Zašto režimi satiru satiru – i gde se Kesić uklapa u „svetsku slagalicu“?

Pre tačno četiri godine, PLJiŽ, jedan od najpopularnijih i najcenjenijih delova programa televizije Nova u tom trenutku, skinut je sa programa. Kako za Cenzolovku kaže Dragoljub Draža Petrović, urednik Danasa, kreator PLJiŽ-a i jedan od najpoznatijih domaćih satiričara, i tom prilikom su oni ovo saznali „iz druge ruke“.

„Nama je posle sa zvaničnog mesta rečeno da novi urednik programa, neki Kipranin ili Grk, svejedno, smatra da nema mesta takvom satiričnom programu četvrtkom uveče kada se emitovao PLJiŽ, jer tada idu serije. Dobili smo predlog da pređemo na N1 pod određenim uslovima, što nismo prihvatili, i tako se završio PLJiŽ. Četiri godine kasnije ja i dalje po ulicama najmanje pet do deset puta dnevno odgovaram na pitanje: kada će ponovo biti PLJiŽ? To dokazuje da ljudi ne zaboravljaju i vole satiru“, kaže Draža Petrović.

A te četiri godine kasnije, okolnosti su nešto drugačije sa promenama u vlasništvu United Media Group-e – a možda i nezvanični razlozi za ukidanje emisije, kao i u pogledu političkog i društvenog konteksta Srbije. Međutim, sudeći po broju ljudi na protestu podrške Kesićevoj emisiji održanom 10. septembra, ljubav prema satiri je još uvek tu.

Ako publika, jasno, postoji, zašto onda emisije više nema?

Zoran Kesić je u nekoliko gostovanja naveo da su razlozi ekonomske prirode. Odnosno da je, prema tvrdnjama čelnih ljudi današnjeg ANN-a, emisija skupa za proizvodnju, a da ne donosi dovoljno.

Draža Petrović, ipak, u to ne veruje.

„Ne verujem u mogućnost da Kesić novim vlasnicima kompanije ANN nije isplativ, jer on je najveća TV zvezda te kompanije. Kesićeva emisija je najgledanija na svim kanalima kompanije i svakako je samo do menadžmenta da napravi od nje dobar medijski biznis. Zašto su odlučili da ne zarade na Kesiću, to je pitanje za njih“, kaže on.

A zašto se kao razlog za ukidanje emisija često navodi novac, za Cenzolovku objašnjava Marko M. Đorđević, profesor Fakulteta pedagoških nauka na Univerzitetu u Kragujevcu, koji se u svom radu naširoko bavio satirom u medijima.

On navodi da savremena kontrola medija uglavnom više ne izgleda kao klasična cenzura, to jest da nema nužno nekoga ko će telefonom narediti da se određena emisija ukine.

„Mnogo je efikasnije ako politička odluka može da izgleda kao poslovna, programska ili tržišna odluka“, ističe on. „Naravno, ne treba svaki slučaj ukidanja neke emisije automatski proglašavati političkom cenzurom. Televizijska produkcija jeste skupa, postoje gledanost, oglašivači, budžeti i legitimne programske odluke. Problem nastaje kada ekonomski kriterijumi postanu selektivni, kada se pitanje isplativosti veoma strogo postavlja pred kritičke i satirične sadržaje, dok se za druge programe isti kriterijumi primenjuju mnogo fleksibilnije.“

Đorđević dodaje i da je to deo šireg procesa upravljanja medijskim prostorom i utiscima u javnosti.

„Najefikasnija kontrola je ona koja ne izgleda kao kontrola. Formalno niko nije zabranjen i sloboda govora nije ukinuta. Samo za određenu emisiju više nema novca, termina, sponzora ili programskog interesa. Rezultat, međutim, može biti isti. Jedan kritički glas nestaje iz javnog prostora“, pojašnjava on.

I profesor Đorđević i Draža Petrović slažu se da je pritisak na satiru često drugačiji, a nekad i intenzivniji nego na „obične vesti“ – i to upravo jer vlasti na satiru gledaju nešto zabrinutije nego na informativni program.

