Ko je ubio profesora Džejsona Ardeja?

Velika Britanija podelila se na one koji smatraju da su Ardeja u smrt odveli mediji, i na one koji medije brane. Jedni potpisuju peticije, žale se nadležnim institucijama i objavljuju spiskove novinara koji su se posebno „istakli“, dok drugi navode da je štampa samo radila svoj posao.

Istina je, naravno, negde između, a izvesno je samo da jednog mladog čoveka više nema.

Laži me lepo

Prva kontroverza tiče se doktorata. Ardej je zaista prepisao čitave pasaže iz naučnih radova svojih kolega i prava je bruka što je to prošlo kroz ruke stručnih službi Kembridža. Druga je tema to što je Ardeja razotkrio Nejtan Kofnas, koji se zalaže za naučni rasizam i pod znak pitanja dovodi akademske potencijale pripadnika crne rase.

Zahvaljujući tome, kao i podtekstu mnoštva priloga u desničarskim medijima, može se stati iza teze koju ovih dana ponavljaju mnogi: da su napadi na Ardeja u korenu rasistički. Pritom, međutim, ne bi se smelo zaboraviti da je plagiranja bilo i da je pitanje samo da li bi Ardej drugačije prošao da se kojim slučajem rodio kao belac.

Pažnju nije privukao sam doktorat, već i podaci iz biografije Džejsona Ardeja, koje je naveo u nedavno objavljenim memoarima ili u nizu novinskih intervjua: da do 11. godine nije govorio, da je do 18. bio nepismen, da je pretrčao 30 maratona za 35 dana, da je trčao sa slomljenom nogom, da je u humanitarne svrhe prikupio pet miliona dolara, da su ga kao malog prebila deca i da je zbog toga dobio epilepsiju, da je bio u komi zbog udara automobila.

Danima su mediji, mnogi od njih i ozbiljni, ispitivali istinitost ovih tvrdnji i nisu našli potvrdu za njih. Sećanja svedoka nisu se podudarala s Ardejevim navodima, a u nekim slučajevima su i sami navodi naprosto zvučali neverovatno.

„Gardijan je pokušavao da utvrdi šta je istina, a to je prava funkcija novinarstva. Ardej je kontaktirao naše novinare pre više od godinu dana, oni su vrlo intenzivno radili da bi dokazali istinitost onoga što im je rekao, što u mnogo slučajeva nije bilo moguće. Gardijan je imao pravo da objavi svoja istraživanja, i nije u redu da zbog toga stradaju novinari koji su odgovorno radili svoj posao”, navodi Gardijan u svom uvodniku.

Ekspert za medijsko pravo Mark Stevens tvrdi da je bilo savršeno legitimno da mediji ispituju navode, ali da je problem u tome što su bili upozoreni da je Ardej suicidalan i što potom nisu prestali. „Zašto su nastavili nakon što je dao otkaz?”, upitao je on.

Pucanj u zvezdu

Najkompletniji odgovor na to pitanje daje novinarka Tajmsa Sara Ditun u inače sjajnom tekstu „Štampa nije ubila Džejsona Ardeja”, koji otkriva mnogo toga o medijima, ne samo u ovom slučaju.

Kako kaže, akademski plagijati obično ne dolaze na naslovne strane, ali „Ardej nije bio stari akademik, već zvezda prisutna u medijima“.

“Kada je novinarka Gardijana Lanre Bakar utvrdila da neki od njegovih navoda o nasilju koje je trpeo ne stoje, Ardejev odgovor bio je urnebesan: ‘Iskreno, mislio sam da ćete mi jednostavno poverovati’. To je i njegova nesreća – da je bio manje zabavan, ne bi privukao toliko pažnje”, navodi Ditum.

Koliko god surovo zvučalo, Ditum je u pravu. U prirodi je medija da se bave „zabavnim” osobama, ali isto tako da im ne praštaju greške i obmane. U tom slučaju postaju opasni po svog dojučerašnjeg junaka.

Po Sari Ditum, mediji su se toliko bavili Ardejem i zbog tajminga: skandal je izbio u vreme letnje pauze u parlamentu, dan nakon što je novi premijer stigao u Vestminater i par dana posle finala Svetskog prvenstva u fudbalu. „Nama kao zemlji, bila je potrebna tema kojom ćemo se baviti.“

Ko je, dakle, ubio Džejsona Ardeja? Uz dužno poštovanje prema njegovom stradanju, veliki deo krivice nosi on sam. U javnom prostoru se jednostavno ne laže, bar ne nekažnjeno. O plagiranju da i ne govorimo.

Ubio ga je i rasizam, zasigurno. Da nije bio crn i da kao takav nije privukao toliko medijske pažnje, teško da bi se na njega ostrvili najpre pedantni rasisti, a potom i ostali.

Pre svega, ubilo ga je nepostojanje kriterijuma na Kembridžu: neko ko je bukvalno prepisao doktorat i ko u toj meri i na taj način konfabulira sopstveni život, u normalnim okolnostima ne bi prešao ni prag jedne od najuglednijih akademskih institucija na planeti.

Konačno, presudili su mu i mediji, ali naprosto radeći svoj posao. Istraživali su ono što im je sam Ardej rekao, svako na svoj način, ali uz tu polaznu tačku. Mediji su i ovde najlakša meta i najočigledniji krivci, jesu surovi, bezočni i često pod direktnim uticajem političkih, ideoloških i drugih elita, ali smrt profesora Ardeja ne ide na njihovu dušu.