18. avg 2021.

Biljana Srbljanović – Proizvodnja mržnje

U mom dugogodišnjem kraju ostalo je tek nekoliko autentičnih art deko gradjevina, i nešto malo, brojnim ratovima, siromaštvom i višedecenijskim negiranjem urbanizma kao nauke, barem donekle neonaruženih zgrada iz tridesetih godina prošlog veka.

Pa ipak, fasade i tih gradjevina godinama služe za ispisivanje političkih poruka i parola, obračun sa Vesićem ili Fondom za otvoreno društvo (?!), u tom kraju koji nema nikakve veze sa Sava Malom, po zidovima se “istražuje” ko je tamo rušio, pa se na to odgovara slavljenjem genocida i Ratka Mladića, pa se onda “gradjanski” ukus dokazuje grafitima protiv Ace Lukasa, kao “u slavu” Bajage, uvlačeći Momčila, tog plemenitog umetnika, u ovaj infantilni i beskorisni rat jalovim političkim smatranjima po cenu ruženja sopstvenih ionako jedva preživelih gradjevina.

Kako neko ima potrebu da, u eri društvenih mreža koje nepristrasno podnose i najveće gluposti, bilo koju, a pogotovo autentičnu fasadu neke zgrade koristi kao oglasnu tablu za svoje banalne misli, stvarno ne mogu da razumem.

Tviter je taraba koja trpi sve, u to smo se mnogo puta uverili, pas reko pas i poreko, to je opus političara i aktivista na toj oglasnoj tabli tamo. Teško da iko od Jevandjelista domaće političke misli uopšte želi da im reči stoje godinama na uvid gradjanima, masnom farbom što se ne ispira ovekovečene da se (skoro) nikad ne zaborave, jer su ljudi lenji da se sećaju ili da nauče da internet pamti.

Domaći Tviter je do skora bio ničija zemlja, jedan potpuno neuredjen i nekontrolisan prostor, nuklearni reaktor za proizvodju mržnje, ljudi koji žive na lajkovima sličnih i na narcisističkim povredama još sličnijih. Tako je, dakle,  bilo do skoro, dve dok se “internet centrala” najposećenijih mreža konačno nije zainteresovala i za govor mržnje na BHSM jezicima, pa je odnedavno postalo zabranjeno negirati genocid u Srebrenici, ovog puta sa mnogo važnijim i većim kaznama za izgrednike, od onih koje su zaprećene Zakonom u Bosni. Drugim rečima, ako na web-u proizvodite mržnju nad senama mrtvih, sledi vam najteža kazna koju možete zamisliti – suspenzija naloga ili potpuno brisanje tragova postojanja u tom najvažnijem svetu svih svetova – regionalnom internetu.

Na Čamila Durakovića predsednika Skupštine Opštine Srebrenica i čoveka koji je, sa svojih 16 godina, u “Maršu smrti” 1995. bio jedan od malobrojnih tada starijih tinejdžera koji su preživeli genocid, povodom njegove tužbe protiv banjalučkog novinara koji negira i njegovo stradanje, podigla se cela nomenklatura entiteta, otvoreno mu preteći i najavljujući njegovu smenu, na koju inače naravno nemaju pravo. Ali, to nije ništa u odnosu na ono šta se na ovog čoveka strovalilo nakon što je neke anonimne divljake sa Tvitera prijavio za govor mržnje, pa im zbog toga preti trajna blokada naloga. Umreženi zagovornici slobode govora i mišljenja, ali samo ako se taj govor i mišljenje zasniva na mržnji, bukvalno bombarduju Durakovića uvredama, pretnjama, lažnim prijavama, psovkama, pozivima na linč, nekontrolisanom agresijom, samo zbog toga što mogu da izgube Tviter igračku, te je pravo čudo kako one fasade nisu maljem srušene, u pomenutom ratu grafita.

Ti očajni borci za “slobodu reči” prete Durakoviću u ime svog prava na autohtone genijalnosti tipa: “Pozdrav Ćamile, nije bilo genocida u Srebrenici, možeš samo za k***c da me uhvatiš” što nije daleko od sintakse i strukture misli kojima se ruže stambene zgrade, ali  je, priznaćete, prilično jadno i veoma skromnih intelektualnih dometa, pa bar da se imaš rašta i boriti. I dok one fasade i dalje stoje našarane “Ko je rušio u Sava Maloj”? pa ispod “Soros mrš napolje” pa prešarano Soroš da piše Vučić, pa prešarano sve da piše “Puši (onaj isti) k***c” – a ovo poslednje se nadam se odnosi na sve autore, vlasnici Interneta imaju svoju sanitarnu službu koja uredno briše sve što stvara i rastura mržnju, ako istovremeno i ne donosi zaradu i ćao djaci. Piši svoje misli koliko hoćeš, biće obrisane, pa će se aktivisti brzo naučiti redu, kao što su naši gastarbajteri naučili da u Švajcarskoj ne puštaju vodu u klozetu noću ili da u Nemačkoj recikliraju djubre i to će biti samo još jedan dokaz kako svi ti nacional-aktivisti više poštuju strane zakone od svojih, više cene bukvalno nepostoječi sajber prostor od fasade u sopstvenom gradu, u sopstvenoj ulici, u sopstvenoj kući, uništavajući ono malo stvarno vredne istorije koja nam je nezagadjenom ostala. I mi im to dopuštamo.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend