Vladine nevladine organizacije

Zadržao bih se na logičnoj Obradovićevoj konstataciji da ne razume „suštinsku povezanost Društva novinara Niša sa medijskom scenom u Kragujevcu, niti mogućnost da dva predstavnika tog udruženja, u tročlanoj komisiji, procenjuju šta je javni interes Kragujevčana“.

Na to bih nadovezao navode iz otvorenog pisma Zorana Nikolića koji je većnike u Kraljevu upitao da li je moguće da će tamošnja tročlana komisija za projektno sufinansiranje medija biti sastavljena od čak dva člana iz Niša (jednog iz Društva novinara Niša, drugog iz PROUNSA i trećeg iz Kruševca koji se, pritom, sam prijavio). I nikoga iz Kraljeva! Neverovatno i beskrupulozno.

Pomenuto Društvo novinara Niša deluje da je moćno. Do te mere da ih je resorno ministarstvo prekrstilo u Društvo novinara Srbije. Do sada niko nije ispravio tu grešku u vesti Ministarstva kulture i informisanja. Kao što nije ispravio ni grešku da nisu u pitanju predstavnici novinskih udruženja već da se radi i o medijskim asocijacijama.

Ovo je značajan sastanak jer je Maja Gojković prva resorna ministarka koja je na jednom mestu okupila predstavnike medijskih i novinarskih udruženja za koje postoji opravdana sumnja da predstavljaju GONGO (Government organized non-government organization) ili „Vladine nevladine organizacije“. Odsustvo aktivnosti Ministarstva informisanja u prethodnom periodu kompenzovano je organizacijom ovog sastanka i prividom pluralizma, inkluzivnosti i transparentnosti iskazanim u rečenici da će „ministarka Gojković razmotriti način da i ova udruženja, koje čine novinari i medijski radnici iz različitih delova Srbije, u narednom periodu budu zastupljena na adekvatan način (u Radnoj grupi za bezbednost i zašititu novinara i Radnoj grupi za primenu Akcionog plana za sporovođenje Medijske strategije)“. Ako je stav ministarke baziran na ocenama samih predstavnika pomenutih udruženja o njihovom kredibilitetu, plašim se da smo na krivom tragu.

Uostalom, to potvrđuju navodi iz saopštenja preostalih medijskih i novinarskih udruženja koja nisu bila u prilici da se na ovakvom sastanku vide sa resornom ministarkom.

Ovim ocenama priključuje se UNS-ova analiza dosadašnjih aktivnosti pomenutih udruženja u procesu projektnog sufinansiranja.

Imajući u vidu ove podatke i ocene, sklon sam zaključku da se neko baš iskreno trudi da radi protivno Medijskoj strategiji i kontrira nalazima u ovom Vladinom dokumentu koji apostrofira upravo domen projektnog sufinansiranja kao jednu od neuralgičnih tačaka. Ovakvi signali iz ministarstva čine upravo suprotno i očito daju podršku bahatim odgovorima i svađalačkom tonu njihovih saopštenja.

Voleo bih da grešim ali mi sve ovo nagoveštava budući većinski sastav republičkih komisija za projektno sufinansiranje u kojima će između ostalih biti:

– predstavnici Društva novinara Niša na čijem sajtu nema ni adrese sedišta niti podataka o telima i članstvu ovog društva.

– Savez udruženja asocijacija radio televizija Srbije nema sajt već jedino ovu informaciju.

O zastupniku ovog Saveza Vladanu Stefanoviću i njegovim dosadašnjim aktivnostima na konkursima za projektno sufinansiranje, više govore ovi tekstovi.

– Društvo novinara Vojvodine koje takođe ne poseduje sajt već na internetu nalazimo samo ovu informaciju.

To ih nije srečilo da, iako ne ispunjavaju uslove, i pored protesta, budu predlagači za Savet REM-a. 

Bliskost sa državom možda najbolje potvrđuje činjenica da je pre tri godine nagradu pomenutog Društva novinara Vojvodine pokrajinska sekretarka dodelila autorki knjige o Ratku Mladiću.

– Na sajtu Udruženja elektronskih medija Srbije – Comnet ne postoji nijedna infomacija o organima ovog udruženja a poslednja i jedina aktivnost je iz 2019. godine. Jedino primećujem da su fokus proširili sa Vojvodine na Srbiju i da im je sedište u beogradskoj Masarikovoj 5.

– O Udruženje medija i medijskih radnika sam već pisao povodom rezultata konkursa u Novom Pazaru.

– Sajt PROUNS-a šest meseci nije imao novu vest, do susreta sa ministarkom.

Vladine nevladine (medijske) organizacije. Tačka.