01. feb 2018.

RTS i beogradski izbori: Hoće li javni servis biti saučesnik u stvaranju nefer izbornih uslova?

I pored nedorečenosti zakona i konfuznog Pravilnika REM-a o dužnostima medija za praćenje lokalnih izbora, javni medijski servis bi morao o njima da izveštava na isti način kao o republičkim. U suprotnom, postao bi saučesnik u stvaranju uslova za nedemokratsku predizbornu kampanju, čije bi posledice bile dalekosežne po budućnost i Beograda i cele zemlje

Protest građana Protiv diktature, ispred RTS-a prošle godine (foto: FoNet)

Sudeći po izveštavanju elektronskih medija, teško se može zaključiti da je predizborna kampanja uveliko u toku i da se izbori za odbornike Skupštine grada Beograda održavaju za mesec dana.

Srbija već godinama živi u kontinuiranoj izbornoj kampanji pa nema velike razlike između „redovnog stanja“ u kome se, u većini medija, svako drugačije mišljenje blati i proganja, i ovog trenutnog izbornog u kome dominira funkcionerska kampanja vrha SNS-a, dok su ostale političke opcije gotovo zanemarljivo zastupljene.

Od poslednjih izbora za Skupštinu grada u martu 2014. dosta toga se promenilo na medijskoj sceni. Od promena koje utiču na informisanje Beograđana o predstojećim izborima treba pomenuti:

– donošenje seta novih medijskih zakona i podzakonskih akata;

– privatizaciju nekada gradske televizije Studio B koja je bila informativni stub Beograda, a danas je deo propagandne mašinerije vladajuće partije;

– nastavak urušavanja medijskih sloboda i proterivanja opozicionih političkih stavova iz medija i iz javne sfere;

– kontinuirano izbegavanje medija da sve učesnike izbora predstave ravnomerno i nepristrasno.

DEFINICIJA INFORMISANJA TOKOM IZBORA

Pod informisanjem o predizbornim aktivnostima učesnika izbora, prema definiciji REM-a, smatra se programski sadržaj koji se emituje u informativnom programu ili u posebnoj emisiji u kojoj se izveštava o predizbornim aktivnostima, idejama i mišljenjima koje kandidati zastupaju, ili je koncipirana u vidu intervjua ili radio i TV sučeljavanja (videti Pravilnik REM-a).

Nezakonito ponašanje medija

Ono što se nije promenilo jeste Zakon o lokalnim izborima koji u članu 4 i u članu 27 navodi da su tokom izborne kampanje sredstva informisanja dužna da „obezbede ravnopravnost, blagovremenost, istinitost, nepristrasnost i potpunost u obaveštavanju o svim podnosiocima izbornih lista i o kandidatima s tih lista“, kao i da građani imaju pravo da preko sredstava javnog informisanja budu istinito obavešteni „o svim aktivnostima učesnika izbornog postupka i događajima značajnim za izbore“.

Najveću konfuziju stvara Pravilnik REM-a o obavezama pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje. Propisuje obaveze RTS-a i RTV-a u vreme republičkih izbora, ali to ne čini i kada je u pitanju predstavljanje lista za odbornike Skupštine grada Beograda, iako na ovim izborima glasa skoro četvrtina biračkog tela Srbije

Ove odredbe se odnose na sve medije, bez obzira na to da li se radi o ustanovama javnog medijskog servisa ili o medijima u privatnom vlasništvu.

I Zakon o elektronskim medijima, u članu 47, navodi da je dužnost svih elektronskih medija da „u toku predizborne kampanje registrovanim političkim partijama, koalicijama i kandidatima obezbede zastupljenost bez diskriminacije“.

U svakoj razvijenoj demokratiji ovakve odredbe zakona bile bi dovoljna smernica za medije. Međutim, ne i u Srbiji. Većina privatnih elektronskih medija odavno je postala najžešći zastupnik politike vladajuće partije i progonitelj drugačijeg mišljenja, pa u tom duhu izveštava i u vreme izbora.

Od nacionalnih televizija, građanima Srbije, a u ovom slučaju građanima Beograda, ostalo je jedino da se pouzdaju u profesionalnost javnog medijskog servisa, koji zasad okleva da javnosti ponudi ono što je dužan, a to je „besplatno i jednako predstavljanje političkih stranaka, koalicija i kandidata koji imaju potvrđene izborne liste za republičke, pokrajinske ili lokalne izbore, u vreme predizborne kampanje“, kao što u članu 7 stav 8 precizira Zakon o javnim medijskim servisima, inače donet 2014. godine.

Bez detaljnih uputstava o obavezama medija

Da li će RTS, kao medij čija je osnovna funkcija ostvarivanje javnog interesa, omogućiti biračima da se upoznaju sa programima, idejama i mišljenjima učesnika beogradskih izbora kroz informativni program i specijalne emisije koje uključuju i sučeljavanja, još uvek je neizvesno, iako postoji nagoveštaj da javni servis namerava da postupi u skladu sa svojim zakonskim obavezama.

Veoma je važno i kako se tumači zakon. Da li regulativa nudi makar jedan razlog zbog koga bi rukovodstvo RTS-a moglo da zauzme stav da „ne postoji predizborni program za lokalne izbore“, što je mišljenje koje se nedavno čulo u jednoj emisiji na javnom servisu?

Činjenica je da Zakon o lokalnim izborima, za razliku od Zakona o izboru narodnih poslanika, sadrži samo opšta načela o dužnostima medija i pravima građana tokom izborne kampanje. U njemu se detaljno ne preciziraju obaveze javnih medijskih servisa, što može stvoriti određene nedoumice, posebno kada se imaju u vidu i konfuzna rešenja u Pravilniku o obavezama pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje koji je 2015. donelo Regulatorno telo za elektronske medije (REM).

[povezaneprice]

U Zakonu o izboru narodnih poslanika, koji se primenjuje u vreme sprovođenja republičkih ali i predsedničkih izbora, konkretno se navodi da su radio-stanice i televizije, čiji je osnivač Republika Srbija, dužne da od dana raspisivanja izbora „obezbede predstavljanje podnosilaca izbornih lista i kandidata, kao i iznošenje i obrazlaganje izbornog programa podnosilaca tih lista“ (član 49), dok se u članu 51 ovog zakona precizira i na koji način se utvrđuje broj i trajanje emisija za predstavljanje učesnika na izborima.

Ovako detaljnih uputstava nažalost nema i u Zakonu o lokalnim izborima, slično kao što nema ni kaznenih odredaba u slučaju kršenja zakona, npr. falsifikovanja izbornih rezultata, glasanja umesto druge osobe ili zahtevanja da birač kaže za koga je glasao, što su sve krivična dela za koja su u Zakonu o izboru narodnih poslanika predviđene kazne od jedne do tri godine zatvora.

Iako kaznenih odredaba nema, to naravno ne znači da osobi koja na lokalnim izborima prepravlja rezultate izbora ne preti zatvorska kazna. Po istoj analogiji može se zaključiti da to što u Zakonu o lokalnim izborima ne piše na koji način se rukovodstvo javnog servisa dogovora sa učesnicima izbora o predstavljanju, ne znači da do takvog dogovora ne treba da dođe.

REM – uobičajeno konfuzno

Ipak, najveću konfuziju stvara Pravilnik REM-a o obavezama pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje. Pravilnik propisuje obaveze RTS-a i RTV-a po pitanju predstavljanja lista i kandidata za izbor narodnih poslanika i za izbor članova za nacionalne savete nacionalnih manjina, ali to ne čini i kada je u pitanju predstavljanje lista za odbornike Skupštine grada Beograda, iako na ovim izborima glasa skoro četvrtina biračkog tela Srbije.

Može se pretpostaviti da je autor Pravilnika smatrao da se pitanje izveštavanja o lokalnim izborima u Beogradu može tumačiti članom 3 koji precizira da predizborni program o izborima koji su raspisani samo za određeno područje, kao što su npr. autonomna pokrajina, grad ili opština, „može emitovati samo pružalac medijske usluge čija zona pokrivanja obuhvata područje za koji su izbori raspisani“ (čl. 3 Pravilnika REM-a), dok drugi mediji, čija zona pokrivanja ne obuhvata područje gde se održavaju izbori, to može činiti „na opšti način“ (čl. 3 Pravilnika REM-a).

Veoma je važno kako se tumači zakon. Da li regulativa nudi makar jedan razlog zbog koga bi rukovodstvo RTS-a moglo da zauzme stav da „ne postoji predizborni program za lokalne izbore“, što je mišljenje koje se nedavno čulo u jednoj emisiji na javnom servisu?

Ovakva odredba ima smisla utoliko što „skida“ obavezu sa npr. televizije u Pirotu da predstavlja izborne liste za lokalnu vlast u Subotici, međutim – problem nastaje zbog toga što sprečava adekvatno informisanje u brojnim drugim situacijama.

Na primer, u slučaju kada grad ili opština nemaju radio ili TV stanicu koji pokrivaju njihovu teritoriju ili nemaju medij koji emituje informativni program, pa samim tim, po zakonu, nemaju ni mogućnost da izveštavaju o predizbornim aktivnostima. Ili kada je lokalni medij promoter određenih političkih stavova, što se kosi sa principima nepristrasnosti, istinitosti i ravnomerne zastupljenosti.

Ako bi se ovaj član Pravilnika primenio na slučaj izbora u Beogradu, moglo bi se pomisliti da se predizborno predstavljanje lista za Skupštinu grada Beograda može emitovati samo na televiziji koja ima zonu pokrivanja na teritoriji glavnog grada, kao što je to na primer Studio B, koji je u međuvremenu postao televizija koja zastupa interese vladajuće partije.

Međutim, ono što je za izbore u Beogradu bitno jeste da se i ovako konfuzna odredba Pravilnika ni na koji način ne kosi sa ulogom koju na beogradskim izborima treba da odigra javni medijski servis, čija zona pokrivanja obuhvata teritoriju čitave zemlje, uključujući i Beograd.

Imajući u vidu ostrašćenost privatnih medija i činjenicu da program TV N1 ne prate sva domaćinstva na teritoriji glavnog grada, javni medijski servis danas predstavlja jedinu šansu da građani dobiju istinitu i potpunu informaciju o programima i politikama izbornih lista i kandidata, a što je osnovni preduslov kako bi birači doneli odgovornu odluku o tome kome će dati svoj glas. Uostalom, javni servis na to obavezuju i Zakon o JMS, Zakon o elektronskim medijima, Zakon o lokalnim izborima, Zakon o javnom informisanju i medijima.

Ukoliko ne bi ispunio svoju zakonsku obavezu, javni medijski servis, čija je osnovna delatnost da „ostvaruje javni interes, uvažava zahteve javnosti i za svoje delovanje odgovara javnosti“, postao bi saučesnik u stvaranju uslova za nefer i nedemokratsku predizbornu kampanju čije bi posledice bile dalekosežne po budućnost našeg glavnog grada i naše zemlje.

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend