Vučić u poseti Kuriru: Svakakvo se brukanje ovog tabloida može razumeti, ali ovo – ne

Samo dan nakon što je Cenzolovka pokušala da odgovori na pitanje za koga u ovom trenutku navija Kurir, iz tog je lista stigao jasan i nedvosmislen odgovor: uz fotografiju Aleksandra Vučića nagnutog nad kompjuterom u redakciji, u onlajn izdanju Kurira osvanuo je naslov „Vučić u poseti Adrija medija grupi: Baš sam srećan što sam ovde!“

Samo sedam dana od još jednog u nizu redakcijskih saopštenja, u kojem nadležni u Kuriru objašnjavaju kako ne pišu „po diktatu vlasti“, kako će „uvek biti uz građane“ i kako „časno rade posao novinara“, pljunuli su na sve što su rekli i slikali se – nasmejani, presrećni i ponosni – pored premijera koji im obilazi redakciju.

Petnaest meseci nakon što su uskliknuli „Srbijo, izvini“ i počeli da se predstavljaju kao lučonoše medijskih sloboda – vlasnik, urednici i novinari Kurira u sopstvenoj su firmi snimali selfije s Aleksandrom Vučićem, zabeleživši čak i kamerom kako se premijer rukuje s rukovodstvom i glavnim zvezdama Kurira, kako pravi pošalice na račun tog „Srbijo, izvini“, a usput komentariše kako je sve u redakciji „baš lepo“.

Povod za ovu posetu je, navodno, intervju koji je Vučić dao za izdanje od 2. marta.

Legitimno je da oni koji vam uđu u kuću, tu kuću i obiđu, ali ovde nije jasno zašto je „gost“ u kuću uopšte i ulazio. Ovdašnje redakcije rado primaju i slikaju ambasadore ili visoke svetske zvaničnike koji žele da ih posete, ali premijeri i predsednici čak ni ovde nisu uobičajeni redakcijski inventar.

U ovako napetoj političkoj atmosferi, u kojoj svaka reč i svaki potez donose ili oduzimaju neki poen – ovakva poseta predstavlja jasnu poruku, otvoreno političko svrstavanje jednog medija, pa indirektno i pritisak na ostale medije

Konačno, čak i da jesu – u ovako napetoj političkoj atmosferi, u kojoj svaka reč i svaki potez donose ili oduzimaju neki poen – ovakva poseta predstavlja jasnu poruku, otvoreno političko svrstavanje jednog medija, pa indirektno i pritisak na ostale medije.

Direktan i prvi rezultat svega toga jeste prilog od kojeg svako pristojno ljudsko stvorenje ima „transfer blama“, a svaki pristojan novinar meri krvni pritisak i guta lekove protiv povraćanja. Osim toga, rezultat je i naslovna strana koja više liči na izborni plakat nego na naslovnu stranu.

A stvari su više nego jasne.

Premijer, predsednik ili bilo koji državni funkcioner/činovnik nema šta da traži u bilo kojoj redakciji. To predstavlja otvoren, gotovo nasilan pritisak na novinare i urednike – bilo da oni na tu posetu pristaju ili da joj se protive. Intervju s premijerom, posebno u ovoj situaciji, trebalo je da se uradi na drugom mestu. Ili, ako baš nema gde drugde – bez obilaska redakcije, bez slikanja s novinarima, bez rukovanja, pošalica i ostale dramaturgije.

Ovom „vannastavnom“ posetom, nadležni u Kuriru za sva su vremena diskreditovali sopstveni medij, otvoreno se stavili u službu Aleksandra Vučića, doveli pod znak pitanja čak i ono dobro što su do sada uradili, a unapred diskvalifikovali sve čime se ubuduće budu bavili.

Snimak premijerove posete redakciji Kurira dokument je jedne od najsramotnijih epizoda u istoriji srpskog novinarstva i uradak zbog kojeg će se stideti sve buduće generacije novinara.

Jer, čak ni Slobodan Milošević sebi nije dozvolio da ovako obilazi redakcije RTS-a ili Politike. A čak su i novinarske perjanice njegovog režima dobro pazile da ih neko ne uhvati u ovakvom „zdravljenju“ s njim.

Premijer, predsednik ili bilo koji državni funkcioner/činovnik nema šta da traži u bilo kojoj redakciji. To predstavlja otvoren, gotovo nasilan pritisak na novinare i urednike – bilo da oni na tu posetu pristaju ili da joj se protive

Sve Kurirove bruke – a bilo ih je onoliko – možda bi nekako mogle da se opravdaju. I najgora kršenja profesionalnih standarda – a poznato je koliko se Kurir ogrešuje o standarde – mogla bi da bar donekle budu objašnjena nepažnjom, nemarom, trenutnim moralnim proklizavanjem. Nije preporučljivo, nije baš za pohvalu, ali svako može da pogreši.

S druge strane, poseta premijera Aleksandra Vučića, pa i prilog koji je o tome napravljen – nemaju nikakvog opravdanja i ne mogu se objasniti nikako drugačije osim kao saginjanje i klečanje pred vladarom. A to je nespojivo s novinarstvom. Nespojivo bar s onim poštenim i pravim.

Što se tiče novinara i urednika – od kojih su se za premijerovu posetu neki čak i posebno doterali – opravdanja i objašnjenja takođe nema.

Razumljiva je i besparica, razumljiv je i umor od honorarnih poslova, i strah od neizvesnosti.

Razumljivi su i krediti, i deca, i obaveze, i godine, i sve ono čime neki ovdašnji novinari pravdaju svoje ćutanje i pokoravanje.

Može nekako da se opravda prisustvo na Vučićevim koktelima, donekle čak i ono famozno nabadanje ćevapa; može (do određene mere) da se profesionalnim razlozima opravda to što se neke kolege povremeno „čuju“ s premijerom.

Može sve, ali ovo – ne.

Jer, u svakom poslu i svakoj životnoj situaciji postoji tačka posle koje više nema povratka. Tačka posle koje se samo srlja dublje u ambis beščašća, trulih kompromisa i degradacije svega onoga što smo bili i svega što smo želeli da budemo.