti se novinarstvom ovde. To je jedna profesija koja pored profesionalnog integriteta i znanja zahteva i ličnu hrabrost. Ovo će zvučati surovo, ali moram da kažem da je jedan od strukturnih razloga zbog čega su novinari sve više na udaru taj što su režimima sve manje potrebni. Oni su ti koji propituju njihovu odgovornost.

Kako je država urušila medije

Cenzolovka: Kažete da se medijski pejzaž u Srbiji značajno promenio i to na gore. Aktuelni trenutak je najblaže rečeno – složen. Na koji način je politička kriza uticala na medijsku scenu? Koji su najvidljiviji indikatori tog pogoršanja?

Milivojević: Medijski pejzaž je pogoršan prvo sistemski. Došlo je do takvog pogoršanja da smatram da se ulazi u jedan proces deinstitucionalizacije.

Nakon prvog talasa tranzicije izgrađene su institucije i doneti zakoni. Sada nije da se zakoni ne primenjuju, nego već godinu i po dana nema Saveta REM-a, što znači da se sistem institucionalno urušava. Evo, kasniće se i s izborom Upravnog odbora RTS-a. Dakle, imamo čitav niz sistemskih nazadovanja. Takođe, novi zakoni su generaciju iza zakona u Evropskoj uniji, onih koji su inicirani evropskim zakonom o slobodi medija.

A uloga države jača i to je jedna vrsta backlasha (kontraudar, prim. nov.). Država se vraća na velika vrata u medije preko Telekoma, koji kupuje mnogo lokalnih medija. Telekom je jedna moćna kompanija. Pored toga što je veliki oglašivač, to je i najveća platforma za prenos. U ovom trenutku čini mi se da je njena glavna uloga da koncentriše distribuciju novca koji ulazi na medijska tržišta.

Novac namenjen sadržaju u javnom interesu dodeljuje se tabloidima koji drastično urušavaju kvalitet. Tako da na više načina možemo da govorimo o nazadovanju koje se, evo, samo u ovoj jednoj godini desilo.

Pažnja je naša moć

Cenzolovka: Koje su posledice ovakve „odmazde države“? Šta to znači za nas kao publiku?

Milivojević: Zbog velike političke krize u kojoj je zemlja, ali i velike mobilizacije javnosti, došlo je do značajnih pomeranja u interesovanju publike.

I to je ono zbog čega je ovo istraživanje veoma značajno. Ono govori o tome da u novom medijskom okruženju publika postaje sve svesnija da njihovo glavno oružje – dakle, njihova pažnja kojom nagrađuju medije – jeste nešto što može da utiče na to kako će se mediji ubuduće razvijati.

Cenzolovka: Pažnja je, kažete, naša moć. A gde je usmeriti, ako je poverenje toliko nisko? Svega 22 odsto građana ima poverenje u medije u Srbiji (pad od pet odsto), dok je svetski prosek 37 odsto. Jesmo li u pravu kad imamo tako ciničan odnos prema sadržaju koji stiže do nas?

Milivojević: Poverenje u medije je i globalno na silaznoj putanji. Razloga je više, pre svega zbog strukturnih promena u medijima i velike migracije publike u digitalni svet.

Ovde poverenje brže opada. Odnosno, pada poverenje u tradicionalne medije. Na mnogim mestima u svetu publika ide u te nove medije, različite kreatore, podkastere, individualne medijske glasnike… Ovde publika na internetu, osim društvenih mreža, u velikom broju ide na sajtove ili aplikacije koje su vezane za tradicionalne medije. U izvesnom smislu oni „traže“ medije.

To je i refleks velike društvene krize u kojoj su ljudi prilično dezorijentisani. Zbog toga oni povlače poverenje s medija, dok imaju potrebu za informacijama. I ono što je specifično za Srbiju, čini mi se, jeste taj jako visok stepen polarizacije.

„Novinari su potrebni samo svojoj publici, i nikome više“

Cenzolovka: U istraživanju se Srbija spominje upravo u tom kontekstu. Ona je među društvima (tu su još i, recimo, SAD, Brazil, Meksiko i Poljska) u kojima se kreatori vesti percipiraju kao neko ko je izrazito na jednoj od strana političke podele. Da li delite takav utisak? I ko je zapravo najodgovorniji za polarizaciju?

Milivojević: Mislim da su za polarizaciju u društvu pored velikih tehnoloških promena značajne i one socijalne.

Živimo u trenutku velikih globalnih, ne samo političkih kriza, nego baš dramatičnih strukturnih promena u svetu. Zbog sumraka, da tako kažem, starih ideoloških ili normativnih načina razumevanja sveta, vraća se velika polarizaciju među ljudima.

Treći faktor je, naravno, slabljenje demokratije. Raste ne samo autokratizacija društava – sve većeg broja društava – nego i pojava autokratskih, populističkih lidera. Oni koriste medije kako bi mobilisali podršku.

Cenzolovka: Osim lidera, ko sve utiče na informacije koje dolaze do nas? U istraživanju je Srbija pri samom vrhu liste i po uticaju kompanija ili osoba iz kriminalnog miljea… A uticaj eksperata je najniži?

Milivojević: Sve ste naveli. Visok stepen kriminalizacije društva ogleda se i u toj percepciji da organizovani kriminal značajno utiče na medije.

Takođe, političari, organizovani kriminal i moćne komercijalne grupe mogu direktno da pristupe publikama preko društvenih mreža. Na svojim nalozima oni oblikuju sliku o sebi, mnogo povoljniju, i bez novinarskih pitanja. Novinari su zapravo sve potrebniji samo svojoj publici i nikom više.