Ministar za informisanje Srbije: Nekompetentan za medije, ali partijski vojnik

Posle parlamentarnih izbora, održanih 3. aprila prošle godine, građani Srbije su na novu vladu čekali sve do kraja oktobra, bez obzira na to što su rezultati glasanja bili vrlo jasni i što je lista Vučićeve Srpske napredne stranke ugrabila – u tradicionalno problematičnim izbornim okolnostima – potrebnu skupštinsku većinu. Nije prvi put, otkako je ova stranka došla na vlast, da se na imena koja će predvoditi raznorazne vladine resore tako dugo čeka. Vladajuća stranka je heterogena, u njoj postoje razne interesne grupacije koje valja namiriti da se niko ne oseti previše zapostavljen, a naučila je ta partija i da vlast obnaša sa ogromnom skupštinskom većinom, pa valja u podelu plena uključiti i druge izborne liste i sa njima se usaglasiti.

Možda još važniji razlog za odugovlačenje jeste tzv. kupovina vremena, što je karakteristika vladavine naprednjaka i njihovih učestalih izbora od 2012. godine pa do danas. Vlast naime izbegava da donese neke važne odluke – kao što su u poslednje vreme uvođenje sankcija Rusiji pod pritiskom Zapada ili rešavanje problema Kosova u dužem periodu – a izvršnu vlast ionako realizuje pre svega predsednički kabinet. Univerzalni izgovor za Zapad glasi: odluke se ne mogu doneti dok je Srbija bez vlade. To je izgovor i da se beskrajno odugovlači sa unutrašnjim reformama u kontekstu kilavih evropskih integracija, u skoro svima oblastima i resorima, između ostalog i onih u medijskoj sferi, koje bez prestanka i bez uspeha traju već više od decenije.

U tom postizbornom, bezmalo sedmomesečnom periodu spekulisalo se ko će biti novi ministar koji će se baviti (i) javnim informisanjem. Da li će to da ostane Maja Gojković, bivša gradonačelnica Novog Sada, poznata funkcionerka Šešeljeve Srpske radikalne stranke iz devedesetih, koja je u prethodnoj vladi bila ministarka kulture i informisanja? Verovalo se u stručnim krugovima da bi se ona medijske politike najradije oslobodila, jer joj pravi samo probleme, dok je vođenje kulture mnogo jednostavnije i pod slabijom je lupom javnosti. Ona voli da se pojavljuje na otvaranju raznih manifestacija i premijerama, i to je ono što ju je – kažu cinici – i preporučilo za ovo mesto. Ova pravnica nikada nije, kažu, pokazivala stručnost ni za kulturne, ni za medijske poslove.

Spominjana su i neka druga imena u medijskoj čaršiji, nezavisno od toga u kom resoru će se javno informisanje – pronaći. Zasigurno je da na ime, kako će se ispostaviti, novog ministra, Mihaila Jovanovića – niko nije tipovao.

Ministarstvo propagande i cenzure

Inače, za vreme vladavine Slobodana Miloševića, postojalo je zasebno Ministarstvo javnog informisanja, kojeg je u drugoj polovini devedesetih predvodio sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ono je funkcionisalo kao svojevrsno ministarstvo propagande, cenzure i progona nezavisnih medija i novinara, pa su postpetooktobarske, demokratske vlasti smatrale da medijsku oblast treba priključiti kulturi, a ovaj odsek ministarstva donekle razvlastiti, medije osloboditi i što manje regulisati, odnosno osnovati – po ugledu na evropska iskustva – zasebnu, nezavisnu agenciju koja će se baviti regulacijom najuticajnijih, elektronskih medija. Na žalost, ovo sa nezavisnom agencijom (nekada Republička radio-difuzna agencija, a sada Regulatorno telo za elektronske medija) nikada nije profunkcionisalo kako treba: ona fakat nije bila pod uticajem nadležnog ministarstva, ali je sprovodila odluke donesene na višim nivoima. U sferi javnog informisanja, ministarstvo se bavilo proizvodnjom nacrta medijske regulative, donosilo pravilnike i delilo izvesne količine novca medijima. Odsek ministarstva koji se bavio medijima uvek je kuburio, kako su tvrdili uposlenici, sa manjkom kadrova i uticaja. Važne odluke koje se odnose na ukupnu sferu javnog informisanja donošene su negde drugde, a to je postalo naročito vidljivo, odnosno potpuno neprikriveno, nakon dolaska SNS-a na vlast.

Deo stručne javnosti se – protekle godine, pa i ranije – zalagao da se javno informisanje, reorganizacijom vlade, odvoji od kulture i spoji sa delokrugom telekomunikacija. Govorili su da su mediji u savremenom društvu nepobitno i veoma čvrsto vezani za nove komunikacione tehnologije, te da su reforme u sferi javnog informisanja zavisne od onih u oblasti telekomunikacija, te da će ih objedinjeno ministarstvo lakše kreirati i sprovoditi, uz stručnu pomoć civilnog sektora. Kao i u mnogo čemu drugome, ova tvrdnja koja odista počiva na valjanim argumentima, u praksi se pokazala iluzornom i problematičnom, i to se vidilo već prilikom izbora novog ministra, a pogotovo događanjima koja su usledila.

Ministar informisanja i telekomunikacija postao je, medijskoj javnosti nedovoljno poznat, Mihailo Jovanović, koji je prethodno obavljao, prilično tiho i neprimetno, poslove direktora Kancelarije za informacione tehnologije i elektronsku upravu Vlade Srbije. Ocena javnosti je glasila: ministar je kompetentan za oblast telekomunikacija, ali šta sa javnim informisanjem, tako važnom temom svuda, a pogotovo u Srbiji danas! Očekivalo se da će kroz izbor resornih saradnika, državnih sekretara i pomoćnika, oblast javnog informisanja ipak biti “pokrivena” stručnim licima. Međutim, to se nije desilo. Ministarstvo je, u međuvremenu, dobilo državnog sekretara i troje pomoćnika ministara, ali niko u svom “portfelju” nema medije i javno informisanje, i to u periodu kada se očekuje početak javne rasprave o novim, odnosno izmenjenim medijskim zakonima – Zakonu o javnom informisanju i medijima i Zakonu o elektronskim medijima.

Važna oblast i “nestručna” vlast

Da li je slučajno to što oblast javnog informisanja, toliko važna za Srbiju iz mnogih razloga, neće imati stručnog “pokrovitelja” u nadležnoj instituciji izvršne vlasti? Zašto su mediji, kako se pokazuje, “poslednja rupa na svirali” novoformiranog ministarstva, bez obzira na činjenicu da su medijske reforme jedna od ključnih tačaka u procesu pristupanja Srbije EU, s obzirom na to da su medijske slobode jedna od dominantnih prepreka njenom evropskom napretku, s obzirom na to da svi izveštaji međunarodnih institucija i organizacija ukazuju da je sloboda izražavanja u ovoj zemlji ozbiljno ugrožena, kao i s obzirom na to da unutrašnji kritički glasovi deceniju već traže da medijska sfera počne da funkcioniše u interesu građana, a ne vlasti?

Opozicija tvrdi – recimo, članica parlamentarnog Odbora za kulturu i informisanje iz Demokratske stranke Tatjana Manojlović – da se proteklih nekoliko meseci nove vlade jasno pokazalo šta je bio cilj postavljanja novog, nestručnog ministra na čelo resora informisanja i zašto se izbegava imenovanje državnog sekretara koji će se baviti medijskim poslovima. Cilj je, kažu, da se u oblasti javnog informisanja ništa ne promeni, kao i da se sa započetim medijskim reformama nastavi beskrajno odugovlačiti.

U tim tvrdnjama odista ima logike: sadašnji medijski sistem itekako ide na ruku vlastima, na kraju zato je takav i konstituisan. Skoro svi mediji, pogotovo oni najuticajniji, u čvrstim rukama u rukama režima, glasila bliska Srpskoj naprednoj stranci dobijaju sredstva iz budžeta šakom i kapom, na svim nivoima vlasti, a ono nešto malo kritičkih, odnosno nezavisnih medija na različite načine je marginalizovano i diskriminisano. Tabloidi, kao i najuticajniji elektronski mediji, svakodnevno krše etičke norme i zakone. Regulator se pravi mrtav, a parnični sudski medijski procesi u najboljem slučaju se završavaju simboličnim naknadama koje treba da plati glasilo koje prekrši Zakon o javnom informisanju i medijima. Bezbednost nezavisnih novinara je ugrožena, bez obzira na brojne radne grupe koje se bave njihovom bezbednošću, a mnogi od njih su bukvalno na ivici egzistencije, te napuštaju profesiju. Ili pronalaze posao u drugim sferama ili odustaju od profesionalnih pravila.

Postoje delovi Srbije koji su prava “pluralistička pustinja”, odnosno u kojima je na delu apsolutna dominacija medija bliskih vlasti. U pitanju su slabije razvijena područja, koje karakteriše i nizak nivo medijske i informacione pismenosti, a u kojima po pravilu vladajuća stranka ostvaruje najbolje izborne rezultate, koje podsećaju na ishode glasanja u Belorusiji. Zahvaljujući tim biračima, kao i velikom broju građana koji se nalaze u svojevrsnom lancu korupcije, odnosno čija je egzistencija ovisna od vlasti – SNS u izbornu utakmicu ulazi sa nenadoknadivom prednošću. Zašto bi vlast, makar i kozmetički, menjala sistem koji “pobeđuje”, a u kojem je postojeća medijska scena – izuzetno važan faktor?

U svakom slučaju, sinergije na koju su se pozivali oni koji su predlagali objedinjavanje delokruga javnog informisanja i telekomunikacija u jedno ministarstvo – nema ni u tragovima. Nije samo sfera stručnosti i interesovanja ministra, državnog sekretara i pomoćnika – opredelila ministarstvo da joj mediji i novinari budu u dalekom zapećku. Njima su u glavnom fokusu nove komunikacione tehnologije i veštačka inteligencija, jer tu vide veliki novac i veliku moć, i sada i u bliskoj budućnosti. I nije samo telekomunikaciona stručnost dovela Jovanovića na čelo ovog ministarstva nego i njegova kooperativnost u odnosu na višu vlast, odnosno to što je “štreber među autoritetima” ili – najžešće rečeno – Vučićev poslušnik. Navodno, operativno se medijskom sferom u Vladi Srbije bavi Mladen Bašić (inače, nekada član Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića) iz kabineta premijerke Ane Brnabić, koji opet sprovodi odluke donesene u kabinetu predsednika države, Aleksandra Vučića. Ministar je samo neka vrsta jednosmernog “protočnog bojlera” između donosioca odluka i stratega, sa jedne – i medijske zajednice sa druge strane.

Na sastancima sa pomenutom medijskom zajednicom, pod čime se u Srbiji podrazumevaju novinarska i medijska udruženja, te druge medijske civilne organizacije, ministar i ne krije svoju nekompetentnost i nezainteresovanost. On jasno šalje poruku da se “on tu ništa ne pita”. A kada rasprava neumitno uđe u političke vode – a u Srbiji je sve stranačka politika, pogotovo mediji – ministar izlazi iz odela uglađenog ministra-eksperta i postaje strastveni pobornik Aleksandra Vučića i njegovog režima.

Vratimo se malo unazad

Da bismo razumeli ukupni “inženjering” vlasti SNS-a u medijskoj sferi, pa i postavljanje ministra Jovanovića – potrebno je da se vratimo nekoliko koraka unazad.

U Srbiji je prvi strateški dokument u sferi javnog informisanja (pod kolokvijalnim nazivom Medijska strategija) donesen u septembru 2011. godine, za vreme vladavine Demokratske stranke i njenih partnera. Ovaj akt je bio proizvod zajedničkog rada medijskih i novinarskih asocijacija, nezavisnih stručnjaka i predstavnika vlasti, uz prisustvo i uvek neophodan pritisak međunarodnih organizacija. Iz njega su promptno trebali da proiziđu novi zakoni, ali je promena vlasti 2012. godine to usporila. Iako je i prethodna vlast to donekle baštinila, glavna karakteristika Vučićeve vlasti (i) u sferi medijske politike jest – odugovlačiti maksimalno i na svakoj krivini! Ipak, Srbija dobija set novih medijskih zakona (Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima) u drugoj polovini 2014. godine. Zakoni su u većoj meri usaglašeni sa strateškim dokumentom, a dve najvažnije reformske tačke jesu privatizacija svih javnih medija (izuzev dva javna medijska servisa – Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine) i uvođenje jasnih procedura za sufinansiranje javnog intresa u sferi javnog informisanja kroz rad nezavisnih stručnih komisija koje će ocenjivati kvalitet predloženih medijskih projekata. Država bi jedino kroz ovaj mehanizam mogla novcem da upliviše u medijsku sferu. Cilj je bio da država nastavi da finansira medijske sadržaje, ali kroz jedan transparentan i nediskriminatoran proces, koji će favorizovati kvalitetne medijske sadržaje, usklađene sa etičkim i profesionalnim standardima.

Zahvaljujući usvajanju zakona, Srbiji je skočio rejting u brojnim komparativnim istraživanjima koje su sprovodile međunarodne organizacije koje se bave nivoom medijskih sloboda u Evropi i svetu. Na žalost, ono što je relativno dobro zamišljeno u zakonskim rešenjima – pretvorilo se u pakao za medijske profesionalce i građane. U procesu privatizacije javni mediji su dospeli u ruke partijskim delatnicima i pretvorili se – još više nego kada su bili u svojstvu javnih preduzeća – u oruđe u rukama vlasti. Uz neke izuzetke, koje viši potvrđuju nego opovrgavaju pravilo, konkursno sufinansiranje se transformisalo u mehanizam za darivanje poslušnih medija. Poslednjih godina država protivzakonito finansira medije i van sistema konkursnog sufinansiranja.

Strategiji iz 2011. godine rok trajanja istekao je već 2016. godine, što bi značilo da je novi strateški dokument trebalo da bude izrađen i usvojen već krajem te ili, najkasnije, početkom sledeće, 2017. godine. Međutim, nastavila se beskrajna igra “mačke i miša” vlasti i medijske zajednice, koja je rezultirala formiranjem, pa rasformiranjem raznih radnih grupa za izradu Medijske strategije, dugogodišnjim neuralgičnim procesom u kojem su “iscrpljivane snage” medijskih i novinarskih organizacija, kroz bezbroj radnih sastanaka, konferencija, savetovanja… Na kraju je strateški dokument izglasan krajem januara 2020. godine, i relativno je dobre sadržine, kakvi su uostalom i važeći zakoni. Međutim, Medijska strategija po sebi ništa ne znači, već se “otelotvoruje” tek zakonima, odnosno zakonskim izmenama koje iz nje treba da proisteknu. Predviđeno je da se izmene medijskih zakona realizuju najkasnije do kraja 2021. godine, ali do danas (mart 2023.) ništa se nije desilo, osim što smo se opet nagledali “sapunice” prepune kupovine vremena, formiranja radnih grupa, promene formata rada, bezgraničnih rasprava… U proces i uspeh medijskih reformi niko više ne veruje već u ovoj “šaradi” učestvuje po inerciji.

Jedna od članica radne grupe za izradu Medijske strategije profesorica Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut je procenila da je jasno da je ovaj dokument “poslužio samo kao paravan iza kog će se država sakriti, pre svega pred Evropskom unijom, koja sve češće negoduje zbog medijske situacije u Srbiji”. “Usvajanjem Strategije Vlada je dobila neko vreme, i sada odugovlači sa implementacijom”, rekla je ona.

Kako izmenama zakona naterati vlast da poštuje zakone?

Nedavno je, međutim, ministar Jovanović najavio da će dva medijska zakona (Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o elektronskim medijima) uskoro ući u javnu raspravu. Na osnovu prethodnih iskustava, nema nikakve sumnje da će i ovaj proces predugo trajati. A da će i on “ubrzano” započeti (ako odista započne uskoro) samo zbog pritiska međunarodne zajednice i zbog toga što je EU izrazila spremnost da finansira i izradu zakona i javnu raspravu, pa i kasniju implementaciju.

Još se ne zna tačno kako će zakoni izgledati, koje će novine doneti, u kojoj meri će se pridržavati strateškog dokumenta. Mnogo je kompromisa napravljeno. Neki tvrde da je nerealno da će biti u parlamentu do kraja godine. Pre će biti da će ih usvojiti sledeće godine, a možda i neće, jer su i za sledeću godinu planirani izbori ili, bar, rekonstrukcija vlade. Aktuelna Medijska strategija ističe 2025. godine, pa bi logično bilo da 2024. godine počne rad na izradi sledeće. I tako, godine prolaze u jednoj beskrajnoj priči koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa stvarnošću. A u stvarnosti situacija u medijima nikada nije bila gora.

No, čak i ako se zakoni napokon usvoje, čak i ako budu perfektni, najbolji na svetu, vlast će imati odgovor na njih. Sprečiće da oni dodirnu realan svet javnog informisanja u Srbiji. Jednostavno, u kontekstu potpunog raspada vladavine prava u zemlji, oni se neće poštovati. Kao i do sada, zakoni će ići drumom, a medijska scena šumom. Paradoksalno pitanje glasi: Kako promenama zakona naterati vlast da poštuje zakone?

Uglavnom, ministar Jovanović će biti samo statista u nastavku predstave. A zato je tu i postavljen, takav kakav jeste.