07. okt 2022.

Jelena Riznić: Ženama u Srbiji je dosta. Otvorio se prostor za ženski bes i nema više stajanja

To što nije zadovoljen elementarni zahtev – uklanjanje intervjua koji je uplašio sve žene u Srbiji –  nedopustivo je i pokazuje da država nije spremna da se bavi pitanjem nasilja prema ženama, kaže Jelena Riznić iz Ženske solidarnosti uoči današnjeg protesta ispred redakcije tabloida koji je objavio intervju sa višestrukim silovateljem

Jelena Riznić (foto: privatna arhiva)

Važno je da mediji ne prave privid javne rasprave tamo gde rasprave ne sme ni biti – kada je nasilje prema ženama u pitanju, kaže za Cenzolovku Jelena Riznić iz kolektiva Ženska solidarnost.

Uoči trećeg protesta ispred režimskog tabloida Informer zbog intervjua sa višestruko osuđivanim silovateljem, ona ističe da se žene bore protiv medijske blokade, a da im ni Radio-televizija Srbije, kao servis svih građana i građanki, još uvek nije dala prostor da progovore o svojim problemima.

Nakon što su pesnikinja Radmila Petrović i aktivistkinja kolektiva Ženska solidarnost Jelena Riznić pozvale sve žene da izađu na ulice i da ne budu „zacementirane u strahu, nego da govore o tome što se dešava”, najavile su još jedan protest ispred Informera u organizaciji ovog kolektiva – danas, 7. oktobra, u 17 sati.

Otvorio se prostor za ženski bes i, nakon ovoga, nema stajanja ili koraka unazad

Nakon skupa ispred redakcije ovog lista (Terazije 5/7), najavljena je i protestna šetnja, a glavni zahtev je i dalje – uklanjanje intervjua sa silovateljem sa portala.

„Na protestu ćemo govoriti i o drugim tabloidnim medijima koji su preneli taj intervju – portalima Alo, Blic, Mondo”, kaže za Cenzolovku Jelena Riznić. Nastavkom protesta, kaže, žele da stave do znanja „da je to što nije zadovoljen elementarni zahtev – uklanjanje intervjua koji je uplašio sve žene u Srbiji – nedopustivo i da pokazuje da država nije spremna da se bavi pitanjem nasilja prema ženama”.

Cenzolovka: Šta vidite kao konačan cilj ove borbe, kada su mediji u pitanju?

Jelena Riznić: Konačni cilj ove borbe je onaj idealni – etičko izveštavanje medija o problemu nasilja prema ženama. Mediji ne treba da mozgaju šta i kako da rade – već je jasno naznačeno u smernicama grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama.

Dakle, krajnji cilj je da mediji budu svesni da postoje žene koje će odreagovati na neetičko i senzacionalističko izveštavanje o problemu nasilja, te da u skladu s tim i pišu o tome. Mediji jesu ogromni saveznici u borbi protiv ovog problema.

Otvoren prostor za ženski bes

Cenzolovka: Od tabloida do nacionalnih televizija, Kodeks novinara se ne poštuje, pa čak ni zakoni. Kako je uopšte moguće doći do promena koje će takve medije naterati da se drugačije ponašaju?

One (žene koje i dalje čitaju Informer), baš kao i mi, žive u sistemu koji ih od najmlađih dana uči da mrze druge žene

Riznić: Nisam sigurna kako je još moguće doći do promena, osim pokazivanjem da smo spremne da reagujemo na ovakve situacije i da je ženama u Srbiji više – dosta. Inicijalno, mi smo izašle zbog intervjua koji je uznemirio sve žene ove zemlje, ali vrlo brzo je protest prevazišao taj prvi povod, a žene progovorile o drugim problemima sa kojima se suočavaju.

Sada se otvorio prostor za ženski bes i, nakon ovoga, nema stajanja ili koraka unazad.

Sada šaljemo snažnu poruku da drugačije ne može i ne sme, kao i da ćemo ubuduće reagovati na sve slične situacije. Samo tako, zapravo, možemo da očekujemo promene, jer nas iskustvo uči da se one ne dešavaju tek tako, nego samo nakon udruženog pritiska.

I ŽENE KOJE ČITAJU INFORMER ŽIVE U SISTEMU KOJI IH OD NAJRANIJIH DANA UČI DA MRZE – ŽENE

Cenzolovka: Kako uopšte vidite to što i dalje postoji dosta žena koje se informišu iz Informera i drugih tabloida ili ne vide problem da žene u njima budu predstavljene kao seksualni objekti?

Riznić: To je pitanje od milion dolara, zato što se isto pita i šta sa ženama koje pišu da je žena sama kriva ili sa ženama koje osuđuju druge žene, koje ne veruju drugim ženama i slično.

Mislim da je važno – iako smo mi ljute i povređene kada se to dešava, jer dolazi od žena u koje imamo više poverenja i od kojih više očekujemo – da se setimo da i one, baš kao i mi, žive u sistemu koji ih od najmlađih dana uči da mrze druge žene.

Slogan Ženske solidarnosti je „Žena ženi – solidarna”, a ono „vuk” je precrtano. Ne smemo da verujemo u ono što su nas učili – da je žena ženi vuk. Važno je da, pre svega, razumemo da i te žene žive u sistemu u kom živimo i mi, da se ni mi nismo osvestile preko noći i da je užasno teško živeti u svetu u kom si svesna da te neko mrzi samo zato što si rođena kao žena.

Dakle, treba da imamo strpljenja i da apelujemo, ali i da pustimo da činjenice govore u naše ime i nadamo se najboljem.

Najvažnije od svega je da upiremo prste u one koji imaju moć u ovoj zemlji, a to su muškarci u različitim redakcijama, muškarci na vlasti, oni koji donose odluke i kroje vrednosti – vrednosti patrijarhalnog društva.

Cenzolovka: Da li mislite da ova borba može dovesti do promena u društvu na sličan način kao što su to uradile žene koje su prijavljivale nasilje ili kao što to pokret MeToo radi širom sveta?

Riznić: Promene koje su žene pokrenule, pre svega kroz pokret MeToo, već su dovele do određenih vidljivih posledica – na primer, otvoren je i neki prostor u medijima koji ranije nije postojao za temu nasilja prema ženama, a posebno seksualno nasilje.

Ženska solidarnost je poslala zvaničan upit RTS-u, naglasivši da smo mi takođe građanke ove zemlje, da plaćamo javni servis i da mamo pravo da budemo predstavljene na njemu. Nismo dobile odgovor

To je, paradoksalno, najrasprostranjeniji zločin – od seksualnog uznemiravanja do onih najekstremnijih oblika silovanja – ali se o tome najmanje govori. To je najmanje prijavljivan i najmanje procesuirani zločin.

Premalo govorimo o tome da je tokom 2017–2018. godine tek oko 70 slučajeva silovanja prijavljeno u zemlji koja ima šest ili sedam miliona stanovnika. Od toga je samo otprilike polovina procesuirana, a samo je u polovini slučajeva nasilnik dobio kaznu.

To šalje poruku ženama da nema svrhe da prolaze kroz čitav proces, prijavljuju i izlažu se nasilju koje doživljavaju neminovno i u institucijama, jer na kraju nisu sigurne da će uopšte dobiti pravedan ishod.

Sve promene dešavaju se pre svega zbog hrabrih žena koje izlaze sa svojim svedočanstvima u javnost. Što više pritisaka budemo pravile i pomerale svoje granice, što više budemo hrabre i davale glas jedna drugoj, to će institucije biti manje gluve.

Snimak ekrana, N1

Borba za ženska prava je maraton

Cenzolovka: Kako su o zahtevima za drugačiji tretman žena u medijima informisane žene u manjim sredinama?

Riznić: Kao što je rekla Radmila Petrović u jednom gostovanju – Beograd je svet. I Beograd je, zapravo, Srbija. To je donekle tačno. Mi nemamo dovoljno prostora da govorimo o ovome u drugim medijima i dovoljno mehanizama da dođemo do svake žene, ali ono što možemo jeste da i dalje govorimo i koristimo postojeće prostore, društvene mreže…

Nisam sigurna kako je još moguće doći do promena, osim pokazivanjem da smo spremne da reagujemo na ovakve situacije i da je ženama u Srbiji više – dosta

Ženska solidarnost je poslala zvaničan upit RTS-u, naglasivši da smo mi takođe građanke ove zemlje, da plaćamo javni servis i da imamo pravo da budemo predstavljene na njemu. Nije bio poziv na protest, zato što to oni ne rade, nego smo rekle da želimo prostor da govorimo kako se osećamo kao građanke ove zemlje. Nismo dobile odgovor.

Ono što možemo je da apelujemo na sve medije, da vršimo pritisak, i nadamo se da ćemo moći da budemo jače od svih tih medijskih blokada. To se ne dešava preko noći, jer borba za ženska prava nije trka, nego maraton. Ipak, važno je da smo otvorile neki prostor i da su žene sa svojim problemima već sad vidljivije.

Cenzolovka: Televizije sa nacionalnom frekvencijom decenijama promovišu patrijarhalne vrednosti, nasilje prema ženama… Da li vaš protest može doprineti osvešćavanju ovog društva, ako ne i promeni sistema vrednosti?

Riznić: Nadam da je naš protest otvorio prostor da se govori o različitim aspektima ženske egzistencije i da su oni sada jasni i medijima. Prethodnih dana sam u medijima dobijala pitanje što se tek sad o ovome govori. Ne govori se tek sada. Mi govorimo već dugo, ali nema ko da nas čuje. Zato je važno razumeti koliku odgovornost imaju mediji u ukazivanju na to šta je relevantna tema i kako joj pristupiti.

Mediji, s jedne strane, jesu ogledalo društva, ali su i oni koji mogu da kroje javno mnjenje. Veoma je važno da onda mediji ne budu oni koji će insistirati na trivijalnostima i praviti privid javne rasprave tamo gde rasprave ne sme ni biti. Mediji treba da budu savesni i da pošteno pristupaju problemu nasilja prema ženama.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend