Studentski uticaj

Režim je u fazi raspada u kojoj napada – internete. Tačnije, u kojoj sistematskim napadima pokušava da ugasi Instagram i TikTok naloge studenata u blokadi. Šta se dogodilo? Volšebno se pojavilo na stotine hiljada lažnih pratilaca ovih naloga iz plaćenih „farmi trolova“, što zatim budi sumnju u tim kompanijama, pa preventivno gase ove naloge.

Jednostavno rečeno, u pitanju je stari-dobri pokušaj cenzure (društvenih) medija, poput „vode u koaksijalnom kablu“ (zvanično tumačenje gašenja Radija B92) svojevremeno. Cela komunikaciona infrastruktura studenata u blokadi bila je pod rizikom da nestane sa lica onlajn zemlje. Pametnim kontranapadom, profili su ubrzo vraćeni, te ova nespretna akcija ostaje kao svedočanstvo o paničnom strahu vlasti, ali i golemom uticaju studenata i njihovih društvenih medija.

A o uticaju se ovde i radi. Naime, studenti možda nemaju političku moć, ali imaju veliki – društveni uticaj. Šta je to tačno? Kada se nečiji stav, mišljenje, razmišljanje ili ponašanje menjaju putem prinude, to nazivamo društvena moć. Međutim, kada je promena dobrovoljna ili nesvesna, neretko govorimo o društvenom uticaju („social influence“, otuda „influenseri“).

U najširem smislu, pojam „društveni uticaj“ se odnosi na sve uticaje koje pojedinci primaju od različitih formalnih institucija, drugih pojedinaca i neformalnih grupa. Društveni uticaj zato vrše institucije poput škola i masovnih medija, kao i lideri mišljenja i grupe kojima pojedinci pripadaju ili osećaju pripadnost. Istraživanja pokazuju da je uticaj snažniji kada su izvori društvenog uticaja međusobno usklađeni. Na primer, uticaj medija je jači kada se sadržaj ovog uticaja poklapa sa mišljenjem autoriteta koji je pojedincu uzor.

I nije to ništa strašno. Društveni uticaj je neizostavan deo svakodnevnog života. Ljudi su društvena bića koja veliki deo svog vremena provode pokušavajući da utiču jedni na druge, ali i opirući se pokušajima drugih da utiču na njih. Društveni uticaj nije samo sveprisutan u svakodnevnoj interakciji i komunikaciji, već je prisutan i u salama za sastanke, sudnicama, učionicama, kao i u mnogim drugim sferama života. Društveni uticaj je zato neverovatno širok pojam, koji obuhvata sve – od efekta puke prisutnosti i oponašanja, do direktnijih oblika društvenog ubeđivanja.

Savremeni teoretičari zato definišu društveni uticaj kao „međuljudske procese koji menjaju osećanja, misli ili ponašanje ljudi“. A to je već opasno za svaku autokratsku vlast. Društveni uticaj može se opisati i kao namerno ili nenamerno komuniciranje koje izaziva promene u stavovima, uverenjima, namerama, motivaciji ili ponašanju drugih ljudi. Društveni uticaj je po prirodi neprisilan, odnosno ne podrazumeva upotrebu sile – kao npr. režimske prinude u Mionici, Sečnju i Negotinu.

Uticaj, međutim, ne mora da menja stavove direktnim ubeđivanjem – izvori uticaja mogu da utiču jedino na percepciju važnosti informacija. Na primer, time što određuju šta je „bitno” u vreme izbora, političari i mediji mogu da usmere glasačko ponašanje. Takođe, mediji govore ljudima šta drugi misle, šta je „u trendu“ a šta je „prevaziđeno“.

Ljudi i mnoge ne-ljudske životinje instinktivno znaju da je sigurnije biti deo grupe nego biti izolovan, pa se često povinuju grupnim normama. U kulturama u kojima su čast, stid i obraz važne vrednosti (našoj?), uticaj ne dolazi samo od članova bliske grupe, već i od običnih poznanika ili čak stranaca.

U javnosti se puno drobi o famoznom – uticaju medija. Tokom 1930-ih godina, usponom popularnosti radija, javila se bojazan da mediji imaju trenutni i snažan uticaj na ponašanje i stavove ljudi. Ta bojazan je potvrđena nacističkom propagandom i poznatom panikom izazvanom radio-dramom „Rat svetova“ (1938), koju je, u formi vesti, režirao Orson Vels. Iako se preteruje oko stvarnog uticaja ove radio-drame, neki slušaoci jesu poverovali da se dešava vanzemaljska invazija na planetu Zemlju. Kasnija istraživanja iz šezdesetih godina pokazala su da masovni mediji retko menjaju čvrsto ukorenjena uverenja, ali da osnažuju već postojeće stavove. Takođe se pokazalo da uticaj masovnih medija često dolazi posredno, preko tzv. lidera mišljenja u zajednici ili grupi.

Mediji utiču tako što „kontrolišu narativ“, i to je tlo koje polako izmiče režimu. Prema jednoj teoriji medija (tzv. teorija o postavljanju agende), iako mediji možda ne mogu direktno da ubede ljude, oni – oblikuju percepciju o važnosti pojedinih tema. Ako se negativne vesti o nekom političaru neprestano ponavljaju (npr. „Đilas“ i „619 miliona evra“), to može promeniti stavove birača – ne ubeđivanjem, već usmeravanjem pažnje.

Takođe, mediji oblikuju predstavu o javnom mnjenju, pojačavaju mišljenja koja podržavaju i mogu učiniti da manjinsko mišljenje izgleda kao većinsko. To dovodi do efekta poznatog kao „spirala tišine“, gde se nosioci većinskog mišljenja povlače, a manjinsko mišljenje postaje dominantno u javnom prostoru.

Postoji i lični uticaj, gde se ističu spomenuti „lideri mišljenja“ u zajednici. Oni mogu biti istaknuti političari, profesori, novinari ili kritičari, ali i obični ljudi koji utiču na okolinu u oblastima poput mode, sporta, putovanja, zdravlja, vaspitanja dece, pa čak i pripreme hrane ili kuvanja. Ljudi se liderima mišljenja obraćaju za savete i mišljenje. Svi smo čuli za „influensere“, zar ne?

Lideri mišljenja se neretko konsultuju od strane masovnih medija, te kao „informisane individue“ prenose informacije javnosti. Prema teoriji kognitivne konzistentnosti Leona Festingera, ljudi teže da usklade svoje mišljenje sa osobama koje poštuju i vole (nelagodno je poštovati nekoga, a ne slagati s njim). Čuveni eksperimenti Stenlija Milgrama pokazali su i da ljudi mogu da budu ubeđeni da nanose bol drugima ako im to naređuje autoritet.

U slučaju uticaja grupe, činjenica je da se ljudi ponašaju drugačije u grupi nego kada su sami. Ovaj konformizam može da proizilazi iz imitacije ponašanja drugih (kada svi počnu da jedu, osetimo glad), ali i iz straha od izolacije koji je duboko ukorenjen. Biti deo grupe često znači veću šansu za preživljavanje, jer grupa ima više znanja, informacija i resursa nego pojedinac. Ljudi imaju svoje referentne grupe – porodica, firma, lokalna zajednica, država – prema kojima oblikuju norme i ponašanje.

Postoji i koncept unutargrupne lojalnosti, odnosno činjenica da se ljudi lojalno ponašaju prema svojoj grupi, a često ravnodušno ili neprijateljski prema onima van nje. Neki japanski sociolozi tvrde da društveni uticaj ne dolazi od konkretnih grupa, već od apstraktnog pojma „seken“ – što bukvalno znači „svet“ ili „društvo“, a obuhvata prijatelje, komšije, poznanike, širu rodbinu (ni naročito bliski – ali ni potpuni stranci) itd. I onda, draga čitateljko, da li se osećaš da si – pod uticajem? Nevidljivih sila uticaja medija, lidera mišljenja i grupe kojoj pripadaš?

Na kraju, važan aspekt cele ove drame o uticajnosti predstavlja društvena reputacija. Ona se ne gradi izolovano, već nastaje u javnom prostoru kroz komunikaciju, posebno putem masovnih i digitalnih medija. Mediji igraju presudnu ulogu u oblikovanju i prenošenju slike o nečemu. Ako neko ili nešto nije prisutno u medijima, ova reputacija ostaje nevidljiva i nedostupna široj javnosti. Reputacija se, dakle, formira u dijalogu između entiteta i javnosti, što uključuje: informacije koje sam entitet komunicira (npr. saopštenja, kampanje, brendiranje), informacije koje prenose drugi (npr. novinari, influenseri, akademska javnost), i reakcije ciljne publike (npr. komentari, društvene mreže, evaluacije, glasine).

I zato, možda najveća studentska pobeda je izvojevana u sferi uticaja. I negiranja uticaja Aleksandru Vučiću kao „nenadležne institucije“ koju „niko ništa nije pitao“. Studenti su postali autoritet, imaju odličnu reputaciju, i rasprostranjenu mrežu uticaja (stotine hiljada pratilaca, te mreže roditelja i prijatelja). Znamo ko je moćniji ili ko ima moć prinude, ali ko je danas uticajniji među građanima? Vučić ili studenti? A u tome je ceo kunst.