13. apr 2022.

Poruka u inboksu

“Draga An Mari, moje iskreno saučešće… Da li bi mogla da nam daš izjavu? Izvini što pitam ali znaš i sama, takav nam je posao.”

Ovako je glasila poruka koja mi je poslata 12. novembra 2018-te, nepunih deset sati nakon što nam se, kao porodici, dogodila nepojmljiva tragedija. Ovako je glasila poruka koja mi je poslata nepunih deset sati nakon što sam kao majka doživela najužasniji gubitak koji jedan roditelj može doživeti, gubitak toliko dubok, toliko strašan da te zauvek menja jer je raspolućujući, neizreciv, jer je doživotan taj bol.

Zašto ovo pišem?

Jer me ta poruka iz inboksa i dalje proganja.

Jer i dalje ne shvatam šta je taj “kolega” želeo od mene da čuje.

Jer i dalje ne razumem koji bi to detalj užasa kroz koji smo u tom trenutku prolazili zadovoljio zahteve njegovih urednika.

Ovo pišem jer me ta poruka iz inboksa proganja svakim novim boldovanim, lešinarskim naslovom kojim mediji sebi daju za pravo da u ime “javnog interesa” čereče nečiju tragediju, ma šta joj bio uzrok. Sa svakim slovom, svakim zarezom, svakom tačkom se uvek iznova i iznova pitam kakvu to morbidnu žeđ treba utoliti? Čiju žeđ? Zarad čega?

Kakve koristi čitaoci imaju od toga šta o nečijoj tragediji misli slučajni prolaznik ili komšiluk? Koji je benefit toga da na naslovnicama vidite fotografiju nesrećnih roditelja deteta stradalog u saobraćajnoj nesreći, uz naslov “Jauci na Novom Beogradu”? O kakvom javnom interesu govorimo kada se na naslovnicama pojave stravični detalji svedočenja silovatelja maloletnog deteta? Kakva je korist od objavljivanja nečijeg oproštajnog pisma? Ko je to procenio da je u interesu javnosti da zna kako je bila obučena majka u trenutku kad joj saopštavaju da joj je dete tragično stradalo?

Ovo ne pišem iz potrebe da izazovem sažaljenje jer nikom od nas ono nije potrebno – ovo pišem da bih vam ponovo skrenula pažnju na moguće duboke i razorne posledice koje za sobom ostavlja senzacionalističko izveštavanje o događajima koji uključuju ljudsku patnju i bol, kako po aktere tih događaja ili njihove bližnje, tako i po osetljive grupe, naročito populaciju mladih.

Ovo pišem da bih vas navela da se barem jednom zapitate kako biste se osećali da ste vi ili oni koje volite ti o kojima se piše, iznose spekulacije, komentariše.

Ovo pišem s molbom – #staviseumojecipele, zarad dobra svakog od nas.

#mentalnozdravlje #mediji #izveštavanje

Preuzeto sa: Facebook

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend