Kafkijanski proces drugi čin

Da li je Nebojša Stefanović glavni fantom iz Savamale? Da li su tužilaštvo ili sud došli do nekog zaključka nakon skoro tri godine?

Koliko su državu da radi svoj posao pokrenuli protesti građana, a koliko preporuke EK?

Odgovori na sva ta pitanja mogu se naći u samo jednoj rečenici u koju je utkan težak operativni rad nadležnog ministra policije: Nisam ja, majke mi.Da bi ta rečenica bila prihvaćena potrebne su dve stvari: da je sud, od najniže instance pa do Ustavnog, prihvati kao takvu i da se dokaže da su mediji koji tvrde suprotno lažljivci a ne žrtve državne torture.

Jer, niko baš niko ne bi trebalo da spori reči premijerke izrečene novinaru italijanske Republike da su „mediji u Srbiji slobodni i da svako može da kritikuje vlast“.

Za to postoji dokaz veliki kao kuća (pa makar i spaljena kuća): niko nije sprečavao novinara portala Žig Info Milana Jovanovića da piše o čemu god hoće pre nego što su mu zapalili kuću, niti ga iko sprečava da nastavi sada kada je beskućnik.

Dakle, problem sa medijima je rešen, ali se sud pokazao kao slaba tačka. Tačno nakon dve godine od kada je sudija Višeg suda Slobodan Keranović posao obavio kako treba i zaključio da je NIN lažljivac, a Stefanović žrtva nad žrtvama rušenja u Savamali (jedino je njemu od oštećenih do sada isplaćena nadoknada i to od Peščanika), više sudske instance su napravile pravu zbrku da bi na kraju slučaj vratile na početak – Keranoviću.

I čitavom tom skupom papazjanijom pokazale da predsednik Vučić nimalo ne preteruje kada se medijima vajka da ne može da procesuira sve što mrda a ne kliče mu (obično ih naziva „lopužama i kriminalcima“) jer su sudove zaposele „žute sudije“.

Dobro, ne baš sve, imajući u vidu da se SNS hvali da je više od 650 sudija ušlo u njihovu partiju još 2010, ali onih dvoje-troje koji nisu su baš ometajući faktor za pravnu državu.

Nikako da shvate pravnu logiku po kojoj ova zemlja funkcioniše, a koju nam je lično predsednik nametnuo ovih dana. Nema potrebe da se vagaju činjenice, sasvim je dovoljno primeniti Vučićevu logiku: kada jedan nevaspitani čovek koji pripada opoziciji poželi da premijerka doživi silovanje, onda on postaje silovatelj.

Samim tim i svi ostali koji su u opoziciji postaju silovatelji, pa predsednik svih građana ima puno pravo da kaže da je SNS izgubio prošle izbore u Lučanima čak i „bez Đilasa, Jeremića, deset silovatelja i svih ostalih“. A ako su svi koji imaju zamerke na Vučića i SNS silovatelji, onda će to ranije ili kasnije postati i mediji koji ga bezuslovno ne obožavaju. A silovateljima se sudi.

Dobro je, sudije Apelacionog suda koje su slučaj odlučile da vrate na prvostepeno suđenje bar nisu optužile NIN kao kolektivno silovateljsko telo, ali se nisu usudile ni da pokažu integritet koji su imale pre dve godine kada su presudile u korist slobode medija. Nije im ni uzeti za zlo, sunovrat pravne države koji je počeo Savamalom i te kako je dobio na ubrzanju od njihove prethodne presude NIN-u do ove donete pre neki dan.

Tada još uvek nisu nepodobne udarali metalnim šipkama po glavi, a pitanje je šta će smisliti za sutra.

Međutim, koliko god nam činjenica da pravosudni sistem nema ni snage ni petlje da za dve godine donese pravosnažnu presudu u slučaju Stefanovića protiv NIN-a (zameriti se ministru policije ili izgubiti u Strazburu) jasno govorio o pritisku koji ova grana vlasti trpi, ipak u svemu tome ima i nečeg dobrog.

U oceni Apelacionog suda da prvostepena presuda nije dobra stoji i preporuka da se ustanovi kako je ministar policije, koji je na čelu ministarstva za postupanje, delao od rušenja u Savamali do objavljivanja spornog teksta u NIN-u.

I kada se i koliko puta tim povodom obratio građanima u „situaciji kada je javnost uznemirena tim događajem“.E, ako prvostepeni sud to izvuče iz Stefanovića, onda je pisanje NIN-aimalo nekog smisla. Dovoljnog da se preživi kafkijanski proces i da se uz njega živi još nekoliko godina.