Laž o dve strane: Koliko naučnika staje na vrh igle?

Godina je 2014, i neko je najzad uradio najpošteniju stvar ikada – bar kada je o medijskoj debati reč. Naime, TV voditelj je komičar Džon Oliver, emisija je čuveni Last Week Tonight (HBO), a tema su bile klimatske promene. I sad, na ovu temu postoji naučni konsenzus, odnosno oko 97% naučnika se slaže da klimatske promene postoje, da ih uzrokuje čovek i da su golema pretnja. Upravo zato, umesto standardnog jedan na jedan, Oliver je u isti studio najzad doveo troje naučnika koji klimatske promene negiraju i devedeset i sedam naučnika koji govore o tome da su klimatske promene stvarne. Ima na YouTube.

Drugim rečima, nema stvarne „dve strane“ o ovom pitanju. Ili, ukoliko ima i želimo da budemo statistički, intelektualno i medijski pošteni, u TV studio moramo dovesti 97 jednih i troje drugih da „debatuju“. I što je apsurdno, baš kao i ideja ili obmana o – dve strane.

Nešto slično se dešava u našoj Republici kada (retki preostali) mediji žele debatu o studentskim protestima. Pa jednu stranu čine studenti/profesori u blokadi, a drugu studenti/profesori koji „žele da uče“ (popularno: Ćaciji). Jesmo li primetili da su to uvek ista lica? Na „jednoj strani“ je neko od nebrojenih profesora/studenata koji podržavaju blokade, a na „drugoj strani“ su redovno – profesor Vladan Petrov i/ili student Miloš Pavlović. Eventualno profesori Čedomir Antić, Vladimir Vuletić i to je to, nasuprot broju od preko 5.000 profesora koji su svojevremeno potpisali svoju podršku studentima.

Kao i u slučaju klimatskih promena, ovako se vešto kreira iluzija da postoje dve strane koje su ravnopravne (ekvivalentne) u brojevima, svetonazorima i etikama.

„Ravnoteža“ ili „balans“ jeste simbol profesionalnog novinarstva, i stvar koju nauče još brucoši žurnalistike. A „saslušati obe strane“ smatra se i građanskom vrlinom i umećem dijaloga još od Sokrata naovamo. Međutim, šta ako ova potreba za ravnotežom zameni potrebu za – objektivnom istinom? Tada je na delu lažna ekvivalencija ili prividna ravnoteža. I zaborav na činjenicu da ne zaslužuju svi argumenti jednaku težinu, niti su sve „strane“ moralno ili činjenično ravnopravne. Pa ipak, lažna ravnoteža buja. Pa u istoj emisiji „debatuju“ po jedan astronom i astrolog, istoričar i teoretičar zavere, epidemiolog i antivakser, psihijatar i osoba koja je „zaposednuta duhovima“, odnosno geograf i verujući u Zemlju kao ravnu ploču. Ili jedna studentkinja u blokadi i – jedan „Ćaci“.

Kada se protesti protiv nasilja i korupcije stavljaju u istu ravan sa izjavama državnih funkcionera koji govore da su „to sve strani plaćenici“, u toj verziji „objektivnosti“, činjenice i propaganda postaju ravnopravne, a javnost ostaje zbunjena.

Osnovna premisa prividne ravnoteže zvuči relativno bezazleno – predstaviti obe strane. Ona može da predstavlja i dobrobit i vrlinu novinarstva. Novinarstvo sa sobom povlači znatnu etičku odgovornost, a svrha medijskih sloboda jeste informisanje javnosti na pravičan i uravnotežen način. U nastojanju da se samovolja, pristrasnost i subjektivnost novinara svedu na minimum, teži se balansu ili ravnoteži. Ima smisla. Ako se dvojica potuku na ulici, a novinar koji o tome izveštava predstavi verziju događaja samo jednog od njih, teško da će priča biti uravnotežena. Ako se uz to dodaju još nepotvrđene (rekla-kazala) tvrdnje, neće biti ni uravnotežena ni pravična. Po pravilu se zahteva da u tekstu ili vesti budu predstavljene sve strane u sporu i da se samo proverene, potvrđene činjenice iznose kao takve.

Ovaj pristup je naročito neophodan kada se izveštava o političkim događajima, gde o svakoj temi obično postoje dva ili više gledišta. To je tako jer je politika prenapučena ličnim mišljenjima i vrednosnim sudovima.

Međutim, nauka je svojevrsna antiteza ovakvom pristupu. Ona se tiče proverljivih činjenica, a ne lepeze mišljenja na temu. I ako postoje mnogi naučni stavovi, oni su retko uravnoteženi. Mišljenje da se planeta Zemlja okreće oko Sunca nije jednako zastupljeno kao i mišljenje da se Sunce okreće oko Zemlje. Za većinu naučnih tema, dokazi i konsenzus mišljenja naučnika nisu simetrični – jedna škola mišljenja ima prednost nad drugom. Gravitacija, vakcinacija, evolucija, sve su to teme o kojima postoji toliko konsenzusa da se može reći da – „nema debate o njima“. I što (samo) zvuči kao antiteza nepristrasnom novinarstvu. A nije.

Lažna ravnoteža nastaje kada se dva stava tretiraju kao podjednako utemeljena ili razborita, uprkos očiglednim razlikama u dokazima, logici ili etici. U pitanju je medijska varijanta tupave fraze „istina je negde na sredini“ (ili „tamo negde“ sa Molderovog postera iz Dosijea Iks). Tada potreba da izgledamo neutralno prevlada nad obavezom da mislimo kritički. Tako spomenuto poricanje klimatskih promena dobija isti prostor kao naučni konsenzus. Tako se protivnici vakcina pozivaju da „debatuju“ sa epidemiolozima. I, tako se autoritarizam i demokratija ponekad smeštaju u istu kategoriju – kao da su u pitanju samo „različiti pogledi“.

A to nije „balans“ ili „ravnoteža“ već izbegavanje odgovornosti. Neke ideje su jednostavno pogrešne, i određeni stavovi nisu debata, već zabluda i obmana. U sudnici, ne tretiramo svedoka isto kao dokazanog lažova. U medicini, ne izjednačavamo naučne studije sa objavama sa Fejsbuka i uradcima sa Jutjuba. Zašto onda u politici i medijima glumimo da svaki pogled zaslužuje istu poziciju?

Istina najčešće nije „negde na sredini“. Razmislimo o popularnom smatranju da su „obe strane ekstremne“ u svakom oštro polarizovanom sukobu. Iako deluje mudro, to je često samo jeftini izgovor. Recimo da u našoj Republici postoji protest protiv korupcije i kontra-protest u odbranu postojećeg stanja javašluka. Tvrditi da su „obe strane nerazumne“ može zvučati uravnoteženo, ali zapravo negira kontekst, ignoriše odnose moći, činjenice i stvarne razloge pobune.

Lažna ekvivalencija je i moćno oružje i za zlonamerne moćnike. Tako dezinformacije ulaze u tok javne svesti, skrivajući se iza maske o balansu. Ako svaka budalaština ili proseravanje dobije „jednako vreme“, publika počinje da veruje da je istina stvar mišljenja, smatranja ili svetonazora, da je nauka predmet pregovora, i da su činjenice uvek „političke“. A to nije samo loše novinarstvo, to je opasno za demokratiju. Zdrava javna debata ne znači da predstavimo svaki mogući stav na svetu kao da je podjednako legitiman. Ona zahteva distinkciju ili razlikovanje, odnosno novinarsku hrabrost da se kaže: ova strana greši.

Kada neki mudroser sledeći put kaže da „svaka priča ima dve strane“, setimo se sledećeg: okej, ali jedna strana možda nema nikakvog smisla. A nazvati besmislicu pravim imenom nije pristrasnost, već jasnoća u izveštavanju.

Sve to ne znači da treba ugušiti razlike, kritike ili biti arogantan. To znači da priznamo da su neke rasprave završene, rešene ili bar neravnomerne. Pretvaranje da nisu ne informiše već zbunjuje javnost. Zato, kada neki mudroser sledeći put kaže da „Svaka priča ima dve strane“, setimo se sledećeg: okej, ali jedna strana možda nema nikakvog smisla. A nazvati besmislicu pravim imenom nije pristrasnost, već jasnoća u izveštavanju. Ratni zločin se dogodio ili nije, a istina nije i ne može da bude „negde na sredini“.

Dok umesto toga, u emisiju o vakcinaciji pozivamo lekara sa višedecenijskim iskustvom – i nekoga ko je „istraživao na Jutjubu“. Ili se debata o zagađenju u Boru vodi između ekološkog aktiviste i PR predstavnika kompanije koja zagađuje. Ili kada se protesti protiv nasilja i korupcije stavljaju u istu ravan sa izjavama državnih funkcionera koji govore da su „to sve strani plaćenici“. U toj verziji „objektivnosti“, činjenice i propaganda postaju ravnopravne, nauka i praznoverje dobijaju isti prostor, a javnost ostaje zbunjena. I onda, sami merimo koliko naučnika, dokaza i činjenica staje na vrh igle?

I zato je BBC u svom pravilniku i vodiču još od 2014. naveo da ne treba juriti lažnu ravnotežu. Prema principima, odnosno uredničkoj politici ove kuće (član 2.2.7.):

„Ne postoji obaveza da se svim stavovima pruži jednaka težina – lažna ekvivalencija ne doprinosi nepristrasnosti i treba je izbegavati. Stavovi manjine ili oni koji imaju manje uporišta u dokazima ne moraju da dobiju isti značaj ili istu vidljivost kao oni koji uživaju veću podršku, predstavljaju preovlađujući konsenzus ili su bolje potkrepljeni dokazima.“

Kako ono beše: pametnom dosta?

Jer, lažna ravnoteža je postala omiljena taktika onih domaćih medija koji se žele prikazati kao „neutralni“ i nepristrasni. I što nisu tabloidne televizije poput Pinka i Informera, već razni Evronjuzovi, Evromaksovi i ostali Blicovi.

U praksi to često znači izbegavanje odgovornosti: ako istovremeno prikažeš i naučnika i teoretičara zavere, i profesora i „profesora koji želi da radi“, i vlast i opoziciju, i realnost i halucinaciju – niko ti ne može reći da si pristrasan. A što je najgore, publika tada počinje da veruje da su svi isti. Da su „svi lopovi“, „svi lažu“, da „nema razlike“, što je plodno tlo za apatiju i status quo.

Laž o „dve strane“ nije samo loše novinarstvo, već i političko oružje koje razvodnjava kritiku, relativizuje nepravdu i stvara osećaj da se ništa ne može promeniti jer „nijedna strana nije bolja“. U Srbiji, to koristi najviše onima koji imaju moć. Ukoliko su svi podjednako loši ili pristrasni, niko ne mora da odgovara. A mora.