„Na satiru nijedna vlast nema valjan odgovor, jer su vlastodršci obično operisani od humora, sem da pokuša da je ukine. Zato je satira opasnija od obične vesti. I biračko telo vlasti zna da se nasmeje jer je smeh nezadrživa manifestacija ljudskog duha. Zato im smetaju oni koji znaju da nasmeju svakog, pa i njihovo biračko telo“, kaže urednik Danasa.

A profesor Đorđević ovu ideju dodatno objašnjava mišlju da satira radi nešto što klasična politička kritika često ne može – „razgrađuje mit o moći“.

„Svaka vlast nastoji da proizvede određenu predstavu o sebi, ali kod autoritarnih režima, ili onih koji pokazuju autoritarne tendencije, to upravljanje utiscima postaje posebno važno. Politički lider se predstavlja kao odlučan, istorijski važan, nezamenljiv, ponekad i kao jedini garant stabilnosti. Oko njega se gradi čitava politička i medijska dramaturgija. Satira tu dramaturgiju remeti. Ona otkriva nesklad između slike i stvarnosti, između pompeznosti političke predstave i onoga što se iza nje zaista nalazi. Politički proces koji je insceniran kao ozbiljna državna drama satira može za nekoliko minuta da pretvori u komediju“, smatra profesor Đorđević.

Dodaje i da informativnom programu vlast može da suprotstavi drugi informativni program, podatku drugi podatak i komentatoru drugog komentatora – ali da je mnogo teže polemisati sa činjenicom da vam se ljudi smeju.

„Zato problem nije samo u tome što satira kritikuje vlast. Ona joj oduzima monopol nad načinom na koji će biti predstavljena i doživljena u javnosti“, zaključuje profesor Marko M. Đorđević.

A kako je Kesić jedan od najpopularnijih satiričara u Srbiji, činjenica da ovako nešto može da se desi njemu, sasvim sigurno ne budi optimizam ni kod njegovih kolega i koleginica, a posebno drugih satiričara u pogledu njihove budućnosti.

Profesor Đorđević tvrdi, ipak, da ni sa jednim ukidanjem ova vrsta humora ne nestaje, ali ipak gubimo nešto.

„Problem sa preseljenjem satire isključivo na društvene mreže jeste fragmentacija publike. Tamo veoma često razgovaramo sa ljudima koji već misle slično kao mi. Televizijska satira, posebno kada se nalazi u mediju velikog dometa, može istu poruku da dovede pred politički, generacijski i socijalno veoma različitu publiku. Zato posle njenog nestanka ne ostaje potpuna praznina, ali javni prostor postaje siromašniji. Gubimo jedan važan korektiv političke i medijske moći“, kaže profesor.

Iako navodi da satira kao takva ne može da menja političko opredeljenje ili mišljenje ljudi, tvrdi da ona može da promeni okvir u kome se neka pojava posmatra.

Draža Petrović, urednik Danasa, kaže da se nada da Kesićev odlazak sa televizije neće uticati na rad ostalih novinara i novinarki, odnosno medija u okviru ANN-a.

„Imamo usmene garancije, bar mi u Danasu, koje su nam dali novi vlasnici, da neće dirati našu uređivačku politiku ako se držimo osnovnih pravila novinarstva. A što se tiče odustajanja od smeha – ma kakvi, smeh leči od ludaka, budala i diktatora. Niko neće od toga odustati“, jasan je Petrović.

Kako se satire satira širom sveta?

Pre nego što se okrenemo primerima iz sveta, vredi reći i kako ih čitati. Profesor Đorđević upozorava da direktna poređenja mogu da zavaraju.

„Srbija, Sjedinjene Države, Rusija i Egipat, kao neki od poznatijih primera u ovoj oblasti, imaju različite političke sisteme, institucije, medijska tržišta, tradicije i, što je posebno važno, veoma različite stepene političkih i medijskih sloboda. Zato bi jednostavno izjednačavanje tih slučajeva bilo analitički pogrešno. Ali možemo da poredimo mehanizme. Jedan obrazac se zaista ponavlja“, kaže profesor.

Taj mehanizam, kako ističe, jeste jasan – što je političkoj moći važnije upravljanje sopstvenom slikom, to joj više smeta mogućnost da neko tu sliku dekonstruiše.

Sa tim na umu, koji su to poznati primeri iz sveta?

Sjedinjene Američke Države – Da li je prekasno za „late night“?

Drugi mandat Donalda Trampa obeležio je sukob sa kritičarima, a na udaru su se našli i voditelji „late night“ emisija – format koji su kod nas proslavili upravo Zoran Kesić i Ivan Ivanović.

Stiven Kolber je godinama vodio najgledaniju noćnu emisiju na CBS-u, ali je mreža u julu 2025. najavila gašenje – zvanično zbog finansija, samo tri dana nakon što je Kolber nagodbu matične kompanije Paramaunt sa Trampom od 16 miliona dolara nazvao „debelim mitom“. Paramaunt je tada čekao odobrenje regulatora za spajanje sa Skajdensom, a dvojica senatora su tražila istragu da li je razlog bio politički. Odgovora do danas nema, a Kolber je poslednju emisiju vodio u maju, nakon čega se okrenuo pisanju scenarija.

Džimi Kimel je prošao nešto bolje. ABC mu je u septembru 2025. „na neodređeno“ skinuo emisiju nakon monologa o ubistvu Čarlija Kirka, uz javnu pretnju regulatora Brendana Kara: „Možemo lako ili teško“. Posle podrške preko 400 holivudskih umetnika i privatnih pregovora sa Diznijem, vraćen je na posao posle nedelju dana.

Francuska – Lutke van naslovne strane

Parodija dnevnika sa lateks lutkama emitovala se na francuskom Kanalu plus od 1988. i imala kultni status. Kada je milijarder Vinsent Bolore 2015. preuzeo kontrolu nad kanalom, zamerio je emisiji „preterano ruganje“, pa su smenjeni koautori, srezan budžet i menjani termini.

Gledanost je padala iz godine u godinu, a emisija je ugašena 2018, posle trideset godina, sa poslednjom epizodom 22. juna te godine. Francuski mediji su pisali da je Bolore možda delovao u interesu moćnih prijatelja, ali dokaza za to nije bilo.

Rusija – Što ste kukali, Kukli ste

Lutkarska satira „Kukli“ na NTV-u ismevala je moćnike od 1994, uključujući i predsednika Jeljcina, koji je trpeo kritike govoreći da, ako on može da ih podnese, mogu i svi ostali. Po dolasku Vladimira Putina na vlast, Kremlj je pismeno zahtevao uklanjanje lutke predsednika, a uprava je to odbila.

NTV je ubrzo prešao pod kontrolu Gasproma, uz zvanične birokratske i tehničke razloge, dok je javnost to videla kao gušenje jedne od poslednjih nezavisnih televizija. Oko 20.000 ljudi je protestovalo bez uspeha, a autor Viktor Šenderović kasnije je tvrdio da je žanr satire u Rusiji, bar javno, upravo tada nestao.

Egipat – Predizborna čistka

Basem Jusef, kardiohirurg koji je postao satiričar, vodio je jednu od najvažnijih političkih emisija u arapskom svetu posle revolucije 2011, ismevajući i vojsku i predsednika Morsija. Kad se okrenuo i kultu ličnosti generala El Sisija, koji je tada pripremao teren za dolazak na vlast, privatna televizija CBC ga je u novembru 2013. skinula sa programa zbog neslaganja sa njegovim stavovima.

Prešao je na MBC Masr i stekao veliku popularnost, ali je uoči izbora 2014. njegov tim saopštio da „klima nije pogodna“ za takvu satiru, navodeći strah za bezbednost. El Sisi je izbore dobio sa preko 90 odsto glasova, a Jusef je otišao u SAD, gde i danas živi.