05. nov 2019.

Dosta, kad je previše: Naprednjaci, Kikindske i Savet za štampu

Reći će neki, Kodeks je Kodeks, nema tu skretanja, konteksta ili okolnosti. Ali, kao članica Komisije za žalbe Saveta za štampu ranije nisam mogla, baš kao što ni sada ne mogu – da jednostavno zažmurim na okolnosti, na nešto što utiče, oblikuje, bitno određuje pravu meru MOGUĆNOSTI da mediji ostanu do kraja verni profesionalnim standardima, objašnjava Tamara Skrozza zašto je ostala uzdržana prilikom glasanja o tome da li su Kikindske prekršile Kodeks novinara.

Foto: Savet za štampu (foto: Tviter)

Na sednici Komisije za žalbe Saveta za štampu održanoj 31. oktobra uzdržala sam se od glasanja o žalbi Marka Vukobrata protiv Kikindskih. Glasovi su u ovom slučaju i inače bili podeljeni, pa odluka zbog toga nije ni donesena, ali moja je odluka bila da – u skladu s onim što mi dozvoljava Poslovnik o radu Komisije za žalbe Saveta za štampu – ne učestvujem u nečemu što samo po sebi smatram političkom šaradom.

Da su okolnosti regularne, ovo bi bila jednostavna stvar – medij koji objavi tekst o nekoj osobi, kao što su uradile Kikindske, ima dužnost da kontaktira sa svim mogućim izvorima, kako bi priča bila što profesionalnija i relevantnija. Ukoliko objavi niz važnih informacija o nekome, bazira se uglavnom na neimenovanim izvorima, a pritom ne stupi u kontakt s tom osobom, što je takođe slučaj s Kikindskim, radi se o kršenju tačke 4 Poglavlja 1 Kodeksa koje navodi da je novinar dužan da „kada je to neophodno, konsultuje što više izvora i da im omogući da iznesu svoj stav“.

Tako bi, dakle, bilo da su okolnosti regularne. A ovde to nije slučaj.

Kontekst

Pre svega, Željko Bodrožić, osnivač i urednik Kikindskih, već dugi niz godina živi noćnu moru nezamislivu mnogim novinarima: u svom malom gradu, gde „svako zna svakoga“, on je bukvalno progonjen kao zver, razapet u lokalnim medijima, žigosan svim mogućim uvredama, neprestano i na sve načine diskvalifikovan, a taj horor trpe i članovi njegove porodice, prijatelji i kolege.

Sve to nikada, ni pod kojim uslovima, ni da je Kodeks Biblija, deset zapovesti u kamen urezanih – neće dobiti moju podršku

Zahvaljujući tretmanu kakvog nisu pošteđeni ni drugi nevladini lokalni mediji, a koji podrazumeva pritiske na potencijalne oglašivače i presečene puteve ka budžetskom novcu, Kikindske su godinama bile na rubu opstanka, večito u dugovima, na sudovima, sa sekirom nad glavom. Trenutno izlaze kao podlistak lista Danas, a to je svakako samo privremeno rešenje.

Za ovaj slučaj, međutim, najvažnije je da su Kikindske pod totalnim bojkotom vladajuće stranke: za razliku od većine nezavisnih medija, koji nekoliko puta godišnje uspeju da za sagovornika dovedu bar nekoga iz Srpske napredne stranke, u Kikindi se to ne dešava. Tamo je, naime, doneta i 2016. javno objavljena odluka da SNS ne daje izjave za Kikindske.

Od tada, čak se i naziv tog lista izbegava – pa ga naprednjaci označavaju kao „opozicioni niskotiražni tabloid“, „sluge žutih“, da su „plaćenici Sorosa“, „halucinogeno javno glasilo“, „glasnogovornici mrzitelja napretka Srbije“, „političko-medijski brlog“ itd.

Povređeni i uvređeni

I tu se vraćamo na početak ove priče. Pre dva meseca, predstavnik tih i takvih kikindskih naprednjaka žalio se Savetu za štampu zbog toga što ga je Bodrožić bez navođenja izvora optužio da je „bot“, što on – po svom svedočenju – nije, a da ga pritom nije ni pozvao. Bodrožić je u odgovoru na žalbu „priznao“ da ga nije zvao, ali i ispričao šta sve doživljava: s posebnim akcentom na činjenicu da naprednjake i ne zove, naprosto zato što mu oni na pozive ne odgovaraju.

Nije ovo prvi put da neko pokuša da instrumentalizuje Savet i da njegove odluke zloupotrebi za svoje interne sukobe: između ostalih, radilo je to više konkurentskih medija, koji su zasipali Komisiju žalbama čiji je jedini cilj bio da kompromituju jedni druge. U svim tim situacijama uzdržavala sam se od glasanja

Iako sam svesna u kakvim okolnostima rade Kikindske, iako sam se u svom novinarskom radu i lično uverila kako izgleda kad ti naprednjaci „uvedu sankcije“, iako je i meni kao novinarki odavno dojadilo da ih uopšte i zovem i tako sebe degradiram – tada sam glasala da je u pitanju kršenje Kodeksa.

O toku te sednice javnost je inače obaveštena i iz vrlo detaljnog teksta Udruženja novinara Srbije.

U tom se tekstu vidi da sam tada rekla da, odbijanjem da razgovaraju s novinarima, naprednjaci ne krše samo Kodeks, već i zakone Republike Srbije (koji propisuju zabranu diskriminacije medija), ali da ipak mislim da su novinari mogli da pokušaju – da pokažu neki „trag“ da su pokušali sve, makar da bi pred sobom i drugima imali nekakvo „opravdanje“.

Stvar se završila tako kako se završila i Kikindske su označene kao medij koji je, eto, prekršio Kodeks.

Da se sve završilo na tome, ove priče ne bi ni bilo. Međutim, stranka je u međuvremenu očigledno shvatila da je vreme da se u borbi protiv Kikindskih to „novo oružje“ u vidu obraćanja uglednom samoregulatornom telu, primenjuje i nadalje. Na adresu Saveta stigla je tako još jedna žalba – ona već pomenuta, koju je poslao Marko Vukobrat.

Rasprava je bila prilično burna, o čemu je, opet, detaljno izvestila novinarka UNS-a.

Savet kao oruđe

Nije ovo prvi put da neko pokuša da instrumentalizuje Savet i da njegove odluke zloupotrebi za svoje interne sukobe: između ostalih, radilo je to više konkurentskih medija, koji su zasipali Komisiju žalbama čiji je jedini cilj bio da kompromituju jedni druge. U svim tim situacijama uzdržavala sam se od glasanja. Jer, žalbe su bile takve da zaista ne može da se kaže da nema kršenja Kodeksa, a opet ni da se kaže da je „druga strana“ etički i profesionalno čista.

Reći će neki, Kodeks je Kodeks, nema tu skretanja, konteksta ili okolnosti. Ali, kao članica Komisije ranije nisam mogla, baš kao što ni sada ne mogu – da jednostavno zažmurim na okolnosti, na nešto što utiče, oblikuje, bitno određuje pravu meru MOGUĆNOSTI da mediji ostanu do kraja verni profesionalnim standardima.

U ovom slučaju, okolnosti su takve da je „greh“ žalilaca daleko veći od „greha“ Kikindskih, i da je – što se mene tiče – nedopustivo da upirem prstom na svoje kolege, a da se pravi krivci kriju iza tamo nekakve žalbe.

Željko Bodrožić, osnivač i urednik Kikindskih, već dugi niz godina živi noćnu moru nezamislivu mnogim novinarima: u svom malom gradu, gde „svako zna svakoga“, on je bukvalno progonjen kao zver, razapet u lokalnim medijima, žigosan svim mogućim uvredama, neprestano i na sve načine diskvalifikovan, a taj horor trpe i članovi njegove porodice, prijatelji i kolege

U ovom slučaju, žalioci ne diskriminišu Kikindske „između redova“, onako kako se to radi u Beogradu i nekim drugim sredinama, već javno, deklarativno, odbijajući da s njima razgovaraju: a sada se žale zato što ih ne zovu oni koje a priori odbijaju. I to u više navrata.

Takođe, žalioci sada očigledno pokušavaju da štancovanjem istovetnih žalbi Savetu za štampu pokušaju da diskredituju Kikindske kao neprofesionalne – što bi moglo da se pokaže kao vrlo praktično na različitim međunarodnim konferencijama, u političkim govorima, statistikama, ali i na budućim konkursima za dodelu budžetskih sredstava kojima se finansiraju medijski sadržaji u javnom interesu.

Na lokalnom nivou, Kikindske ni inače nemaju nikakve šanse, pošto tu ogroman novac dobijaju provladini beogradski mediji: antologijski je primer baš iz Kikinde, gde je komisija dodelila pozamašan iznos Srpskom telegrafu, objasnila da je reč o listu koji krši profesionalne standarde, ali da će im dodeljeni novac pomoći da se poprave.

Na republičkom nivou, međutim, komisije strogo poštuju pravilo da se novac ne daje medijima koji konstantno krše Kodeks  – što bi, ako se budu pitali kikindski naprednjaci, lako moglo da se desi i Kikindskim.

Sve to nikada, ni pod kojim uslovima, ni da je Kodeks Biblija, deset zapovesti u kamen urezanih – neće dobiti moju podršku.

Na samoj sednici mi je rečeno da tako „podržavam one koji krše Kodeks“. Ne. Uzdržavanjem od glasanja, pokazujem da nema uslova za poštovanje Kodeksa.

Prebačeno mi je da „branim Željka Bodrožića“ pred komisijama za dodelu budžetskih sredstava. Ne. Branim princip po kojem budžetska sredstva ostaju uskraćena onima koji zaista krše Kodeks, a ne onima koji su se našli na naprednjačkom nišanu.

Konačno, upitana sam i „zašto to sebi dozvoljavam“. Da. Dozvoljavam. Poslovnik o radu mi dopušta, a sopstveni principi nalažu da kažem „dosta“ onda kada je stvarno dosta. I previše.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend