07. dec 2020.

Građanin Gašić i medijske igračke

Na konkursima za projektno finansiranje medija obično pobeđuju prorežimske kuće i portal, a simptomatično veliki broj stanica u unutrašnjosti, posebno na jugu Srbije, vlasništvo je prvog čoveka Bezbednosno-informativne agencije Bratislava Gašića, ali i kruševačkog biznismena i donatora SNS - Radoice Milisavljevića

Siromaštvo i u poštovanju profesionalnih standarda i u džepovima novinara, mogla bi biti ključna ocena o medijskoj slici na jugu Srbije koja se nameće u razgovoru sa novinarima, a pritom je vidljiva i golim okom.

Prema poslednjim podacima, iz oktobra prošle godine, na koje se poziva i Savet za štampu, u Srbiji je registrovano ukupno 2.357 medija. Precizniji podaci o broju medija na jugu zemlje nisu javno dostupni, ali nije teško pretpostaviti da ih je više stotina. Ovakvu inflaciju medija, međutim, prati manjak profesije, saglasni su naši sagovornici.

Po njihovoj oceni, na jugu Srbije je “jako malo medija koji se bave novinar-stvom”. Značajan broj medijskih kuća jedva preživljava, pre svega uz pomoć konkursnog sufinansiranja, koje prečesto služi za “naplatu” njihove propagandne delatnosti u korist vlasti. Od istraživačkog novinarstva, kažu, “nema ni slova ‘i’ ”. Lokalni mediji na jugu su u još težem položaju od centralnih medija ili svojih kolega na severu zemlje, navode oni.

Milorad Doderović, novinar i član Uprave i Izvršnog odbora UNS-a, ocenjuje da se “kontroli lokalnih moćnika” na jugu zemlje otelo tek nekoliko portala i dopisnika centralnih medija. Ali, nevolja je što “retke laste medijskih sloboda nisu dovoljno čitane i gledane u južnosrbijanskom prostoru koji miriše na palanačku žabokrečinu”. Građani su prioritetno okrenuti televizijama sa nacionalnim frekvencijama, gde ih pre i posle informative čekaju rijaliti programi, kao i tabloidima, koji su ‘jeftiniji od konkurencije a mogu se čitati bez preterane upotrebe glave’ ”.

“Projektno finansiranje medija se, nažalost, pretvorilo u doda- tni beg od ostvarenja javnog interesa u oblasti informisanja. Građane i dalje niko ne pita šta smatraju javnim interesom u informisanju. Najbolje ocene od lokalnih samouprava dobijaju mediji koji su uglavnom hvalili te iste samouprave i bili njihovo propagandno oružje. A novinarima slepo držanje za projekte ne donosi pare ni za goli život, pa često mogu da zavide nadničarima na ceni satnice i dnevnici”, kaže Doderović.

Član Izvršnog odbora NUNS-a Radoman Irić ističe da je to logično, konstatujući da ukazuje na činjenicu da oko 42.000 zaposlenih u opštinama Pčinjskog okruga, Vranju, Bosilegradu, Bujanovcu, Vladičinom Hanu, Preševu, Surdulici i Trgovištu, ne može da izdržava čak 79 registrovanih medija na toj teritoriji. Na albanskom jeziku je 35 medija.

Irić kaže da je u četvoro novina, 16 radio stanica, 13 televizija, 43 portala i tri produkcije zaposleno 65 ljudi, od kojih je samo pet školovanih novinara sa visokom školskom spremom. U 43 portala zaposleno je svega desetak ljudi, pošto su najveći broj njih “pokrenuli ‘samozvani novinari’ koji već negde rade, obično u državnoj službi”.

“Relevantni mediji, koje čitaoci prate i kako-tako im veruju su u Vranju portali Info Vranjske, Vranje news i VOM i Slobodna reč, a u Bujanovcu – portal Bujanovačke. Kod medija na albanskom jeziku izdvajaju se portali Lugina lajm i FOLonline. Svi ostali mediji su čista propaganda i mašinerija u službi režima. Ova konstatacija se pre svega odnosi na bivše takozvane javne servise- RTV Vranje i RTV Bujanovac, čiji je vlasnik Zoran Veličković Zuja, RTV Preševo i Radio Han”, ocenjuje Irić.

Naši sagovornici se slažu da je na “propagandnu delatnost” medija na jugu Srbije bitno uticala njihova vlasnička struktura. Prema istraživanjima NUNS, UNS, Cenzolovke, CINS i Raskrikavanja, značajan deo lokalnih medija je u procesu medijske privatizacije otišao u ruke osobama, pa i porodicama koje su bliske aktuelnoj vlasti, a posebno Srpskoj naprednoj stranci. Podaci do kojih su došli ukazuju da su ti mediji praktično kupljeni novcem građana, pošto su dobijali velika sredstva na konkursima za projektno sufinansiranje, ili kroz pojedinačna dava- nja, kojima se konkursi zaobilaze.

Među “šampionima” u ubiranju budžetskih sredstava za funkcionisanje svojih medija je porodica Gašić. U posedu članova porodice Bratislava Gašića, aktuelnog direktora BIA i jednog od osnivača SNS-a, su ADD production, TV plus, portal tvplus.rs, čije je sedište u Kruševcu, kao i Televizija Zona plus, sa sedištem u Nišu.

Ništa manje finansijski uspešan u takvim budžetskim transakcijama nije ni Radioca Milisavljević, suvlasnik kruševačke firme za proizvodnju plastične ambalaže, Gašićev sugrađanin i jedan od članova konzorcijuma koji je SNS-u poklonio prostorije od skoro 600 kvadrata na Novom Beogradu. Prema dostupnim informacijama, Milisavljević je sada vlasnik 13 medija, među kojima su i TV Leskovac , TV Pirot i RTV Caribrod.

Poverenik SNS za Niš Zvezdan Milovanović bio je i pre privatizacije medija u Srbiji osnivač Televizije Kopernikus Kejbl Netvork (Kopernikus cable network) iz Niša, ali je tek u procesu privatizacije postao vlasnik novoformiranih Kopernikus televizija u Raškoj, Boru, Jagodini i Šidu. Poslovnu imperiju ove porodice je poslednjih godina značajno uvećao Zvezdanov brat blizanac Srđan, čija je firma Kopernikus korporejšn Cajprus samo mesec dana nakon što je državnom Telekomu za 195 miliona evra prodala svoj udeo u kablovskom operateru Kopernikus tehnolodži kupila nacionalne televizije Prva i 02 (B92) za 180 miliona evra.

U izveštaju o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji Saveta za bor-bu protiv korupcije se i mediji u vlasništvu članova niške porodice Radi- mirović označavaju kao uređivački i finansijski bliski aktuelnoj, ali i prethodnim vlastima. U njihovom posedu su, po navodima medija, niška Televizija Bel ami (Belle amie), Radio Bel ami, internet portal Bel ami i Narodne novine, kao i pirotska Sloboda, RTV Sokobanja, TV Blace i zaječarski Timok.

Ova porodica je, takođe, “zaslužna” što će se o lokalnim medijima sa juga Srbije čuti i u evropskim sudnicama. Zbog uverenja da je Niška televizija nezakonito privatizovana, jedan od ponuđača na javnoj aukciji, Aleksandar Živadinović, sredinim prošle godine obratio se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Nišku televiziju, čiji je osnivač bio Grad Niš, kupio je krajem 2015. konzorcijum u kojem su Radomirovićeve Narodne Novine i Slađana Ostojić, inače direktorka Gašićeve televizije Zona plus.

Na konkurse za budžetsko sufinansiranje medijskih sadržaja u Lesko-vcu javlja se nešto manje od 20 lokal- nih medija, produkcija i agencija. Najviše sredstava godinama unazad dobija Televizija Leskovac, u vlasništvu Radoice Milisavljevića.

Prema uvidu u medijske sadržaje na sajtovima, ubedljiva većina medija izveštava kontrolisano, a u mali broj izuzetaka mogao bi se svrstati Jugpress.

“Ipak, mediji u Leskovcu, pa i oni koji gradonačelnika prate u stopu, između ostalog zato što na konkursima dobijaju sredstva – za razliku od nas, prate i opozicione događaje. Neki leskovački mediji su, tako, pratili poslednje proteste u Nišu i Vranju, a tamošnji lokalni mediji to nisu činili, izuzimajući par njih. Po tome je Leskovac u prednosti ispred takvih gradova. Ipak, generalno, izveštavanje medija u Leskovcu je površno, nema analize i istraživačkog novinarstva. Mi koji se trudimo da budemo nezavisni i kritični, pa i naše porodice, trpimo različite pritiske“, kaže glavna i odgovorna urednica Jugpressa Ljiljana Stojanović.

Plitko i promotivno za vlast Pre-cizni podaci o broju registrovanih medija u Nišu ne postoje. Na niškim konkursima sa sufinansiranje medijskih projekata od javnog interesa maksimalno je apliciralo nešto manje od 60 izdavača medija i preduzetnika koji se bave proizvodnjom medijskih sadržaja, a imaju sedište u ovom gradu.

Ubedljivo najviše sredstava- i više od 70 odsto dobijaju mediji u vlasništvu porodica Radomirović, Gašić i Milovanović. Za medije sa nezavisnom uređivačkom politikom godinama slove Južne vesti i Siti radio, a od pre par godina i portal Medijska kutija. Južne vesti i Medijska kutija su jedini mediji koji se bave i istraživačkim novinarstvom.

Prema podacima sa konkursa za sufinansiranje medijskih projekata, u opštini Pirot postoji desetak funkcionalnih medija. Na ovim konkursima najviše sredstava iz godine u godinu, takođe, dobija medij u vlasništvu Milosavljevića, TV Pirot. U izveštaju koji je urađen u okviru projekta „Javni novac za javni interes“, a koji su realizovali BIRN, NUNS i Slavko Ćuruvija fondacija, na konkursu 2018. godine “pobedili” su projekti “sa deskriptivnim i promotivnim sadržajima”, u kojima su “najčešći sagovornici i izvori informisanja nosioci vlasti i predstavnici javnih institucija”. Isti utisak se nameće i uvidom u redovni sadržaj pirotskih medija na njihovim sajtovima.

Bjeletić: Profesionalni mediji su u nestajanju

“Najveći broj medija izveštava o onome što vlast radi i želi da se zna, ili im je posao da prikrivaju propuste vlasti i demantuju pisanje malobrojnih profesionalnih medija. Takvi mediji, koji su deo propagandne mašinerije, nemaju istraživačkih tekstove i teme koje su relevatne za građane. S druge strane, profesionalni lokalni mediji – kojima su zatvoreni izvori finansiranja i koji su izloženi različitim vrstama pritisaka – u nestajanju su“, upozorava Gordana Bjeletić, glavna urednica regionalnog internet portala Južne vesti, sa sedištem u Nišu.

Uprkos tome, ona nije u potpunosti bez optimizma. Kaže da radi za medij koji izveštava sa područja na kojem živi oko dva miliona ljudi, a da je u situacijama kada postoji veliki interes javnosti da zna šta se zaista dešava, kao što je bilo tokom epidemije koronavirusa u martu i aprilu, čitanost prelazila taj broj.

“Koliko god da postoji prezasićenost (lošim) vestima, ili je prepreka slaba medijska pismenost, u važnim situacijama građani znaju koji su profesionalni mediji kojima mogu da veruju”, smatra Gordana Bjeletić.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend