18. dec 2019.

Ponižavanje žena došlo do nepodnošljivog nivoa, Pink i Hepi bi morali zakonski da odgovaraju

Stepen napetosti, verbalnog nasilja i netolerancije je takav da više nikakvi medijski sadržaji tu ne mogu pomoći. Mediji i društvo se ogledaju jedni u drugima. Mi smo u tački u kojoj su mediji odradili svoje – aktivno su i vrlo prilježno učestvovali u stvaranju napetosti i netrpeljivosti, sejanju mržnje i prostakluka, potpirivanju agresije, i sada svi zajedno čekamo „rezultate“, ocenjuje Tamara Skrozza u intervju za Cenzolovku

Tamara Skrozza (foto: Marko Risović, Slavko Ćuruvija fondacija)

I pored toga što se o tretiranju žena u medijama često govori i ukazuje na diskriminaciju, u praksi se nije ništa promenilo. I o poslednjem poznatom slučaju porodičnog nasilja, nasilju bivšeg košarkaša Milana Gurovića, tabloidi su izveštavali senzacionalistički. Pojedini mediji su dali reč i Guroviću, sada već osuđenom nasilniku, koji je relativizovao nasilje i za batine indirektno okrivio žrtvu.

O tome da li su medijski radnici izgubili moral i empatiju, odrekli se profesionalnih standarda, te zašto ne razumeju rodnu ravnopravnost, za Cenzolovku govori Tamara Skrozza, novinarka nedeljnika Vreme, FoNeta i Cenzolovke, članica Saveta za štampu i Grupe „Novinarke protiv nasilja nad ženama“.

Cenzolovka: Slika žena u našim medijima još je stereotipna i diskriminatorna, dok je izveštavanje često seksističko i omalovažavajuće. Kako takav medijski pristup utiče na društvo, zajednicu, pojedince?

Tamara Skrozza: Kao i sve drugo što se pojavljuje u medijima, i ovo ima direktan uticaj na društvo i naše međusobne odnose. Međutim, u ovom slučaju, uticaj je obostran, jer i društvo utiče na sadržaj medija.

Novinari su samo ljudi – rođeni, podizani i vaspitavani ovde, često u vrlo patrijarhalnim porodicama, s mnoštvom predrasuda koje su uneli najpre u svoje redakcije, a potom i u svoje medije. Tako je društvo uticalo na medijski sadržaj, a medijski sadržaj potom utiče na medijske konzumente. Ukratko, vrtimo se u krugu iz kojeg ćemo jako teško i uz velike muke možda jednom izaći.

Vrh države mora da reaguje na budalaštine ministara

Cenzolovka: Da li društvo u dovoljnoj meri reaguje na seksističke, mizogine izjave? Da li postoji javna osuda za izgovorene reči kojima se žene diskriminišu?

Skrozza: Na te se izjave skoro redovno reaguje, ali reaguje se uvek istim frazetinama koje malo ko u Srbiji zaista razume, i reaguju manje-više iste osobe i organizacije. To, očigledno, nema efekta, očigledno je da tu postoji neki šum na vezi, greška u komunikaciji, da to mora da se radi drugačije, konkretnije, razumljivije, slikovitije.

Takođe, mislim da reakcija mora da dođe i s vrha države, a ne da bude obrnuto: da mora da se reaguje na mizogine budalaštine kakve, na primer, znaju da izgovore ministar Đorđević ili ministarka Slavica Đukić Dejanović. Dakle, umesto da javnost opominje ministre – da oni počnu da reaguju na ono što se dešava u društvu. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što ih plaćamo da zastupaju sve nas, uključujući i žene.

Hajkama su podjednako izložene i naše muške kolege – tabloidi nas bukvalno identično tretiraju. Lično se s tim ne nosim nikako. Držim glavu gore, branim se svim silama, ali sam ipak ljudsko biće i nije mi svejedno kad me ganjaju mnogo jači i moćniji od mene. Sve mi je to, međutim, i izazov

Cenzolovka: Koji je odnos medija koji promovišu toleranciju i rodnu ravnopravnost i medija u kojima se žene „promovišu“ kao seksualni objekti, gde se podržavaju ukorenjene rodne uloge nadmoći muškaraca nad ženama u svim oblastima života?

Skrozza: U ovom kontekstu, ne bih pravila razliku između „ovakvih“ i „onakvih“ medija. Znam kako stvari izgledaju „s one strane“, „iza zavese“, gde se često dešava da javno najtolerantniji mediji tretiraju svoje novinarke vrlo ružno i diskriminatorno, dok oni drugi, javno netolerantni i šovinistički – rade sasvim suprotno.

To nam zapravo govori da je rodna neravnopravnost zastupljena u kompletnoj medijskoj zajednici, na ovaj ili onaj način, javno ili ne toliko transparentno. Srećom, retki izuzeci još postoje. Kao što, nažalost, postoje i mediji u kojima su ponižavanje i degradacija žena došli do nivoa nepodnošljivosti i koji bi zbog toga trebalo zakonski da odgovaraju. Da ne bude zabune, vrlo konkretno mislim na TV Pink i TV Hepi, televizije koje imaju ogromnu gledanost i čiji je uticaj na društvo više nego poguban.

Cenzolovka: Diskriminacija i nasilje nad ženama su jedan od važnijih problema u Srbiji. Kako vama izgleda izveštavanje o žrtvama porodičnog nasilja?

Skrozza: Izgleda mi tako da bih najviše volela da se vrate vremena u kojima smo javno kukali kako se o nasilju ne izveštava dovoljno. Naime, danas o tome pišu bukvalno svi, ali pišu suprotno svim profesionalnim i etičkim standardima: otkriva se identitet osumnjičenih, samim tim se otkriva i identitet žrtava i dece, krši se pravo na privatnost porodice, objavljuju se uznemirujući sadržaji, a „usput“ se plasira gomila diskriminatornih detalja – poput onih o traženju „razloga“ zašto je muž ubio ženu od batina, da li se žena šminkala, kako se oblačila, koliko je „vesela“ bila itd.

Usput, mediji zloupotrebljavaju emotivni i mentalni status žrtava, nemilice ih iskorišćavaju da bi popunili svoje stranice, uopšte ne razmišljajući da ih time dodatno ponižavaju, a i dovode u opasnost – jer će njihovi zlostavljači pre ili kasnije izaći iz pritvora, a one će biti nebranjene i tih medija više neće biti nigde.

RAVNOPRAVNOST U TABLOIDIMA: HAJKAMA PODJEDNAKO IZLOŽENI I MUŠKARCI I ŽENE

Cenzolovka:  Hajkama, targetiranju, zastrašivanju (često u tabloidima) izložene su i novinarke. I vi ste bili meta tabloida, a ove godine i deo dvonedeljne kampanje pokrenute sa najviših nivoa vlasti. Kako se nosite sa tim pritiscima? Koliko je novinarkama danas teško da profesionalno obavljaju svoj posao? 

Skrozza: Novinarkama je i bez tih pritisaka „odozgo“ bilo teško. Onima koje su odlučile da imaju decu  je najteže: one su često uskraćene za ravnopravan tretman u radu, jer više ne mogu da idu po kafanama, više nisu dostupne 24 sata dnevno, deca im obolevaju, imaju ove ili one probleme, pa poslodavcu naprosto nisu dovoljno isplative.

Oduvek smo se borile za ravnopravan odnos poslodavca, ravnopravnu selekciju i podelu zadataka, iste honorare, isti tretman, a ovo što se sada dešava – samo je pogoršalo situaciju.

S druge strane, trebalo bi reći da smo, što se tiče tabloida, zapravo i stigle do ravnopravnosti. Jer, tim hajkama podjednako su izložene i naše muške kolege – tabloidi nas bukvalno identično tretiraju. Lično se s tim ne nosim nikako. Držim glavu gore, branim se svim silama, ali sam ipak ljudsko biće i nije mi svejedno kad me ganjaju mnogo jači i moćniji od mene.

Sve mi je to, međutim, i izazov. Neka vrsta provokacije da se trudim da budem što bolja u svom poslu, da ostanem podjednako glasna i da – uprkos pritiscima – nastavim putem za koji sam uverena da je pravi.

Ponekad mi je mnogo teško da sve to uskladim s roditeljstvom – tim pre što sam samohrana majka, ali tu smo gde smo. Posle 22 godine u novinarstvu, nema nazad, uprkos previsokoj ceni. Iako nemam slobodan dan, iako sam zbog nemogućnosti da održavam veze s ljudima izgubila mnogo prijatelja, iako mi je često svega dosta, iako se iskreno brinem i za svoju bezbednost, ali i za bezbednost svih svojih kolega.

Vlast tera pojedine medije da krše Kodeks

Cenzolovka: Koliko često Savet za štampu dobija pritužbe u kojima se sumnja da su povređena prava žena? Koji su slučajevi bili najdrastičniji?

Skrozza: Začudo, takvih pritužbi smo za ovih osam godina imali samo nekoliko, skoro zanemarljiv broj. Ipak, baš se prva žalba pred Savetom ticala žena: u pitanju je bilo izveštavanje o porodičnom nasilju i otkrivanje identiteta kako nasilnika tako i žrtve.

Otkriva se identitet osumnjičenih, samim tim se otkriva i identitet žrtava i dece, krši se pravo na privatnost porodice, objavljuju se uznemirujući sadržaji, a „usput“ se plasira gomila diskriminatornih detalja – poput onih o traženju „razloga“ zašto je muž ubio ženu od batina, da li se žena šminkala, kako se oblačila, koliko je „vesela“ bila…

I kad smo imali takve pritužbe, bile su to vrlo burne rasprave – baš kao i u slučajevima kršenja prava svih osetljivih grupa, što samo pokazuje da naša profesija teško prevazilazi sopstvene predrasude i predubeđenja.

S druge strane, ne znam zašto tih pritužbi nije bilo više, zašto se ženske nevladine organizacije nisu češće javljale i zašto se u tom smislu nisu ugledale na LGBT organizacije koje su vrlo često reagovale i žalile se na sadržaje koji se tiču njihove zajednice.

Cenzolovka: Svedoci smo da se Kodeks svakoga dana prekrši više puta. Da li su zaista pre svega urednici i urednice, a onda i novinari i novinarke potpuno izgubili osećaj za moral, vrednost i etiku, nauštrb čitanosti i klikbejtova? Koji je vaš utisak, da li novinari/novinarke krše Kodeks iz neznanja ili ga svesno krše, vodeći se klikovima, tiražom ili rejtingom?

Skrozza: Kako ko. Neki mediji to rade zato što ne priznaju Kodeks i profesionalne standarde kao takve. Neki to rade namerno, jer nemaju empatiju prema ljudima, ili tako ostvaruju željeni politički efekat. A sad imamo i novu vrstu – medije koje je vlast svojim ponašanjem prinudila da krše Kodeks. Vlast, naime, „bojkotuje“ pojedine medije, odbija da s njima komunicira, pa oni odustaju od načela da informacije potvrde „s više strana“.

Moramo ipak imati u vidu da se borba za profesionalne standarde ne vodi samo u Srbiji – ovde su stvari dovedene do krajnosti i apsurda, ali nekakvi problemi postoje na svim stranama sveta. To je globalna pojava, koja bi se možda morala filozofski i sociološki objašnjavati.

Uništavanje prava deteta na normalan život

Cenzolovka: Senzacionalistički i diskriminatorski se izveštava i o deci. Koje greške mediji najčešće prave kada o njima pišu?

Skrozza: Najčešće se radi ono što je najopasnije: otkriva se identitet dece, bilo da su žrtve nasilja ili da potiču iz porodica u kojima je bilo nasilja. Tako se toj deci praktično uništava pravo na normalan život i onemogućava da ikada budu „obična“ deca i kasnije „obični“ ljudi.

Osim toga, spekuliše se o privatnosti dece koja su pokušala samoubistvo ili na kraju i stradala na taj način. Opisuje se kako su se ubili, u kakvom im je stanju bilo telo, novinari prisustvuju njihovim sahranama. To je nedopustivo.

Mislim da reakcija mora da dođe i s vrha države, a ne da bude obrnuto: da mora da se reaguje na mizogine budalaštine kakve, na primer, znaju da izgovore ministar Đorđević ili ministarka Slavica Đukić Dejanović

Cenzolovka: Koje su još marginalizovane društvene grupe meta neprofesionalnog izveštavanja na koje ste nailazili tokom rada u Savetu za štampu? Kako novinari i novinarke pišu o njima, kako im se obraćaju?

Skrozza: U medijima najgore prolaze Romi, Albanci, Hrvati, pripadnici LGBT zajednice, žene i deca. Izveštavanje o ovim grupama odlična je ilustracija trenutnog moralnog i svakog drugog raspada u medijima: počevši od neprikladnog rečnika, otvoreno diskriminatornih teza, generalizacija, pa do diskriminacije „između redova“, teže primetne, ali podjednako pogubne.

Cenzolovka: Članica ste Grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“, koja je osnovana 2017. godine s ciljem praćenja medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama, prenošenja iskustava, isticanja primera dobre prakse. Kakvi su rezultati rada te grupe?

Skrozza: Grupa je reagovala u više navrata kada su na ovaj ili onaj način napadane novinarke. Teško mi je da procenim efekte, rezultate, ali čak i kada se čini da pravih i konkretnih rezultata nema – više je nego poželjno da se čuju glasovi protiv, da se viče i upozorava. Tišina je nešto najpogubnije što bismo sebi mogle da dozvolimo, ne samo kao žene već i kao novinarke i građanke ove države.

Cenzolovka: Kako mediji mogu doprineti promovisanju tolerancije?

Skrozza: Iskreno, mislim da je trenutno to potpuno izgubljena bitka i potpuno nepotrebna priča. Stepen napetosti, verbalnog nasilja i netolerancije takav je da više nikakvi medijski sadržaji tu ne mogu pomoći. Mediji i društvo se ogledaju jedni u drugima.

Novinari su samo ljudi – rođeni, podizani i vaspitavani ovde, često u vrlo patrijarhalnim porodicama, s mnoštvom predrasuda koje su uneli najpre u svoje redakcije, a potom i u svoje medije. Tako je društvo uticalo na medijski sadržaj, a medijski sadržaj potom utiče na medijske konzumente

Mi smo u tački u kojoj su mediji odradili svoje – aktivno su i vrlo prilježno učestvovali u stvaranju napetosti i netrpeljivosti, sejanju mržnje i prostakluka, potpirivanju agresije. Sada svi zajedno čekamo „rezultate“: da se ta agresija otelotvori na ulicama, ili da se nađe neko pametan ko će takav scenario da spreči.

Ipak, što bi rekao Dobrica Ćosić, strepnja mi je dublja od nade. Plašim se da smo na putu bez povratka i da su, nažalost, mediji tu obavili lavovski deo posla i obrukali našu profesiju za još dugi, dugi niz godina.

Cenzolovka: Različite nevladine organizacije i državne institucije organizuju vrlo korisne seminare i treninge o načinima izveštavanja o marginalizovanim grupama. Problem je što takve skupove ne posećuju kolege i koleginice iz tabloida koji zapravo najviše i krše Kodeks. Ima li tu nekog rešenja?

Skrozza: Iako sam često predavačica na takvim treninzima i seminarima, mislim da je to prevaziđena forma edukacije. Ne samo zato što ne dolaze novinari tabloida već i zato što obično dolaze uvek isti novinari, ili novinari koji odbijaju da prihvate nešto novo. Nekada je sve to imalo svrhu i bilo je očigledno da se mediji čiji su novinari pohađali predavanja – vidno menjaju nabolje.

Sada, međutim, mislim da bi trebalo pronaći neki novi format, nekako se drugačije približiti novinarima, objasniti im zašto nešto ne valja, podsetiti ih zašto je važno to što rade i šta je zapravo posao medija.

Lično, optimizam mi ulivaju studenti novinarstva kojima se često obraćamo na našim javnim sednicama, ili im dajemo intervjue za seminarske radove: oni o etici i profesionalnim standardima razmišljaju onako kako to moja generacija i starije generacije verovatno nikada nisu. Nadam se samo da se nisam prevarila u proceni. Ako jesam – ništa nam se dobro ne piše.

PRVA PREMIJERKA NEĆE BITI ZAPAMĆENA PO DOBROM

Cenzolovka:  Kako vam se čini izveštavanje o političarkama u medijima? Nisu retke vesti u kojima se komentariše šta su obukle, kako im odeća stoji, da li su se ugojile, da li su promenile frizuru, a često se o njima piše kao o nepodobnim za obavljanje visokih funkcija samo zato što su žene.

Skrozza: Toga ima, ali daleko manje nego pre. Niz je žena koje su svojim ponašanjem i delanjem kod ljudi razbile predrasude o političarkama i rezultati se vide – ukoliko se vratimo deceniju ili dve unazad. Nažalost, žene koje danas zauzimaju najviše državne funkcije pružaju mnogo razloga da budu kritikovane, pa mi se čini da je u poslednje vreme u tom smislu učinjen jedan veliki korak unazad. Njih, naravno, niko ne kritikuje zato što su žene, ali čini mi se da one zaista kvare utisak o ženama na funkciji i lagano nas vraćaju u prošlost, kada je zaista bilo najvažnije kako koja političarka izgleda.

U tom smislu, posebno ističem premijerku, čiju vladu neprekidno prate afere, koja je svojim često sramotnim izjavama o raznim temama i potpunom neosetljivošću za ljudska prava i slobode učinila da doba u kojem Srbija ima prvu ženu u premijerskoj fotelji ne bude zapamćeno po dobrom.

Ovaj tekst je nastao uz podršku Ambasade Kanade u Srbiji. Stavovi izrečeni u ovom tekstu ne odslikavaju stavove donatora.

canada

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend