26. feb 2019.

Ombudsman za vrste retrivera: Kako da praćenje medija prestane da izaziva mučninu

Razloga da se ombudsmani uvedu u srpske medije ima mnogo više nego tamo gde oni postoje. Dok taj fenomen cveta u Evropi, Aziji i odskora Africi, kod nas cvetaju mediji koji su obeščastili novinarstvo u Srbiji, možda i zauvek.

Da li ste čuli za ombudsmana za vesti? Zašto biste pa čuli, to ovde nema. Odnosno, bilo je par pokušaja, svojedobno, ali nije se zapatilo. Da li nam to treba, uopšte? To bi trebalo da zavisi od toga šta radi ta osoba.

Svetska organizacija ombudsmana za vesti ONO (Organization of News Ombudsmen and Standards Editors), čija se funkcija u nekim redakcijama naziva i „urednik za standarde“ i „javni urednik“, kao razloge za postojanje ove pozicije navodi:

– nadziranje tačnosti, pravednosti i ravnoteže izveštavanja radi njegovog unapređenja;

– podizanje svesti o odnosu javnosti prema izveštavanju i novinarstvu kod profesionalnih novinara i urednika;

– uštedu vremena u redakciji usmeravanjem svih zamerki i pitanja o izveštavanju „na jednu adresu“;

– rešavanje zamerki koje bi inače mogle da postanu skupe tužbe.

Sve u svemu, razloga da se ombudsmani uvedu u srpske medije ima mnogo više nego tamo gde oni postoje. Verovatno su doprineli da „tamo“ izveštavanje ne izaziva mučninu, kao u Srbiji.

Potpuno nezavisan od urednika

Ombudsmani u ozbiljnim redakcijama potpuno su nezavisni od uređivačke hijerarhije i u suštini odgovaraju samo HR osobi zaduženoj za nju, a i to pod posebnim ugovornim uslovima koji štite integritet neprekidnog etičkog nadzora nad radom svih novinara i urednika.

Često se ombudsmani bave i menadžmentom, posebno onim delom koji se bavi reklamama – nisu sve reklame prihvatljive za pristojne medije, ma koliko oglašivač bio spreman da plati, a odbijanje da se objavi oglas mora biti opravdano u najmanju ruku kršenjem temeljnih civilizacijskih vrednosti od strane oglašivača. Njihove biblije su interni kodeksi individualnih redakcija.

Ombudsmani u ozbiljnim redakcijama su potpuno nezavisni od uređivačke hijerarhije, ugovorom je zaštićen integritet neprekidnog etičkog nadzora nad radom svih novinara i urednika

Njihovi „klijenti“ su korisnici – čitaoci, gledaoci, slušaoci, i ombudsman zastupa njihove interese. Ali ako ih zamišljate kao gromobran posađen da sedi na (virtuelnom) šalteru za žalbe i predloge, bićete samo delimično u pravu. Iako je, recimo, raniji ombudsman Vašington posta Patrik Pekston procenio 2012. godine da mesečno ima posla sa oko 5.000 žalbi, posao ombudsmana je i da pažljivo prati produkciju svog medija, pronalazi probleme raznih vrsta (i bez žalbi čitalaca) i organizuje razgovore sa novinarima u potrazi za rešenjima i protokolima koji bi ih ubuduće sistemski uklonili, a ako se praksa pokaže efikasnom, i da unese nova pravila u interni kodeks redakcije.

Svi zaposleni moraju da se pridržavaju internih kodeksa i suprotno je obično osnov za disciplinske mere, pa i otkaz. Tako ombudsmani jure novinare i urednike i teraju ih da raspravljaju o etičkim i profesionalnim manama proizvoda sopstvenog rada. Ombudsmani, pogodićete, i nisu baš najomiljenije ličnosti u redakcijama.

U novinama i onlajn medijima oni obično imaju i nedeljnu kolumnu u kojoj izdvajaju i analiziraju važne događaje iz njihove oblasti rada i komuniciraju sa korisnicima medija tako što im prenose stavove redakcije, objašnjavaju profesionalne standarde i otvaraju teme iz oblasti profesionalne etike, koje se direktno tiču korisnika. Krajem godine kompiliraju se najzabavnije ispravke i greške, ali i one najozbiljnije.

Društvene mreže su otvorile neverovatno brz i potpuno direktan kanal za komunikaciju individualnih korisnika sa novinarima i urednicima. Ispostavilo se da je njima istinski stalo do standarda i razumevanja procesa nastanka vesti. Ombudsmani su tu da im pomognu da ne lutaju preterano i da umesto pretpostavki dobiju jasne informacije o radu novinara.

Povezane priče

Iako je prvi urednik ove vrste postavljen u Japanu, i to, obratimo pažnju, 1922. godine (dnevni list Asahi šimbun), zapravo su slavu stekli u SAD, koje su počele da ih postavljaju šezdesetih godina prošlog veka. Paradoksalno, američki mediji su ih skoro sve pouklanjali nakon finansijske krize od pre desetak godina, od koje se tamošnji mediji nikada nisu sasvim oporavili.

Umesto stručnog lica određenog za ovaj posao, sada svi novinari i urednici moraju sami da brane svoje izveštavanje pred svakim pojedinačnim korisnikom, putem društvenih mreža. I već su se poželeli ombudsmana, jer korisnika je na hiljade, a njihovih mišljenja ne mnogo manje.

Za to vreme, međutim, fenomen u Evropi, Aziji i odskora Africi – naprosto cveta. Desetine medija otvaraju ove pozicije, svi javni servisi Evrope ih imaju, ili postoji jedan za sve medije iste vrste u državi, koji sa saradnicima odlučuje da li postupak medija zaslužuje da bude iznesen pred regulaciono ili samoregulaciono telo. Kao u Švedskoj.

Ombudsman Njujork tajmsa u Informeru

Dok se to silno ombudsmansko cvetanje odvija po svetu, kod nas jedva da se iko i seća tih par postavljenih, pošto su uvenuli gotovo odmah kada smo ih i posadili. Verovatno zbog toga što su kredibilni mediji postavljali urednike za standarde dok su veseli tabloidi i televizije sa nacionalnim frekvencijama potpuno ignorisali bilo kakvu regulaciju i sa otvorenim prezirom prema etici uopšte, pa i profesionalnoj, otvorili konkurs za najstrašnije kršenje Kodeksa novinara Srbije.

Dok se to silno ombudsmansko cvetanje odvija po svetu, kod nas jedva da se iko i seća tih par postavljenih, pošto su uvenuli gotovo odmah kada smo ih i posadili

Tako su obesmislili iskreno nastojanje da se sopstveni rad učini što boljim i profesionalnijim, a čitaoci pozovu da učestvuju u uređivanju i stvaranju vesti. Tako su obeščastili novinarstvo u Srbiji, možda i zauvek.

To što su jednako nemoralni političari izbegli da obezbede bilo kakvu značajnu regulaciju, bar onu za drastične slučajeve, na sudovima, ne abolira naše „kolege“ od odgovornosti za unižavanje čitavog društva odvratnostima koje su spremni da objave.

Kada ne bi bilo odveć surovo (i neetično), stvarno bi, kao nešto između društvenog eksperimenta i profesionalne komedije situacije, bilo zanimljivo postaviti ombudsmana Njujork tajmsa u redakciju Informera, samo na nedelju dana. Možda baš onog koji je kao jednu od najpopularnijih ispravki 2017. godine objavio da je pas – koji je postao neverovatno poznat kada se na internetu pojavio snimak kako spasava lane iz jezera – zlatni, a ne labrador retriver. Čitaoci su zahtevali. Smatrali su da pas Storm zaslužuje da bude precizno predstavljen.

Šta zaslužuju građani Srbije? Možda ponekog ombudsmana više, za početak.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend