26. okt 2022.

Zakon licemerja

Neki ugledni svetski novinari postavljaju pitanje: „Zašto je novinarima zabranjeno da iznose političke stavove privatno, kad svi znamo da ih imaju?”

Novinari koji dovode u pitanje svrsishodnost i iskrenost zabrane pokazivanja političkih stavova novinara u javnosti u velikoj su manjini u svetu. To, međutim, ne znači da njihovi stavovi ne zaslužuju pažnju i razgovor, iako to češće izađe na svađu. Možda i najživahnije čedo ove struje, takozvano aktivističko novinarstvo, recimo, u boraca za jednu drugu vrstu novinarstva – odgovorno novinarstvo – izaziva fiziološke simptome nervnog sloma.

Zbog toga je bolje da se bavimo manje provokativnim slojem ove teme – sve češćim argumentima za reviziju potrebe za nekim aspektima pojavne neutralnosti novinara (u ličnom ponašanju, u svojstvu građana) – šansa da iko pročita ovaj tekst biće značajno veća.

Argumenti obe strane imaju smisla. U suštini, s jedne strane su redakcije i kodeksi koji zabranjuju zaposlenima da uopšte idu na političke događaje kao građanke i građani, a kamoli da nešto tamo viknu, nose transparent, stranačko obeležje ili, daleko bilo, održe slovo okupljenima, iako bi tako možda postupili po svojim dubokim uverenjima, a i ustavom zagarantovanim pravima.

S druge strane, međutim, takvo ponašanje, posebno u vreme društvenih mreža, kada ne možete da se počešete po glavi a da vas neko ne snimi i postavi na Fejsbuk, daje pravo svakome da dovede u pitanje nastojanje novinarke ili novinara, ali i čitavih redakcija za koje rade, da budu objektivni u izveštavanju.

Knjiga The View from Somewhere  Luisa Rejvena Volasa preispituje istoriju i suštinu „objektivnosti” u novinarstvu, postavlja veoma značajna pitanja i zapravo traži da se odnos prema „objektivnosti” preispita i ponovo vrednuje i definiše

Argument Kodeksa novinara Srbije je, sažeto rečeno (vidi okvir za precizne navode), vrlo snažan: posao novinara je da izveste o događaju, a ne da u njemu učestvuju, a i ko bi nam poverovao da smo neutralni ako mi izveštavamo dok ti tamo držiš govor?

Aktivizmu sklone kolege postavljaju još jedno dobro pitanje: ako se pretvaramo da smo neutralni, lažemo građane koje po istim tim kodeksima ne treba da lažemo.

Isto tako, u naletima dirljivog idealizma, postavlja se i pitanje poverenja – ako se zna da imamo političke stavove (zato što imamo mozak i puls), a veruje nam se da ćemo izveštavati najneutralnije što možemo, zašto nas vređate idejom da ćemo izveštavati pristrasno ako svoje stavove javno iznesemo u privatnom životu? A i zašto bi bilo kome običan politički stav smetao samo zato što je različit?

To je uvredljivo za mnoge koleginice i kolege, a u nekim situacijama je i psihički teško izvesti – TV novinarke i novinari koji uživo izveštavaju sa tragičnih, dramatičnih događaja, u kojima, recimo, policija nekog nedemokratskog (Srbija još nije pomenuta, to vam je vaš etikom inhibirani politički stav nešto šapnuo) sistema proliva krv mirnih građana na ulicama, zadržavaju pokeraška, bezizražajna lica, ne podižu ton, biraju neutralne glagole i generalno nastoje da ne podstiču dodatno emocije kod gledalaca.

To ima psihičku cenu po izveštačice i izveštače, a u ratnom izveštavanju, na primer, baš popriličnu. Kada u ceo miks ubacimo i nedemokratsko ponašanje vlasti prema novinarkama i novinarima koji profesionalno izveštavaju o činjenicama koje tim vlastima ne odgovaraju, cela stvar postaje još nepravednija prema koleginicama i kolegama.

Naravno da bismo sada mogli da prebacimo lopticu nazad u teren pristalica novinarskog suzdržavanja od podrške političkim entitetima i idejama, da bi tu bilo još dobrih argumenata, i naravno da će rasprava potrajati i uticati na mnoge profesionalke i profesionalce. Pogledajmo, međutim, kako se odjeci ovog razgovora u medijski razvijenijim sredinama od naše odbijaju od zidova ovog medijskog bunara (koji vam se malopre javio u glavi iako ga niko nije spomenuo), dakle Srbije.

PRAKSA U SRBIJI

Čovek je „politička životinja” i ima, naravno, politička uverenja. Niko novinarki ne sme da oduzme pravo na to, kao ni da glasa za koga hoće. Same redakcije u Srbiji se, međutim, razlikuju po stepenu zabrana – u nekima je dozvoljeno da članovi redakcije idu na proteste i politička okupljanja kao građanke i građani, ali da ne nose obeležja, transparente ili se oglašavaju političkim porukama, posebno ne u medijima. Nekim kolegama je potpuno zabranjeno da idu na takve skupove, osim po novinarskom zadatku.

Tragedija je što većina redakcija nema nikakva pravila, pa neko strada „zato što se zna da se to ne sme”, iako to nigde ne piše. A zapravo se desi da se neko (moćan) žali, menadžment se onda u strahu od gubljenja poslovnih mogućnosti ili iz ličnih interesa pere od sopstvenog neznanja i nerada, a koleginice ili kolege stradaju kao retko dobri primeri ispravnog korišćenja izraza „žrtveno jagnje”.

U Kodeksu, dakle, piše da novinarke i novinari ne smeju da javno iznose svoje političke stavove, a posebno da ih promovišu ili pomažu u promociji. Ne treba da drže govore na političkim skupovima, da se pojavljuju na izbornim listama, ili budu u isto vreme novinarke i javni funkcioneri.

Ozbiljniji mediji i medijske organizacije ne dozvoljavaju ni poslovne odnose svojih novinarki i novinara sa političkim entitetima, ni sa entitetima koji su, ili se razložno može očekivati da će biti, predmet njihovog izveštavanja, čime se takođe bavi i Kodeks.

Na Zapadu je važno i da li su novinari vlasnici nekih akcija na berzi, pa neki traže da to bude transparentno, a drugi potpuno zabranjuju trgovinu akcijama za zaposlene.

Neke redakcije imaju i „registre poslovnih odnosa”, odnosno tabele u koje one koleginice i kolege koji imaju privatne firme unose sve relevantne podatke o poslovima tih firmi.

Novinarke i novinari u ozbiljnim redakcijama moraju da prijave i rođačke i prijateljske odnose sa bilo kim ko ima veze sa predmetima izveštavanja čitave redakcije, ne zato što su preterano etični nego što i to piše u Kodeksu.

Anegdota iz života

Čim neko ko želi da vam šta objasni krene da žmirka negde koso uvis, pa posegne za anegdotom iz života, spasavajte svoje dragoceno vreme na planeti i udaljite se. A sada, evo jedne anegdote.

Devedesetih godina, u punom jeku ratova, podivljalog kriminala, političkih ubistava i klaustrofobičnog horora Slobine vladavine najgorih, u međunarodnoj izolaciji i ponižavajućoj bedi (khm, opet vi, govorim o prošlosti) u kojoj je Dragoslav Bokan bio uvaženi sagovornik na nacionalnim televizijama (hm, jesam li sad i dalje novinar?), zovnu me do sekretarijata da porazgovaram sa nekim Norvežaninom koji je došao i hoće da razgovara sa nekim od urednika. Moj engleski je najbolji, delegirali me.

Čovek sa onom „đačkom” kapom iz sovjetske revolucije i čekinjastim plavim brkovima, prvo sȃm sebe bukvalno izvređa što je budalasto poneo kreditnu karticu u našu izolovanu ali nezavisnu i ponosnu državicu, pa sad ne zna kako da plati hotel, a onda izrazi svoje ideološko divljenje prema Srbima i Srbiji što su „rekli ne” podmuklom projektu Evropske unije, podigavši postepeno intenzitet izlaganja do nivoa gorljivog govora na političkom mitingu daleke levice u zadimljenoj sali doma kulture i probovši na kraju vazduh prstom odlučno i smrtonosno (po drugačije mišljenje, dakako), dok su kapljice pljuvačke još uvek letele ka meni.

„Sa novinarskom profesijom nespojiv je rad u kontraobaveštajnim, obaveštajnim i drugim bezbednosnim službama ili rad za te službe.” „Otvoreno zalaganje za jednu političku stranku ili opciju nespojivo je s novinarskom profesijom.” (Kodeks novinara)

Čak i u Srbiji devedesetih, tom živopisnom zverinjaku, bio sam zatečen. Nije ni čudo. Osim što sam bio prilično mlad za ta posla, tri dana ranije sam se, po ko zna koji put vratio sa terena iz one nesrećne Bosne i praktično živeo u redakciji zbog toga što je bila na Terazijama, gde su se odigravali neki od onih višednevnih protesta, pa je bilo pametnije spavati na tapisonu u ćošku nego poći kući i rizikovati da vas sutra kordon policije ne pusti na posao.

Pa opet, i danas sam prilično zadovoljan svojim mladalačkim odgovorom prpošnom, zajapurenom revolucionaru iz Osla, iako ga nisam pitao kako naše novine mogu da mu pomognu, što bi bilo profesionalno. Rekao sam mu da, pre nego potegnemo to pitanje, on ima državu koja može nešto da odluči i uradi ili ne, u kojoj on o tome može da govori bez straha od represije, u kojoj ljudi imaju šta da jedu, ko da ih leči i u kojoj ustav i zakoni još uvek važe za svakoga. A da mi prvo treba to da postignemo, pa da vidimo šta ćemo sa EU (da ponovim, bio sam mlad).

E, tu smo mi negde sa ovom novinarskom raspravom. Sigurno je američkoj koleginici Aleks Sudžong Lahlan dozlogrdilo da gleda kako joj veoma političke organizacije uništavaju profesiju, zaluđuju građane teorijama zavere i generalno unazađuju društvo (khm…), dok ona stoji sa strane i neutralno izveštava. Njena argumentacija je i lična (kakva u ovom kontekstu, hrabro, i treba da bude), ali je i profesionalna i ne poziva na kršenja važećih standarda u izveštavanju. Samo na nešto više slobode u ponašanju i da se povremeno, nakon iznošenja golih činjenica, objavi i nešto što naziva „istinom”, šta god to bilo.

U isto vreme, međutim, poziva se i na knjigu The View from Somewhere („Pogled odnekuda”) Luisa Rejvena Volasa, koja mnogo temeljnije preispituje istoriju i suštinu „objektivnosti” u novinarstvu, te citira brojne pulicerovce i druge ugledne kolege koje su gledale kako se u ime te iste „objektivnosti” ponekad i guše glasovi koji su se, po njima, morali čuti.

Knjiga postavlja veoma značajna pitanja i zapravo traži da se odnos prema „objektivnosti” preispita i ponovo vrednuje i definiše. Iako knjiga ne ide tako daleko kako bi čekinjasti Norvežanin sa kreditnom karticom u Beogradu devedesetih želeo, mislim da bi ipak trebalo da je pročita. Prijala bi mu kritika „novinarske objektivnosti”.

No, iako je gledati Trampa kako se oslobađa svarene hrane po najdemokratskijim normama Sjedinjenih Država, uključujući tu i slobodu izražavanja i medija (SAD su za njegovog vakta pale na indeksu slobode medija na 48. mesto u svetu), američkim koleginicama i kolegama bilo zaista strašno (a može da im se desi i nastavak), ne bi trebalo porediti Srbiju sa sličnom situacijom, koliko god da liči na onu u SAD.

Perjanice tih (provladinih) medija, od kojih neki otvoreno ne priznaju Kodeks, uopšte se ne stide da javno iznesu političke poruke, stavove i propagandu… Sve bi to postali aktivistički novinari i mediji, hvalili bi se time

Mediji u SAD su, kako nas podseća upravo Volas u svojoj knjizi, nastali kao namerno pristrasni. Njujork tajms (tada Njujork dejli tajms) obećao je u prvom uvodniku:

„Bićemo konzervativni svuda gde mislimo da je konzervativizam ključan za javno dobro; i bićemo radikalni u svemu za šta nam se može činiti da zahteva radikalan tretman i radikalne reforme.”

Atlantik je nastao kao abolicionistički list, i tako dalje. Tek nakon Prvog svetskog rata, kada je novinarstvo postalo profesija koja se učila u školama i kada su ljudi kao Volter Lipman, suosnivač Nove republike (New Republic), krenuli da se zalažu za neutralnost i objektivnost u novinarstvu uopšte, počeli su da se ustanovljavaju novinarski standardi, a oko njih okupljaju oni koji su u njih verovali, ubrzo tvoreći korpus pouzdanih, uglednih medija koji su to, uglavnom, i danas.

Naravno, bilo je potrebno mnogo godina da veći deo društva usvoji standarde u novinarstvu kao važan deo demokratije i vladavine prava. Uostalom, svedoci smo da taj posao u SAD ni iz daleka nije završen i da se ukupna slika lako pokvari ako slobodni i nezavisni mediji izgube podršku političkog sektora, ali i građana koji sve više žele samo sadržaje kakvi im odgovaraju.

Uostalom, čitava ova tema je mnogo drugačija u, recimo, mnogo bližoj Velikoj Britaniji, gde su mediji mahom otvoreno politički opredeljeni i gde nije problem, izgleda, da budete i novinar i političar, jednovremeno, pa da po zauzimanju vlasti pripretite javnom servisu oduzimanjem licence zato što vam se ne dopada njegovo izveštavanje, kao „politički pristrasno”.

No, ostavimo Britaniju njenim problemima, samo joj mi falimo. A i jedan osvrt na naše medije je efikasan lek protiv držanja etičkih lekcija, ne Velikoj Britaniji, nego bilo kome. Odnosno – khm.

Istorija ničega

Zrele demokratije, nesavršene kakve jesu, dočekale su period društvenog razvoja i vladavine prava u kojem je moguće ponekad izvući pouke iz prošlosti, urediti u skladu s tim budućnost, i onda se držati tih j…nih zakona i standarda, do boljeg predloga. Zatim su ih unapređivale i usavršavale, kao i svoja društva, posrćući ponekad, ali generalno napredujući. Mediji i društvo su se tako međusobno gurali u boljitak, koristeći često i tuđu nerazvijenost (kolonije, npr.) za sopstveni razvoj.

Tu su ta društva došla i do, za našu temu, ključno važne razlike – one između opšteg društvenog dobra i političkog stava. Ovo prvo, na primer preduzimanje mera za zaštitu životne okoline, trebalo bi da je opšta društvena vrednost i da nikome ne sme da se zameri pristrasnost samo zato što se za to zalaže. Valjda bi to trebalo da bude jednako važno svima.

Politički stav, na primer, pitanje je ulaska Srbije u Evropsku uniju – neki su za, neki su protiv, i to je sasvim političko pitanje. Izuzetno važno, klikbejt naslov bi verovatno sadržavao i reč „sudbinsko”, ali i dalje – političko.

Naravno da stvar postaje komplikovana kada nešto što jedna grupa smatra za neupitno društveno korisno, odnosno jednostavno humano, kao što, na primer, pitanje ravnopravnosti LGBT+ osoba, druga uzima za političko pitanje (nećemo sad u identitetsku politiku, nije to tema).

To je danas u Sjedinjenim Državama (razlika između opšte vrednosti i političkog stava) vrlo osetljiva i tanka linijica. To što su društvene mreže postale ogroman forum na kojem svi, ali baš svi, anonimno ili ne, iznose svaki električni impuls u mozgu, osim nas novinara, koji smo verovatno bolje obavešteni od ostalih mislilaca, uopšte ne pomaže.

Možemo, rekao bih, samo da čestitamo koleginicama i kolegama koji se trude da razaberu nove okolnosti i ukažu na neadekvatnost dosadašnjih standarda, kao i da pokušaju da predlože nove.

Mi ovde, međutim, nismo videli dobre medije (ukupno gledano, izuzetaka je bilo) i preovlađujuće demokratsko društvo u kojem se zakoni poštuju. Nikada u istoriji. Navedite jedan jedini medij u Srbiji koji u isto vreme ima značajan uticaj na društvo, a da je radio po visokim profesionalnim standardima tokom, recimo, dve decenije svog trajanja, odnosno da nije bio pod uticajem politike i političara, krupnog biznisa ili kriminala. Ja ne mogu. Ovde „dve decenije pristojnog novinarstva” zvuče kao poznati saj-faj roman koji gotovo niko nije čitao, ali se pojavljuje u ukrštenim rečima, pa znamo naslov.

Zamislite, u tom kontekstu – a naročito jednovremeno misleći o tome kakvu ocenu bi dali medijima Srbije – kakvu bi legitimaciju Informeru i TV Pinku dala kanonizacija aktivističkog novinarstva? Dok mi objasnimo građanima (kojima je i tako vrlo uspešno „objašnjeno” toliko toga neverovatnog i potpuno netačnog), da se ti opasni propagandisti potpuno štetno i protiv svih pravila zalažu za političke stavove i političare, a ne za opšte društveno dobro, nisam baš siguran da bismo na kraju imali kome to da objašnjavamo. Svi (živi, zdravi i mlađi od 60) bili bi na baušteli u Austriji, do tada. Ako i ovako ne budu.

ŠTA (TAČNO) KAŽE KODEKS NOVINARA SRBIJE

„Sa novinarskom profesijom nespojiv je rad u PR i marketinškim agencijama, agencijama za lobiranje, državnim organima i institucijama, kao i političkim partijama.”

„Učešće u političkoj, izbornoj ili medijskoj kampanji (političke stranke/kompanije i slično), ne može da se obavlja istovremeno s novinarskim/uredničkim poslom. Politička aktivnost članova porodice novinara/urednika takođe bi mogla da uzrokuje stvaran ili prividan sukob interesa.”

„Sa novinarskom profesijom nespojiv je rad u kontraobaveštajnim, obaveštajnim i drugim bezbednosnim službama ili rad za te službe.”

„Otvoreno zalaganje za jednu političku stranku ili opciju nespojivo je s novinarskom profesijom.”

„Novinar treba da izvesti urednika ukoliko se njegovi lični, ekonomski, politički i drugi interesi prepliću sa profesionalnim dužnostima.”

 Licemerje

Građanima ove zemlje ni sada nije jasno da im upravo potpuno interesno opredeljeni mediji ophrvavaju čula, duše i misli lavinom nepojamnih laži i odurnih nevažnoća, ali – ne zbog političke opredeljenosti. Nikako. To bi značilo da će Informer da bude, recimo, konzervativan i da gura tu ideju u društvu. A on je šta god mu se zatraži da bude – konzervativan, liberalan, visokomoralan, vulgarno nemoralan, oštar prema kriminalu, relativizator kriminala, glasilo opskurnog kulta ličnosti… Šta već naruči. Ta kultna ličnost, mislim.

Mogli bismo to da nazovemo interesnim oportunizmom, gde pod pojmom „interes” podrazumevamo pare. Vaše i moje pare kojima na nameštenim i nepropisnim medijskim konkursima, oprostom poreskih dugovanja i na brojne druge načine vlast plaća da vas ne informišu o važnim stvarima, vrlo često lažu, a neprestano zbunjuju i plaše. Perjanice tih medija, od kojih neki i otvoreno ne priznaju Kodeks, uopšte se, na primer, ne stide da javno iznesu političke poruke, stavove i propagandu, kao građani. Štaviše, i kao urednici i vlasnici medija. Sve bi to postali aktivistički novinari i mediji, hvalili bi se time i stekli legitimaciju normalnih profesionalaca, ako počnemo da se odnosimo prema politički opredeljenom izveštavanju kao prema nečemu normalnom.

Aktivizmu sklone kolege postavljaju jedno dobro pitanje: ako se pretvaramo da smo neutralni, lažemo građane koje po istim tim kodeksima ne treba da lažemo

Tako smo se našli u prilično licemernoj situaciji. Naravno da će novinarke i novinari imati političke stavove. Redakcije ih treniraju (ili bi trebalo) da izveštavaju neutralno uprkos uverenjima. U praksi, to više izgleda kao rad mimo sopstvenih političkih stavova. Čovek prosto nauči posle nekoliko uredničkih „ćuški” da razvija sposobnost da o poslu misli u okviru pravila, a ne svojih uverenja, koja izbaci iz glave dok seda za kompjuter. Sistem radi, izvodljiv je, posebno uz pomoć više urednika koji će očistiti novinarske napore od bilo kakvih tračaka uverenja ili pristrasnosti.

Naravno, moguće je okupiti i više urednika sličnih uverenja, ali i to se da rešiti – ako želiš objektivnost, moraš da je zatražiš od stvari i postupaka, koji nemaju puls, svest i emocije. Ili, kako su to formulisali autori savremene novinarske biblije „Elementi novinarstva”, Bil Kovač i Tom Rozenstil, „novinari su pristrasni, procedure nisu”. Naime, ako uspostavite u redakciji proceduru u kojoj na svakom stepeniku pisanja, uređivanja i opremanja novinarskog proizvoda postoje jasni zadaci, kao i odgovornost svake osobe koja u tome učestvuje, pristrasnost jednostavno ne može da prođe nekoliko uredničkih očiju, a i ako prođe, znaće se tačno ko je (sve) načinio propust i biće posledica po učesnike u procesu. Te „posledice”, od razgovora sa nadređenima, preko disciplinskih (i finansijskih) kazni, pa sve do otkaza, efikasno rešavaju pitanje pristrasnosti.

Mi, nažalost, osim u nekoliko uglavnom nevladinih medijskih organizacija, nismo nigde blizu ovakve jednostavne prakse. A to znači i da prosto nismo još došli do dovoljne zastupljenosti profesionalnog informisanja u društvu, pa da to sad tu nešto „popravljamo”. Ako tu fazu – snažnog pokreta ka identifikaciji i vrednovanju dobrog i lošeg izveštavanja preskočimo – a čini se kao da se baš ozbiljno trudimo, ljudi koji žive sa nama nastaviće da u ogromnoj većini lutaju okolo kao bube koje znaju samo ono što je dovoljno blizu da pipnu antenicama na glavi. Sve ostalo što im mediji pošalju, potencijalno će biti laž, a to znači i njihova ideja o sebi, svetu i svom mestu u njemu. Takvo društvo možda i može da opstane ako je ekonomski uspešno (eno Kine onolike, a i bliže nam Turske), ali u njemu zaista nije zabavno živeti, ako ste na bilo koji način drugačiji od promovisane većine. KHM, ljudi, KHM!

Odsustvo linča

Analizirati potrebu za pojavnom neutralnošću novinarki i novinara, koju od nas traže Kodeks novinara Srbije i uređivačke smernice onih medija koji ih uopšte imaju (malo ih je) u Srbiji može da se učini kao mentalna vežba odveć udaljena od realnosti i primarnih medijskih problema. Ali nije. U srcu je naše „medijske stvarnosti”, tog kotla što kod nas ispušta uznemirujuće mirise, dok krčka na vatri društva izvitoperenog do apsurda.

U tom kotlu nastoje da prežive (čak i bukvalno, ponekad) i osobe sa časnim namerama. Osobe koje žele da budu odlične novinarke i novinari. Kojima nije svejedno ni šta kaže Kodeks, ni da li ga se pridržavaju, koliko god da su mediji duboko potonuli u odnosu na etičke finese na površini. To su osobe koje će jednog dana, kada Srbija odradi politički pubertet, doneti svojim građanima pristojno informisanje.

Zamislite sada te profesionalke i profesionalce, među kojima najistaknutiji skupo plaćaju tvrdoglavo istrajavanje na novinarskim standardima iako bi im bilo lakše da odu u neki Informer da lažu za bolje plate uz odsustvo blaćenja i odurnog vređanja i ponižavanja u istom tom Informeru uz blagoslov Predsednika lično, kako sede u sasvim asertivnom krugu stolica u čijoj sredini stoji teoretičar novinarstva, ili, eto, onaj Norvežanin aktivista što drži politički govor u redakciji medija (čijeg je suvlasnika vrlo neceremonijalno i sasvim neteoretski ubila tajna služba te „države” samo koju godinu kasnije, kao psa na ulici), i svečano im kaže: „Kako bi bilo da danas razmislimo da li je to što se pridržavamo neutralnosti i objektivnosti, pojavne i suštinske, postalo izlišno, ili čak pogrešno?”

Ne, ne bi ga linčovali. Pošto bi tako prekršili Kodeks i ne bi mogli da se bave ovim neodoljivim prokletstvom od profesije, koju tako strastveno vole, i u koju veruju. Mislim da bi i Norvežaninu (khm…) postalo jasno.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend