20. sep 2022.

Žena u medijima: žrtva, domaćica, supruga, seks simbol

U medijima u Srbiji objavljeno je više od 36.000 naslova o nasilju prema ženama u periodu od 2019. do 2021. godine, pokazala je medijska analiza koju je sprovela grupa „Novinarke protiv nasilja“. U 40 posto tih objava mediji su prekršili etičko pravilo otkrivanjem identiteta žrtava ili članova porodice. Osim što je žena u medijskim sadržajima prikazana kao žrtva, vrlo često je optužena za nasilje koje joj se dešava. U tradicionalnim i novim medijima ženu još uvek najčešće vidimo u ulozi seks simbola, zatim supruge, majke, domaćice, a žena, kao stručnjakinja čije se mišljenje, eskpertiza ili stav u medijima prikazuju kao relevantni i dalje je retka pojava.

“Ta slika o ženi u samo jednoj ulozi najdalja je od realne žene, jer niko ne funkcioniše u samo jednoj ulozi. Međutim, iako ne odgovara položaju žene u društvu, ta slika odgovara pogledu društva na ženu. Zamislimo, iako je teško, da ne postoje mediji. Čak i u takvom društvu, mislim da bi ženama i dalje bile prišivane etikete „žrtva“, „majka“, „domaćica“, „lepotica“, „devojka iz komšiluka“, „veštica“, itd. Obratite pažnju koliko izraza postoji da se definiše „tip žene“, a nisam sigurna da postoji proporcionalan broj „tipova muškarca“. To nije ništa čudno, mi nikad nismo prestale da budemo „drugi pol“, sekundaran, manje bitan, pa samim tim i podložniji kategorizaciji ili svođenju na jednu ulogu”, smatra novinarka Jovana Gligorijević.

“U medijima je žensko telo ili seksualizovano ili prebijeno”, kaže za VOICE politikološkinja Nataša Elenkov. Ona objašnjava da se žene ponižavaju na različite načine, od malicioznog komentarisanja izgleda, pa sve do toga da mediji aktivno učestvuju u širenju osvetničke pornografije ili relativizuju nasilje koje žene preživljavaju svakodnevno.

“Mediji takvim izveštavanjem staju na stranu nasilnika, odnosno i sami vrše nasilje. Oni itekako učestvuju u kreiranju atmosfere kada je reč o borbi protiv seksualnog nasilja i uopšteno o položaju žena. Tako je i od teme kao što je abortus napravljen format gde se o tome debatuje. U emisiji je obično jedan agresivan sagovornik koji je na konzervativnoj poziciji i jedna feministkinja koja ne uspeva da dođe do reči jer je prekidaju i gosti i novinari. Ukoliko bismo pogledali način na koji mediji, posebno najčitaniji tabolidi i portali, izveštavaju o ženama, videli bismo sledeće: žene su seksualizovane i objektifikovane, same krive za nasilje koje prežive, nasilnik se uvek humanizuje i predstavlja kao dobar, pošten građanin.”, dodaje ona.

I stari i novi mediji su tereni muške moći i dominacije prepuni degradirajućih, ponižavajućih i pornografskih sadržaja u vezi sa ženama, kaže za VOICE jedna od osnivačica i direktorka Feminističkog kulturnog centra BeFem Jelena Višnjić.

“Potpuno je jasno da po raznim emisijama ili novinskim člancima dominiraju tradicionalne rodne predstave o ženama, u kojima su one u polju zabave ili sve više crne hronike, kao i da su žene iz manjinskih i marginalizovanih grupa nevidljive u medijskom diskursu, da se iznova brišu feministički glasovi, a teme rodne ravnopravnosti i ženske emancipacije minimalizuju”, ističe ona.

Već nekoliko decenija sistemski se podstiče stvaranje stereotipne slike žene koja odgovara tradicionalno preodređenim ulogama, kaže profesorka i šefica Odseka za medije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Smiljana Milinkov.

„Žena kao seksualni objekat, majka, domaćica ili žrtva nasilja – slika žene u medijima. To, nažalost, bez dileme, potvrđuju sva dosadašnja istraživanja medijskog sadržaja. Takođe, ono što dodatno zabrinjava je to što je u našem društvu, usled nereagovanja nadležnih, uspostavljena neka vrsta normalizacije nasilja, generalno, a pogotovo nasilja prema ženama“, ukazuje Milinkov.

Kultura silovanja

Otkrivanje identiteta žrtve ili članova njene porodice stavka je koja se najčešće krši u medijskim izveštajima o nasilju prema ženama, pokazuje analiza ovakvog medijskog sadržaja u periodu od 2019. do 2021. godine , koju su izradile članice grupe “Novinarke protiv nasilja”. U čak 40 odsto medijskih izveštaja došlo je do kršenja ove smernice. Iako je taj procenat manji nego 2019. kada je čak 50 odsto tekstova prekšilo taj standard, i dalje je daleko od zanemarljivog. Analiza je pokazala i da se o nasilju prema ženama najčešće govori kroz konkretne slučajeve (u 70 odsto svih objava), a mnogo ređe se govori o fenomenu nasilja prema ženama. Najviše se izveštavalo o fizičkom i seksualnom nasilju nad ženama, a o nekim slučajevima nasilja u porodici piše na stranicama „šou biznis i zabava“, jer su žrtve bile poznate ličnosti.

„Analiza medijskog izveštavanja o problemu nasilja prema ženama tokom perioda 2019. – 2021.godine“ Grupe Novinarke protiv nasilja urađena je uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), a objavljena na proleće ove godine.

Najgora greška koju možemo uočiti u medijskim sadržajima kada se izveštava o nasilju prema ženama jeste prebacivanje krivice na žrtvu. Toga u profesionalnim medijskim sadržajima ima sve manje, ali na društvenim mrežama uporno odoleva i opstaje, ocenjuje. Jovana Gligorijević, ekspertkinja za rodno senzitivno novinarstvo i jedna od osnivačica grupe Novinarke protiv nasilja.

“To je nešto najopasnije jer ženu o kojoj je reč sekundarno viktimizuje i retraumatizuje, a druge žene u sličnoj situaciji odvraća od ideje da prijave nasilje. To je ono kad žena kaže: „Šta da prijavim kad su nju, koja je prijavila (ili progovorila) već unapred osudili.“ Druga loša pojava je potraga za „savršenom žrtvom“. Da bi ovo, ali ne samo ovo društvo, priznalo da je žena preživela nasilje i da nije kriva za to, ona mora da bude bezgrešna, smerna, tiha i prirodno plava. U suprotnom, dobijemo ono „što nije gledala za koga se udaje“ ili „što je ušla u njegov auto“. Nikad mi neće biti jasno kako nečiji nesrećan izbor, poput izbora partnera, ili poverenje ukazano nekom u čiji auto ulaziš, neko može da izmeri kao jednak greh silovanju ili ubistvu. I ima još jedna jako opasna stvar o kojoj malo govorimo, a dolazi od onih napola osvešćenih krugova, koji shvataju fenomen rodno zasnovanog nasilja, ali ne do kraja. To je ono kad kažu, npr. da je žrtva seksualnog nasilja dužna da prijavi nasilnika, kako bi zaštitila njegove buduće potencijalne žrtve. Nikom ona ništa nije dužna, osim što sebi duguje isceljenje posle onoga što je preživela. A i tada nije jedina dužna, nego ceo sistem mora da razume da joj je dužan oporavak”, naglašava Gligorijević.

Da sve slučajeve seksualnog nasilja koji su izašli u javnost prate relativizujući komentari čak i kada su žrtve nasilja deca ukazuje politikološkinja i članica kolektiva “Ženska solidarnost” Nataša Elenkov i ta praksa je vrlo opasna, dodaje.

“Pogledajmo samo ponašanje medija u slučaju ubistva petnaestogodišnje devojčice Tijane Jurić: iznošenje nepotrebnih detalja iz istrage, komentarisanje uloge roditelja jer je devojčica izašla sama, komentarisanje njenog oblačenja ne prestaje ni dan danas. Od 2014. godine, kada je Tijana ubijena, do danas, 2022. godine nije napravljen pomak, već su mediji, čini mi se, prigrlili taj lešinarski pristup u izveštavanju. Čak i da stavimo po stranu ovaj slučaj, svi slučajevi seksualnog nasilja koji dođu do javnosti dolaze tako što se skoro pa kao po pravilu, otkrije identitet žrtve, dok je identitet počinioca nepoznat“, ocenjuje ona.

Elenkov dodaje da ne samo da postoji vrlo jasno relativizovanje nasilja koje su žrtve preživele, već se iznose i detalji iz njihovih privatnih života sa ciljem da se prikažu u što je lošijem svetlu, te za VOICE navodi jedan tipičan primer:

“Tako je više portala objavilo sliku nasmejane i maloletne Milene Radulović u grupi Miroslava Aleksića, kao „dokaz“ da se to što je dete na slici nasmejano nasilje nije desilo i da prava žrtva silovanja ne izgleda tako. Ili, kada su nakon što je Jovana Gligorijević objavila intervju sa Petničankama, pojedine novine brže-bolje potrčale da odrade intervju sa nasilnikovom rodbinom gde ga prikazuju kao dobrodušnog i namučenog čoveka. To je deo jednog šireg problema, jedne šire kulture koju su američke feministkinje sedamdesetih godina nazvale kultura silovanja. To podrazumeva niz stvari od kojih su u medijima najizraženije: krivljenje žrtve, relativizovanje nasilja, pružanje podrške nasilniku, davanje medijskog prostora nasilnicima, poricanje da se nasilje desilo, svođenje žena na puke seksualne objekte koje su tu da služe muškarcu.”

Analiza medijskog izveštavanja o problemu nasilja prema ženama u periodu od 2019. do 2021. godine nedvosmisleno je pokazala da je broj objava o nasilju prema ženama bio najmanji tokom pandemijske 2020. godine, iako se globalno upozoravalo da krize kao pandemija mogu da dovedu do porasta nasilja prema ženama. Tek u 2021. godini u kojoj su žene glasno progovorile o svojim iskustvima sa seksualnim, psihološkim ili fizičkim nasiljem, ova tema postaje zastupljenija u našim medijima. Mini revolucija desila se kada su istupile i javno progovorile o svojim iskustvima nasilja Milena Radulović i Iva Ilinčić, zatim Danijela Štajnfeld, devojke iz Petnice, a pred sam kraj godine iskustva žena mogli smo da čitamo na društvenim mrežama kroz haštag #NisamPrijavila, kada je na Tviteru podeljeno više od 15 hiljada priča.

Nataša Elenkov kaže da je pored talasa podrške koje su sve preživele dobile u medijima ipak bilo dominatno kršenje etike.

“Retki mediji su etično i u skladu sa traumatsko-informisanim pristupom pokrivali ove teme. Mediji su većinski pokrenuli kontraofanzivu i kroz odabir sagovornika pravili debatu o pitanju za koje ne sme da postoji debata, a to je pitanje nasilja nad ženama. Mediji sa takvim praksama doprinose sekundarnoj viktimizaciji žena i šalju direktnu poruku da je najbolje da nikada ne progovore o svom iskustvu. Takođe, pored teme seksualnog nasilja, kada žene progovore o bilo kojoj temi i nastupaju u medijima kao političarke, ekspertkinje, novinarke, nemaju isti tretman kao i muškarci”, napominje ona.

Novinarka Jovana Gligorijević, osvrćući se na mizogini natrativ u kometarima na tekstove o seksulanom nasilju, kaže da i dalje želi da veruje da pojedini ljudi “ispaljuju” mizogine komentare jer ne mogu da pojme koliko često se seksualno nasilje dešava.

“Naravno, svesna sam da to nije slučaj, a kako u Grupi „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ radimo analizu ovakvih medijskih sadržaja, možemo kvantitativno i kvalitativno da ispratimo reakcije, pa i način na koji sami mediji pišu. Ukratko, ako preživela ima do 13 godina i te kako ima empatije i užasnutosti nad onim što joj se dogodilo. Čim pređe 13 kreće razapinjanje. Mi smo pre samo godinu i po dana imali, u medijima sa nacionalnom pokrivenošću čerečenje devojke od 15 godina koju je otac silovao i podvodio i njenu izmišljenu izjavu da je „vežbala jer je želela da postane porno glumica“. Pa svaki put kad neka devojčica nestane, prvo što čujemo su komentari „pobegla sa momkom“. I u slučajevima Tijane Jurić i Monike K.”, navodi ona.

Osim što tekstovi koji sa bave seksualnim nasiljem, seksualnim uznemiravanjem, rodno zasnovanim nasiljem vrlo često imaju mizogine komentare, govor mržnje, neretko i novinarka koja piše takve tekstove biva izložena pretnjama i medijskom linču. Novinarka Jovana Gligorijević koja se vrlo često u svom radu suočava sa tom praksom za VOICE objanjava zašto je to tako:

“Što se tiče novinarki, mi smo pre izložene ciljanim kampanjama, kad advokati odbrane ili institiucija u kojoj se nešto dogodilo imaju potrebu da se brane tako što će nas diskreditovati. Ali, to ide u rok službe i uvek me iznervira pitanje da li mi je teško kad pišem o seksualnom nasilju. I hvala što ga niste postavili. Zato što smatram da to i treba da bude teško, dok, sa druge strane, odbijam da prihvatim „u rok službe“ pretnje i verbalno nasilje kojem smo izložene samo zato što smo vidljive u javnom prostoru. To da je normalno, ne bi bilo zakonom kažnjivo.”

Zakonom jeste kažnjivo, ali se zakon primenjuje selektivno, ocenjuje medijska ekspertkinja i profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Smiljana Milinkov.

„Kada je reč o učestaloj pojavi seksizma i mizoginije u pojedinim medijima kojoj su izložene sve žene, a posebno one koje su aktivne u javnoj sferi, žene koje su glasne u borbi za ljudska prava i ravnopravnost i vrlo kritične prema svemu što urušava slobodu, reakcije nadležnih su zaista retke i selektivne, odnosno zavise od toga da li su žene koje su izložene nasilju politički podobne ili ne“, napominje Milinkov.

Zlo banalnosti

Dostupnih informacija o pravilima za izveštavanje o seksualnom nasilju, porodično-partnerskom nasilju, femicidu sve je više. Od „Smernica za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama”, koje je izradila grupa Novinarke protov nasilje, preko medijske deklaracije Feminističkog kulturnog centra BEFEM, zatim Kodeksa novinara Srbije, do formalnog obrazovanja na studijama za novinarstvo. Međutim, mnogo manje podležu analizi naizgled bezazleni sadržaji poput tekstova koje svakodnevno nalazimo na portalima: “Deset znakova da ste prava dama“, „Kako da imate zadovoljnog muškarca“, „Šta ne treba da nosi žena posle 40. godine“ ili zabavne televizijske emisije slične sadržine i rijaliti programi. Da su ti „lagani sadržaji“ posebno problematični smatra profesorka Smiljana Milinkov. Takav sadržaj „za posle ručka“ koji sa etičkog stanovišta nije upitan i služi svrsi koju mediji, pored informativne, imaju, a to je da zabave i razonode, doprinosi jačanju stereotipa, smatra profesorka.

„To doprinosi opstanku jedne patrijarhalne predstave o rodnim ulogama i uopšte o normama, zadacima i dužnostima pretpostavljenih ženama. Nije sporno ukoliko postoji ta vrsta sadržaja u svrhu neke relaksacije, problem je što je to dominantan narativ i što uglavnom izostaje ono što bi trebalo da bude informativno, analitičko, kritičko preispitivanje položaja žene u društvu. Edukativan, feministički sadržaj uglavnom se može pronaći na pojedinim portalima, čuti u podkastima, deli se putem društvenih mreža, ali se teško može tvrditi da prelazi neke, ipak prilično sužene, okvire. U svemu tome, uz izuzetak nekoliko emisija, prilično slabu kariku predstavljaju i javni servisi, koji bi posebno morali da vode računa i budu rodno osetljivi, kako po pitanju medijskog sadržaja, tako i kada se radi o položaju žena u novinarstvu“, ukazuje Milinkov.

Takvi sadržaji dosta podsećaju na američke tekstove pedesetih i savetima za domaćice kako da budu što bolje supruge ili kako da što pre nađu supruga, ukazuje Nataša Elenkov.

“Možda takvi tekstovi ne podržavaju eksplicitno nasilje, ali ono što definitivno podržavaju jeste da kada se otklone sve opštemestaške fraze i ulepšavanja, žene budu hiperfokusirane na to kako da se dopadnu muškarcima, što nas opet dovodi do jasnog zaključka kako je predstavljena žena u medijima. Problem sa takvim tekstovima je što često znake uznemiravanja i psihičkog nasilja prikazuju kao znake udvaranja i dopadanja i što se disfunkcionalni odnosi prikazuju kao normalni i poželjni”, objašnjava ona.

Novinarka Jovana Gligorijević takođe pojašnjava direktnu vezu između takvih sadržaja i normalizovanja i opravdavanja seksualnog nasilja.

“Hana Arent je govorila o banalnosti zla, i tu su njenu tezu toliki ponavljali toliko da se otrcala. A promaklo im je zlo banalnosti. To je ono što ne vidimo iza naizgled bezazlenih sadržaja o tri načina da ga zavedete, pet sigurnih znakova da mu se sviđaš, 101 načinu da zadržiš muža tako što ćeš da mu kuvaš. Naravno da na prvu loptu svaka strejt žena želi da privuče muškarca koji joj se dopada, ali to je toliko opšte mesto da nema smisla analizirati ga. Ima smisla analizitati nusefekte takvih sadržaja, a glavni među njima je kreiranje stereotipa, koji su uvek u imperativu: moraš da budeš ovakva, moraš da uradiš to i to, nemoj ni slučajno da govoriš to i to. Udruženi sa ozbiljno visokim stepenom medijske nepismenosti, takvi sadržaji dovode do onih „pitalica“ koje viđamo na Tviteru i Fejsbuku, kada osoba koja prima ovakve medijske poruke pita, recimo: „Da li je po vama u redu da majka trogodišnjeg dečaka nosi šorts?“ I ispod takvog, besmislenog pitanja, imamo hiljadu mišljenja, a neretko i svađe i vređanja. I kao vrhunac, imamo zaključke tipa „nosi šorts, a onda se žali da je neko seksualno uznemirava“, navodi ona.

Kapitalizam i patrijarhat koren problema

Da li se medijska slika žene može posmatrati izolovano od društva, politike, ili je sve u pitanju jedan paket? U korenu problema su združeni neprijatelji: kapitalizam i patrijarhat, smatra politikološkinja Nataša Elenkov.

“Kako su mediji sve više vođeni profitom i borbom za opstankom na tržištu, tako su ohrabreni da što manje drže do određenih vrednosti i standarda, a što više do profita. Jurnjava za profitom pretvorila se u trku do dna u kojoj se gaženje ženskih iskustava, ženskih tela, ženskih trauma, podrazumeva i deo je standardnog posla jednog novinara na čitanijem portalu. Iako smo daleko od drugačijeg ekonomskog modela, u ovakvom sistemu su i trenutne kazne izuzetno blage i postojeće institucije ne reaguju. Tekst koji je Jovana Gligorijević pisala za nedeljnik Vreme o ženama iz Petnice treba uzeti kao fenomenalan primer gde su ispoštovane žrtve nasilja, o nasilju se nije pisalo senzacionalistički, žrtvama je data kontrola koliko će reći i kako. Udruživanje novinarki jeste dobar korak ka uzdrmavanju novinarskih praksi koje su profitno orijentisane”, smatra ona.

Sa ovim stavom je saglasna i profesorka Smiljana Milinkov. Ona dodaje da je nesporno da postoji napredak u načinu na koji se u medijima kreira slika žene. Primetno je da se prilikom izveštavanja o nasilju razmišlja o etičkim principima ili makar promišlja da li je korektno ili ne, no daleko smo od nekih zadovoljavajućih profesionalnih standarda.

„Vidljiv je napredak pre svega zbog profesionalnosti, ogromne hrabrosti i istrajnosti pojedinih novinarki, zahvaljujući kojima se lagano bude i ostale ili bar počinju da razmišljaju. Važno je reći da stasavaju i nove generacije, koje nemaju pardona i koje daju nadu da su promene moguće. No, dovoljno je da samo pogledamo kiosk i shvatimo koliko nam još predstoji posla. I dalje je vrlo problematičan način izveštavanja u medijima koji, na žalost, i dalje imaju najjači uticaj i nanose najveću štetu rodnoj ravnopravnosti i uopšte sputavaju društveni razvoj. Dodatni problem je što je reč o medijima koji su prilično finansijski potpomognuti budžetskim sredstvima, što otvara dodatnu dimenziju i suštinski otežava rešavanje problema. I ono što nedostaje, jeste iskrena uključenost kolega, koji, bez obzira na deklarativnu podršku, rešavanje problema rodne neravnopravnosti i dalje prepuštaju ženama. Dokle god to bude samo žensko pitanje ili ženska tema, teško da se može postići neki ozbiljniji napredak“, ocenjuje ona.

Korektiv neetičkom izveštavanju

Žensko udruživanje u novinarstvu rezultiralo je većom zastupljenosti rodno senzitivnog sadržaja, smatraju sagovornice VOICE-a. Grupa Novinarke protiv nasilja koju čine više od 70 novinarki i urednica koje se organizovano, javno i glasno bore protiv nasilja prema ženama nastala je 2017. godine. Formirali su je Program Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP i Fond B92 radi unapređenja medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama u Srbiji. Grupa, između ostalog, prati i analizira medijsko izveštavanja o nasilju prema ženama, zalaže se za izveštavanje u skladu sa “Smernicama za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama”, izradila je besplatnu bazu fotografija i ilustracija u skladu sa standardima za etičko medijsko izveštavanje, a takođe organizuje edukativne radionice za medijske radnice i radnike i radi na umrežavanju, osnaživanju i pružanju podrške novinarkama da se bave rodno zasnovanim nasiljem unutar i izvan redakcija.

“Velika uloga Grupe u onom delu našeg rada koji javnost ne vidi, a i ne treba da vidi jeste to da je ona siguran prostor u kom članice dobijaju podršku i resurse za bilo koju kriznu situaciju, bilo da je reč o pritiscima, pretnjama, problemima u redakciji. Grupa je tu, brzo se mobiliše, imamo i kolegijalnu i psihološku podršku i jedan siguran prostor koji osnažuje. Grupa je neformalna, pa su i ovi sistemi podrške u njoj neformalni, ali zahvaljujući solidarnosti i poverenju, funkcionišu, evo, već pet godina”, kaže Jovana Gligorijević.

Još jedan Korektiv neetičkom medijskom izveštavanju su aktivnosti feminističkog kulturnog centra BEFEM koji unapređuju vidljivost žena u medijima i višestruko marginalizovanih grupa. Jedan od medijskih feminističkih instrumenata koje je BEFEM kreirao 2017. godine jeste “Biro Jednakost”, odnosno lista stručnjakinja i potencijalnih sagovornica u medijima, sa idejom da žene budu zastupljenije u medijima kao sagovornice, ekspertkinje na razne teme, objašnjava Jelena Višnjić, direktorka BeFem-a.

“Do danas na Biro Jednakost listama nalazi se 500 imena stručnjakinja iz različitih oblasti. Napravile smo liste sagovornica i stručnjakinja iz različitih sfera koje su integrisale rodne perspektive u oblastima obrazovanja, bezbednosti, sporta, i kulture. Na ovaj način, želele smo doprineti promeni lažnog predstavljanja u medijima. Biro za jednakost pokazuje da žene postoje, razmišljaju i stvaraju znanja u različitim važnim oblastima iako ne dopiru do medijskih prostora. Dakle, ovaj model predstavlja praktičan alat za same medije, ali i za sve one koji su spremni da se zalažu za rodnu ravnopravnost omogućavajući da se čuje ženski glas”, kaže Višnjić.

BEFEM je u poslednje četiri godine pokrenuo i Feminsitčki medijski sajam, te formulisao i objavio Feminističku medijska deklaraciju.

“Naš zadatak je da prepoznamo (ne)vidljive mehanizme mizoginije u medijskom i javnom narativu i kreiramo novu feminističku medijsku pismenost kao zbir medijskih znanja i veština koja će nam pomoći da proizvodimo kako nove sadržaje, tako i strateške medijske otpore patrijarhalnim i neoliberalnim pritiscima”, objašnjava Višnjić.

Prostora za unapređenje medijskog i regulatornih okvira i dalje ima, smatra profesorka Smiljana Milinkov. Neophodno je, kaže ona, da se porazmisli na koji način bi sankcije bile učinkovitije u smislu da se apsolutno minimalizuje štetno izveštavanje.

Prioritetno je da država prestane da finansira medije koji krše zakone i etičke norme. Dosta je nejasnoća i kada je reč o internetu i društvenim mrežama, te bi valjalo poraditi i na toj regulaciji. No, mi i trenutno imamo korektan zakonski okvir, novinarski kodeks je prilično izričit, ali je problem u praktičnoj primeni i spremnosti da se suštinski primeni sve ono što bi doprinelo rodnoj ravnopravnosti i uopšte poštovanju ljudskih prava. Smatram da je ključna edukacija i senzibilizacija, kako medijskih radnika i radnica, prevashodno mislim na urednike i urednice, ali i onaj segment koji se naziva medijska pismenost a koji bi trebalo da doprinese da predstavnici izvršne i sudske vlasti postanu odgovorniji, a građani i građanke što jasnije i glasnije pokažu da ne žele senzaciju, već kvalitetno i pravovremeno informisanje, da ne žele nasilje ni u medijima ni u društvu“, poručuje Smiljana Milinkov.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend