12. nov 2020.

Linija u pesku – granica između slobode govora i govora mržnje na Internetu

Sloboda govora na internetu je jedno od gorućih pitanja savremenog digitalnog doba, sveta u kom se na globalnoj mreži polako stapaju naša privatna i javna sfera. Međutim, druga strana medalje ovog univerzalnog prava – govor mržnje, postavio je pred državne institucije, tehnološke kompanije i građane nezahvalno pitanje ograničavanja ovog demokratskog postulata. 

Foto: Pixabay (preuzeto sa voice.org.rs)

Kompleksnost problema je oličena i u različitom pristupu američke i evropske prakse, a ono što brine stručnjake, ukoliko se jednom bude povukla (cenzorska) linija u pesku, jeste to ko će na kraju ostati isključen.

Na prvoj liniji udara kada je reč o upravljačkim i etičkim politikama digitalnih platformi se već duže vreme nalazi Fejsbuk, čiji se osnivač i vlasnik, Mark Zakerberg, zbog toga nekoliko puta i našao na „optuženičkoj“ klupi Kongresa Sjedinjenih Američkih Država. Između ostalog, preispitivale su se tolerancija i pasivnost ove kompanije u reagovanju na opskurni sadržaj, dezinformacije i govor mržnje koji se s lakoćom šire ovom internetskom društvenom mrežom.

Na ovoj platformi, kada je u pitanju Srbija, u poslednjih nekoliko meseci dominira antimigrantski diskurs. Jedna od najpopularnijih grupa tog tipa na domaćem netu je i „Pokret STOP Naseljavanju migranata“, koja trenutno broji više od 320.000 članova. U tekstu VOICE-a koji se bavio analizom komentara u ovoj grupi, navodi se da članovi često pozivaju na nasilje nad migrantima, uz pretnje „mecima“, „bejzbol palicama“ i „bacanjem u reku“, što u stopu prati diskriminatorni rečnik kroz koji oni bivaju izjednačeni sa teroristima ili se porede sa životinjama poput pacova. Uporedo s onlajn mržnjom, ideološko otelotvorenje antimigrantskog diskursa u fizičkom prostoru su tzv. „narodne patrole“, navodno samoorganizovane grupe, pretežno muškaraca, koje su na sebe preuzele ulogu da štite” građane od „nadolazećeg zla“ u vidu izbeglica. Taj strah od „Drugog“ se hrani dezinformacijama i lažnim vestima koje se neprestano dele u sličnim onlajn grupama i medijima, a za nameru uglavnom imaju provociranje gnevnih reakcija članova i negovanje kulture neprestane i neposredne opasnosti koja vreba iza ćoška, spremna da unišiti srpsko društvo.

Međutim, profesorka Smiljana Milinkov sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu smatra da, pored migranata, postoje i druge marginalizovane grupe koja su na meti mrziteljskog diskursa na digitalnim platformama.

“Kod nas je recimo najuočljivija mržnja na osnovu etničke pozadine (Albanci, Hrvati, Romi), zatim sledi LGBTIQ populacija, pa seksizam i mizoginija kao vid diskriminacije i govora mržnje prema ženama. Ta bezgraničnost i prostranstvo koje pruža internetska sfera se u nekim krugovima izgleda doživljava kao otvorenost da se govori ili radi šta god, pa i da se neko mrzi samo zbog ličnog svojstva. Često se zaboravlja da sloboda govora nije bezuslovna, već je jasno ograničena u smislu da doseže do one tačke dok se ne narušava sloboda, pravo ili život drugog”, objašnjava Milinkov.

Govor mržnje postoji kao pravni pojam i deo je zakona mnogih država, uključujući i Srbiju, i pod njime se prema definiciji Ujedinjenih nacija smatra „svaki oblik komunikacije i ponašanja, pismeni ili usmeni, koji koristi pežorativni i diskriminatorni jezik i/ili koji napada osobu ili grupu na osnovu nekog njenog ličnog svojstva“. Pored toga, u našoj zemlji postoji i Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal koje je nadležno za gonjenje učinilaca krivičnih dela putem interneta. Iako govor mržnje u sebi često sadrži elemente krivičnih dela, pravnik Veljko Milić tvrdi da se njegova štetnost i dalje ne shvata dovoljno ozbiljno.

“Govor mržnje na internetu se ne razlikuje od istog takvog govora na ulici, a često može biti i opasniji. Sada govor mržnje prema nekom pojedincu putem interneta može videti mnogo veći broj ljudi nego što bi to bio slučaj na ulici, pa su samim tim veće i štetne posledice. Kada je reč o procesuiranju ovih slučajeva, odgovorno Tužilaštvo je prilično efikasno, ali ono što ovde predstavlja problem jeste to što platforme, kao što su Fejsbuk ili Tviter, dozvoljavaju pravljenje lažnih profila i korišćenje pseudonima. Zbog toga je teško ući im u trag i pokrenuti odgovarajuće postupke”, izjavio je Milić.

Usled toga, neke evropske države počinju da usvajaju zakonske okvire kojima bi regulisale govor u onlajn prostoru. Prema rečima istraživača Bojana Perkova iz SHARE fondacije, pravni osnov za to se može pronaći upravo u međunarodnim konvencijama.

“Propisi poput NetzDG u Nemačkoj predstavljaju tendenciju država da izvrše pritisak na IT gigante, pre svega iz Kalifornije, u čijem su vlasništvu najpopularnije onlajn platforme kako bi više vodili računa o potencijalno štetnim sadržajima. Vrlo sličan zakon je u pripremi u Austriji. Međutim, jedan od problema je u tome što su najveće globalne platforme nastale u SAD, gde su ograničenja slobode govora na mnogo manjem nivou nego u Evropi, a platforme praktično izuzete od odgovornosti za sadržaj korisnika”, rekao je Perkov i pritom dodao da kompanije koje ih vode nisu baš voljne da se prilagođavaju propisima iz stranih jurisdikcija, naročito ako to utiče na njihov biznis model.

Upravo je uspostavljanje jasne granice između slobode govora i govora mržnje na internetu u središtu sučeljavanja dveju struja mišljenja. S jedne strane, informaciono-komunikaciona revolucija je doprinela demokratizaciji prava na slobodno izražavanje mišljenja i uspostavila globalnu platformu posredstvom kojih je mnogim marginalizovanim i drugim grupama omogućeno da se čuju i budu vidljive. Međutim, spuštanje praga za plasiranje sadržaja i stavova je, takođe, otvorilo širom vrata masovnoj proizvodnji dezinformacija, lažnih vesti i namernom manipulisanju ljudskih emocija putem izazivanja straha i besa. U tom smislu, značaj i ulogu koju digitalne platforme imaju za demokratsko društvo prepoznao je i Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država u presudi iz 2017. godine, kada je označio internetske društvene mreže kao „mesto, u prostornom smislu, gde se sve češće i više razmenjuju pogledi i stavovi“ i koje polako preuzima primat u odnosu na trgove i ulice. Usled toga se „vruć krompir odgovornosti“ za rešavanje problema govora mržnje neprestano prebacuje iz ruku tehnoloških kompanija u ruke države, ali i korisnika.

Međutim, za profesorku Jelenu Kleut s Filozofskog fakulteta u Novom Sadu pitanje upravo i jeste u tome ko/šta i na osnovu čega odlučuje o tome šta će se plasirati, ukloniti ili dobiti na popularnosti.

“Iz ugla infrastrukture i i funkcionisanja platformi pojavljuju se neka nova pitanja i to je ono što je specifično. Recimo, ko odlučuje? Algoritam? Mark Zakerberg? Džek Dorsi? Zaposleni moderator? Novi Fejsbukov odbor? Iz procurelih pravila za moderiranje sadržaja na Fejsbuku, koje je objavio Gardijan pre tri godine, saznali smo da Fejsbuk sprečava negiranje holokausta samo u onim evropskim zemljama u kojima se i tužilaštva aktivno bave time. Dakle, Fejsbukovi moderatori ništa nisu radili u onim zemljama u kojima postoje zakoni koji zabranjuju poricanje holokausta ili zabranjuju promovisanje fašističkih simbola, ali u kojima se za ta dela ne pokreću postupci, ispričala je Kleut.

Potencijalni razlog tome može da leži u činjenici da širenje „zapaljivih“ sadržaja i sadržaja koje izazivaju podele i reakcije pogoduje biznis modelu tih platformi, jer korisnike navodi da budu što aktivniji i angažovaniji, što kompanijama omogućava da kvantifikuju sve što oni rade, ne bi li imali što preciznije potrošačko-psihološke profile. Ipak, pritisak javnosti da se preduzme nešto konkretno povodom zastupljenosti i tolerisanja govora mržnje postao je još intenzivniji nakon masovnih pucnjava na Novom Zelandu, kada je napadač uživo prenosio snimak zločina na Fejsbuku, i u SAD, kada su pojedinici upadali u crkve i restorane nakon snažne izloženosti teorijama zavere na forumima poput 8chan.

U Srbiji se, s druge strane, ove godine dogodio upad automobilom u prihvatni centar u Obrenovcu u kom su bili smešteni migranti, a snimak ovog incidenta je napadač postavio na Fejsbuk. Potom, nedavno je i nekolicina osoba u Apatinu presretala taksije u kojima su se nalazile izbeglice. Na osnovu onoga što se može zaključiti iz dostupnih snimaka, jasno se primećuje upotreba identičnih antimigrantskih narativa i govora mržnje koji kruže na digitalnim platformama.

Usled toga, tehnološke kompanije, poput Tvitera i Fejsbuka, shvatile su da ne mogu više da ignorišu pitanje govora mržnje na svojim platformama i upustile se u nezahvalan posao označavanja i uklanjanja uznemiravajućeg sadržaja, a potom i naloga korisnika koji nastave da krše ustanovljena pravila. Međutim, zabrinjavajući je aspekt ove prakse to što se propisi često razlikuju u zavisnosti od IT giganta, a način na koji se oni primenjuju i tumače je proizvoljan, te se u nekim krugovima počinje govoriti o svojevrsnoj cenzuri. Istraživač Bojan Perkov iz SHARE fondacije napominje da, stoga, kompanije moraju da budu veoma obazrive jednom kada preuzmu na sebe ova ovlašćenja.

“U uslovima u kojima im se, od strane države ili javnosti, nameću, recimo, filteri za aploud sadržaja, kompanije će radije blokirati više nego što treba kako bi izbegle odgovornost u odnosu na državne organe. Pored toga, tzv. ‘deplatformizacija’, odnosno trajno suspendovanje naloga koji konstantno krše uslove korišćenja uglavnom ne dovodi do potpunog prekida deljenja problematičnog sadržaja na internetu jer uvek postoje druga mesta gde mogu da odu. Postoje čak i neke vrste alternativnih društvenih mreža nalik Tviteru, kao što su Gab ili Parler, koje okupljaju suspendovane ‘otpadnike’ i konzervativce”, objašnjava Perkov.

Takođe, kako skreće pažnju Smiljana Milinkov, potrebno je imati na umu i društveno-kulturološki kontekst u kom se rasuđuje o postojanju govora mržnje. Ona je rekla da, na primer, većini građana Belgije ili Francuske ne znači ništa kada se na stadionima ili nekim protestima skandira, a dalje šeruje različitim društvnim mrežama usklik „Nož, žica, Srebrenica“. Ipak, u našem društvu je to vrlo jasna poruka mržnje.

Međutim, iako im se u zapadnom mejnstrim diskursu to često pripisuje, globalni onlajn prostori, kao što su Tviter i Fejsbuk, nisu doveli do Arapskog proleća. U tom smislu, ni govor mržnje nije direktna posledica prodora informaciono-komunikacionih tehnologija u našu svakodnevicu. Digitalne platforme nisu jedini problem, podvukla je komunikološkinja Jelena Kleut.

“Na primer, pobeda Trampa 2016. godine je jednim delom posledica internetskih društvenih mreža, ali je posledica i niza drugih procesa u američkom društvu. Pojava antimigrantskih i antievropskih populističkih stranaka u Evropi delom se može objasniti mogućnostima koje su pružile digitalne platforme, ali i druge stvari su tu uticale – nefunkcionalnosti institucija, pad poverenja u tradicionalne stranke, rastuće društvene nejednakosti”, smatra Kleut.

Na pitanje šta nam je onda činiti ukoliko, s jedne strane, ne želimo da privatne kompanije regulišu našu slobodu govora, a, s druge, ne verujemo dovoljno državi da to propisno uradi umesto njih, ona je jednostavno odgovorila – da razgovaramo.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend