Boli me uvo, boli me zub

Za mene je sudija godine Slavko Žugić. Ne znam ništa o njemu. Video sam kako vodi suđenje Dragoljubu Simonoviću i drugima optuženima za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića.

Novinarski deo Stalne radne grupe za bezbednost novinara, preneražen pokušajem ubistva Milana Jovanovića i njegove supruge Jele Deljanin, bio je pun nepoverenja prema istražnim organima i zbog teškog prebijanja Željka Matorčevića, mesec dana pre paljenja kuće. Tražene su informacije, obrazloženja i, u granicama zakona, informacije o efikasnoj istrazi. Podizanje optužnice u rekordnom roku bilo je svojevrsno ohrabrenje sa kojim smo se do tada retko susretali. Nismo verovali nikome ad hoc, ali se dogodilo nešto što u praksi do tada nismo doživeli, jer smo navikli na stereotipe protiv kojih se stalno borimo na isti način kao i protiv neefikasnosti policijskih i tužilačkih istraga i sudskih procesa.

Ovaj slučaj okupirao me je i zbog činjenice da su nešto slično doživljavali moji saradnici i ja lično, čime smo „in vivo“ lično osetili šta predstavlja kompleksnost problema nekažnjivosti i u praksi, i u realnom životu, i radu svih nas koji smo (bili?) ugroženi.

Novinarski deo Stalne radne grupe za bezbednost novinara dodatno se fokusirao na slučaj napada na Milana Jovanovića zato što nas je podsetio na najdrastičnije ugrožavanje novinara i na brutalna ubistva. U isto vreme nas je motivisala i činjenica da u tužilaštvima i policiji nije postojala jasna slika o standardima koji definišu ko je novinar i kakvu mu zaštitiu u skladu sa time treba pružiti. Zato je bilo pregršt pitanja i dilema o tome da li je „Žig info“ medij, da li je registrovan kao medij, da li se postovi na Fejsbuku mogu definisati kao novinarski tekstovi, da li je moguće da penzionisani policajac bude novinar itd…

Policija i tužilštvo su ovaj slučaj obradili netipično i veoma efikasno. U rekordnom roku podignuta je optužnica protiv tadašnjeg predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića i izvršilaca, što je bilo argumentovano veoma snažnim i uverljivim overenim sudskim svedočenjima. Mi, predstavnici medijske zajednice, bili smo zadovoljni efikasnošću tužilaštva i policije sa kojima smo potpisali sporazum na osnovu kojeg je i nastala Stalna radna grupa za bezbednost novinara.

Prevashodno zbog toga što, opravdano, ne postoji međusobno poverenje. Sa druge strane, ako i postoji poverenje, ono je pod znakom pitanja zbog niza slučajeva koji se gomilaju jer nisu rešeni na vreme, što samo po sebi stvara nepoverenje. Na trećem mestu, razloge treba tražiti i u činjenici da svojevremeno medijska zajednica nije pristala na to da Stalna radna grupa dobije operativnije nadležnosti.

Tada sam ostao u manjini iako je ideja bila da se baziramo na iskustvu formata Komisije za istraživanje ubistava novinara, koja je dala pozitivne rezultate prvostepenom presudom u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, jednog od tri ubistva novinara koje smo istraživali. Mislim da ni sa druge strane – unutar vlasti, nije postojala velika zainteresovanost da se ovaj svetski priznat model prihvati. Pritom ne mislim na uticaj izvršne vlasti na nezavisnost pravosuđa, već govorim o želji za pravdom, efikasnosti sistema da se pravda dogodi.

Reforma pravosuđa nas je pak suočila sa činjenicom da i pored nasleđa prouzrokovanog kalkulantstvom i željom za upravljanjem u lične i partijske svrhe, postoji ozbiljan problem legitimizacije situacije u kojoj pravda ne može da se ostvari i ako u vezi sa njom postoji konsenzus. Tako se juče dogodilo da je peto ročište u slučaju protiv Dragoljuba Simonovića zbog paljenje kuće Milana Jovanovića odloženo na isti način, navodno zbog bolesti… Na ivici podsmevanja sudu u stilu „boli me uvo, boli me zub“…

Sada već ima više odloženih nego održanih ročišta. Simonovića boli zub. Zapravo, samo što nije rekao i poslao uverenje da ga boli uvo za ovo suđenje. Uostalom, tako se ponaša od samog početka. U takvim okolnostima bukvalna tortura nad porodicom Jovanović iskreno dotiče sve nas koji smo se bili na dosadašnjim ročištima.

U ovom kontekstu u pravu su svi oni koji govore o sistemu koji indukuje ovakvo izigravanja pravde. Više je zakazanih a neodržanih ročišta, nego onih održanih. Ali ovaj slučaj jedinstven je i po tome što se postupajući sudija zaista trudi, primenjuje i neke postupke koji su presedan, što npr. nije bio slučaj tokom suđenja optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Sudija Žugić koristi sve mogućnosti koje mu pruža zakon, jer je to jedini okvir u kojem može da se kreće, čak i kada je reč o suočavanju sa očiglednim izigravanjem prava i pravde. Sudija koristi sve pravne mogućnosti koje su mu na raspolaganju po zakonu, traži stručnu analizu Stomatološkog fakulteta, zakazuje suđenja u što je mogućem kratkom roku. Želim da verujem da postoji mogućnost privođenja, pa i pritvaranje optuženih u slučaju da se nastavi opstrukcija suđenja koje izvesno ulazi u 2021. godinu.

Lično sam vezan za porodicu Milana Jovanovića, od trenutka kada su postali žrtve. Ceo život im je razoren. Trebalo je pomoći na zdravstvenom nivou i u drugim oblastima ali i pratiti suđenje, učiniti javnim sve ono što se događa u sudnici u kojoj se konstantno odigrava nova viktimizacija žrtava kroz bezdušni i nadmeni nastup Simonovića osnažen strategijom njegovih branilaca.

Nažalost, izuzev saopštenja i izjava, Stalna radna grupa za bezbednost novinara nema nikakve ingerencije za bilo koju operativnu aktivnost tokom sudskog procesa u kojem se i tužilaštvo i MUP moraju strogo pridržavati pravnih standarda i procedura.

***

Od osnivanja Stalne radne grupe, pre pune četiri godine, zastupao sam ideju da je neophodno da se stvore operativne mogućnosti za rad SRG. To znači da se vode efikasne i brze istrage i javnost obaveštava o svakom trenutku reagovanja sistema. Za to je potreban aparat, sekretarijat, kontakt osoba koja bi imala ovlašćenja za davanje izjava u vezi sa slučajevima pretnji i napada, ali i tokom istražnog postupka, podizanja optužnice i tokom samog procesa. Moram priznati da su na prvom mestu kolege iz medijskih udruženja bile protiv institucionalizacije, što je ohrabrilo i one iz sistema koji su se tome protivili.

Tako sada ne postoji nijedna kontakt tačka koja bi informisala sve novinare o njihovim pravima, o mogućnostima koje imaju u tako stresnoj situaciji u kojoj bi im neko sa pravnog aspekta rastumačio ono što im se dogodilo i uputio ih šta im je činiti. Pored toga, sa tog mesta bi se davale i informacije o kontakt tačkama MUPa i Tužilaštva koje su već uspostavljene širom Srbije.

Početkom nedelje sam na ovom istom mestu već pobrojao listu predloga o tome šta je potrebno uraditi na kratkoročnom i dugoročnom planu.

Imajući u vidu sve izrečeno, Stalna radna grupa je u limitiranom mandatu do sada mnogo uradila. Naročito zato što skoro godinu dana nije bila aktivna usled bojkota od strane predstavnika medijske zajednice.

Na godišnjem sastanku tokom naredne nedelje razgovaraćemo i o budućim aktivnostima, mogućnostima da se ceo proces učini efikasnijim i transparentnijim. Pripremljen je vrlo dobar predlog Akcionog plana i verujem da je moguć ozbiljniji iskorak u budućem radu.

Danas ćemo imati prvi sastanak Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara koju je osnovala Vlada Republike Srbije. Ova radna grupa obuhvata sastav već postojeće Stalne radne grupe proširen predstavnicima udruženja medija i sindikata novinara koji nisu bili aktivni u Stalnoj radnoj grupi do sada. Drugim rečima, imaćemo svojevrsni presek celokupne medijske scene. Tu će biti i predstavnici Republičkog javnog tužilaštva i MUPa, ali i predstavnici kabineta predsednice Vlade, Ministarstva za kulturu i informisanje, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva pravde, Ministarstva za evropske integracije, Zaštitnika građana, Udruženja tužilaca i sudija, Fondacije Konrad Adenauer uz posmatrače – predstavnike Delegacije EU u Srbiji i OEBSa. Tek predstoji formiranje plana rada, pravilnika o radu, ciljeva i dogovor o načinu rada.

Ovu Radnu grupu vidim kao komplementarnu Stalnoj radnoj grupi, kao prostor u kojem će se moći otvoreno reagovati na sve događaje vezane za ugrožavanje bezbednosti novinara, gde će se ubrzavati rad na primeni Akcionog plana koji će Medijsku strategiju implementirati kroz izmene zakona. Jedan deo nove strategije vezan je upravo za bezbednost novinara i to vidim kao prostor da se ubrzaju izmene zakona na osnovu analiza, stvaranja novih članova zakona, definicija krivičnih dela… Najveći deo pretnji, diskreditacija, uvreda, kleveta koji se dešavaju novinarima i medijskim radnicima nije obuhvaćen zakonom na način da se goni po službenoj dužnosti, već po ličnim tužbama. I u tom prostoru vidim sadržaj rada ove nove Radne grupe.

Ali više o tome kad počne da radi.

Pravo na kanalizaciju

Imao sam svojevremeno priliku da upoznam Milana Jovanovića sa premijerkom Anom Brnabić. On joj je preneo sve probleme koje je proizvelo paljenje njegove kuće. Ana Brnabić me je zamolila da pomognem oko nekih elementarnih problema, kao što je priključivanje kuće na kanalizacioni sistem. U specijalnom ratu koji vodi protiv Jovanovića, opštinska administracija na čelu sa Simonovićem odsekla je Jovanovićevu kuću od komunalnih usluga i kanalizacije. Zbog toga sam otišao u opštinu i razgovarao sa predsednicom opštine u prisustvu Milana Jovanovića. Nekako smo došli do rešenja. Bio je to prvi uspeh. Pravo na kanalizaciju u dvadeset prvom veku! Imao sam utisak da opštinom iz senke još uvek vlada Simonović. I to je to, duh raznih Simonovića vlada Srbijom bez obzira kojim putem idu institucije i ko je na njihovom čelu.