26. sep 2022.

Boris Džonson i posledice lošeg novinarstva: Plavokosa ambicija

Pre nego što je zauvek promenio Evropu i svet, bio je naš kolega. Da je neko tada nešto pitao novinare o njegovoj političkoj budućnosti, mnogo toga bi bilo drugačije. Novinarstvo ostavlja posledice. Loše novinarstvo ostavlja loše posledice

Boris Džonson u vreme dok je bio premijer (foto: BBC, snimak ekrana)

„Činilo se da pomalo prevazilazi uobičajena pravila”, rekao je novinar Džef Mid o svom britanskom kolegi koji je, kao i on, samo za Dejli telegraf, pokrivao aktivnosti Evropske komisije ranih devedesetih u Briselu. Kris Paten, konzervativni britanski političar, istog novinara iz tog vremena okarakterisao je kao „jednog od najvećih eksponenata fejk novinarstva”.

Čija je tvrdnja tačnija? Uzmimo, za početak, jedan primer.

Pod naslovom „Italijani ne dosežu do standarda za kondome”, kolega je, između ostalog, napisao i sledeće: „Briselske birokrate su pokazale svoj legendarni smisao za detalje”, kada su regulisali dimenzije kondoma na tržištu EU, ignorišući zahteve italijanske gumarske industrije za manjom širinom proizvoda.

To je, tvrdio je kolega, ostavilo „italijanski ego u bolovima”, ali je citirao i Vilija Helina, tadašnjeg portparola evropskog komesara za konkurenciju, koji je izjavio da je sve to zajedno „vrlo ozbiljna stvar”.

Trideset godina kasnije, iz bolničkog kreveta iz kojeg se, ispostaviće se, neće vratiti kući, Helin je ovaj tekst okarakterisao kao „gomilu s**nja” i dodao: „Nisu nas zanimale veličine. Tražili smo od medicinskih ustanova širom Evrope da provere bezbednost kondoma. To sa veličinom penisa nema nikakve veze. A mediji su se bavili poređenjem veličine penisa u Nemačkoj i Francuskoj. Radi se o bezbednosti, pošto se mnogo lekara interesovalo da saznaju više o riziku za obolele od AIDS-a.”

A onda je Vili Helin, pre nego što će napustiti ovaj svet, još jednom pokušao da formuliše šta misli o našem kolegi: „Bio je predvodnik u preuveličavanju, izvrtanju i laganju. Bio je klovn – uspešan klovn.”

Aleksandar Boris de Fefel Džonson počeo je karijeru kao stažista u uglednom Tajmsu (Vikipedija kaže da je posao dobio preko porodičnih veza), plasirajući pravo na naslovnu stranu priču o arheološkom pronalasku o kralju Edvardu II, koji je u XIV veku, kako je za tekst izjavio oksfordski istoričar Kolin Lukas, inače Džonsonov kršteni kum – „raspusno uživao na dvoru sa svojim mladim ljubavnikom Pirsom Galvestonom”. Kum se, međutim, zabrinut za svoju akademsku karijeru, požalio se da nije izjavio tako nešto, pa je Džonson napisao ispravku, u kojoj je, eto, opet izmislio kumov citat i bio otpušten nakon manje od mesec dana.

Premijerov „pakao od života”

Dopisništvo iz Brisela (bio na toj poziciji od 1989. do 1993) iz Srbije može izgledati kao izgledna profesionalna pozicija, ali je čitava ta stvar sa politikama, tržišnim i finansijskim mehanizmima i beskrajnim nizovima detaljnih propisa te 1989. godine britanskim novinarima s pravom izgledala kao najdosadniji sektor koji ste mogli da dobijete. Očajni novinari, posebno tabloida, počeli su da natežu činjenice i kritikuju EU i pre dolaska našeg junaka, u pokušaju da stvar učine zanimljivijom, kao i da im karijere baš ne umru u kišovitom Briselu.

Boris, kako je tada počeo da insistira da ga oslovljavaju umesto prvim imenom Aleksandar, proveo je kratko vreme snalazeći se u novoj situaciji, a onda je krenuo u plodan rad. Njegove su bile naslovne strane, dok su urednici ostalih medija iz Londona frenetično zvali svoje dopisnike iz Brisela da se odmah bace na to što je Boris objavio.

Niko nije pretpostavljao kuda će Džonsonove „iritantne” priče odvesti. Bio je viđen kao tip živopisnog klovna. Ali nismo shvatali da će to da postavi ton britanske debate (o napuštanju EU) – sagovornik Gardijana

Naslovne strane su se ređale: EU hoće da zabrani koktele sa škampima i britanske kobasice, EU angažuje osobe da mirišu đubrivo ne bi li mirisalo uvek isto, ograničava se snaga motora usisivača, žene će morati da vrate svoja seksualna pomagala, od kovanica evra je ljudima muka, od novčanica evra se gubi potencija, Berlajmont (zgrada Evropske komisije) puna je azbesta i EU najmi baš britanske inženjerce da je dignu u vazduh, umesto Berlajmonta, za svoje sedište Evropska komisija podići će najvišu zgradu na svetu…

Vremenom su naslovi postajali i političkiji, završivši na onima koji su bili vrlo ozbiljni, kao što je: „Delor hoće da vlada Evropom”.

Jasno je da su sve to odlične priče i sjajne teme. Pa šta je tu bio problem, onda?

Možda najbolji način da to objasnimo jesu reči kolege Pitera Gilforda, dopisnika Tajmsa, koji je opisao šta bi se dogodilo kada bi uzbuđeni urednici drugih novina, čitajući Borisove senzacije, pročitali Borisov tekst u večernjem izdanju Telegrafa:

„Sećam se jednog primera kada su me zvali u pola jedan noću – Boris je objavio da je grudva radioaktivnog materijala otkrivena na prednjem sedištu fijata punto na parkingu hotela Hilton, pa da li mogu da odem da proverim to. Naravno, šta da radiš na hotelskom parkingu u jedan ujutro? Glupost.”

Ili, kako je to kratko objasnila Sonja Parnel, Borisova briselska zamenica i autorka knjige „Prosto Boris: priča o plavokosoj ambiciji”:

„Bile su to briljantno sačinjene priče, vrlo bogate, veoma čitljive, samo u osnovi neistinite.”

Kada bi ga pitala za neku od tih netačnosti, Boris bi se branio da to nema veze s njim, već da je desk u Telegrafu odgovoran, i potvrđuje da nikada nisu ispravljali laži koje je Boris slao, iako se Sonja seća da je i tadašnji premijer Džon Mejdžor zvao Maksa Hejstingsa da se žali na objavljivanje tih silnih laži koje su mu „pravile pakao od života” i da zamoli da prestanu.

Piter Gilford, dopisnik Tajmsa iz Brisela u to vreme, kasnije je postao portparol britanskog komesara za EU i tako se našao sa druge strane Borisovog pisanja:

„Od prijatelja i rivala, postali smo ljudi sa suprotnih strana ograde. (…) Često sam ja bio taj koji treba usred dana da ustane i razotkrije Borisove priče pred svetskom štampom. To je postajao patern – on bi stajao tamo stidljivo u pozadini sale za konferencije za medije, svi bi gledali u njega, da bi mi posle prišao i rekao nešto kao: ‘Izvini, staro momče, malo sam te očepio, nisam li?’ I nekako bi mu oprostili, ali problem je i bio što mu je opraštano. (…) Zamagljivao je liniju između informacije i zabave, a britanskoj publici je bila potrebna jasnija informacija o tome šta se čini u njihovo ime u Briselu.”

Zakrivljenost banane

Portparol Žaka Delora, tada predsednika Evropske komisije, Bruno Detomas, pozvao je jednog dana Borisa kući na piće, što je Boris i opisao u tekstu kao posetu Detomasovom zamku.

„Savršeno dobro je znao da ne živim u zamku”, rekao je kasnije Detomas, „već u normalnoj kući sa malom baštom. Bio sam iznenađen. Mislio sam da to nije baš fer, ali znao sam Borisa.”

Kako je to izgledalo na konferencijama za štampu opisao je Alister Kembel, ranije blizak saradnik Tonija Blera, između ostalog i kao sekretar za odnose sa javnošću premijera VB, a danas (između ostalog) važan novinar magazina GQ:

„Uglavnom nije sedeo, pošto bi to sugerisalo da je kao i ostali. Ne sećam se da je nešto beležio, pošto bi to značilo da ga interesuje šta se tu zapravo događa, u odnosu na to što je već odlučio da će napisati da se zabavi, da udovolji svojim gospodarima i, uopšte, da pokuša da nešto uskovitla. Retko je postavljao pitanja, ali je često pravio grube upadice i glasno šmrkao. Bio je osrednje duhovit (…) i umereno iritantan.”

Naslovna strana Sunday Telegrapha sa tekstom Borisa Džonsona

Kao zaključak, Kembel kaže:

„Da sam ja, ili bilo ko drugi, rekao tada da će on jednog dana biti premijer, bilo bi nam savetovano da malo prilegnemo sa umirujućim sedativom. A opet, da ste rekli da će do 2016. Britanija  glasati da izađe iz EU, niko vas ne bi uzeo ozbiljno ni u tom pogledu.”

Kembel je u istom tekstu prišio Džonsonu da je pokrenuo priču o tome kako je Komisija zabranila uvoz previše krivih banana. Nije loše pogledati šta je u vezi s tim bananama zapravo tačno, ne samo zbog toga što odjeci ove tvrdnje još uvek odjekuju lavirintom anti-EU hodnika na društvenim mrežama. Važno je i da bi pod fontanu Džonsonovih senzacija, kojoj gornje granice izgleda da nije bilo, stavili konkretan materijal od kojeg su i nastajale (ako je materijala i bilo, ponekad).

Drugim rečima – što izgleda da je potpuno uzaludno govoriti mnogim političarima – novinarstvo ima posledice. Da učinimo ovo za sve te ljude što nam intervenišu na životima još eksplicitnijim: loše novinarstvo ima loše posledice

Taj propis Evropske komisije (225/94) kaže da banane uopšteno treba da budu „lišene deformacija ili nenormalne zakrivljenosti”. One koje se prodaju kao „ekstra klasa” treba da budu savršene, u „klasi 1” mogu da imaju „mali defekt oblika”, a „klasa 2” može da bude i sva iskrivljena.

U svakom slučaju, ništa nije zabranjeno, sve može da se prodaje, samo što ovakav sistem garantuje prodavnicama da će unapred znati kakve banane će tačno dobiti kada ih naručuju.

Kasnije u novinarskoj karijeri, u Londonu, Džonson će biti optužen da vara suprugu sa koleginicom Patronelom Vajat, sa kojom je radio u Spektejtoru, sestrinskom izdanju Dejli telegrafa, što je on nazvao „obrnutom piramidom gluposti”. Na kraju se ispostavilo da ne samo da je imao aferu nego je koleginica, po sopstvenoj tvrdnji, i dva puta abortirala u tom periodu i osećala se, po sopstvenim rečima, napušteno.

U to vreme Džonson nije bio samo novinar Spektejtora, već i portparol Konzervativne stranke za umetnost, što u svetu politički otvoreno opredeljenih medija u Britaniji izgleda da ne predstavlja neki problem (čudni su putevi medijske etike, i nedokučivi). Pa opet, u prilog razumevanju njegovog odnosa sa kolegama, možda je najbolje ispričati jednu priču i poslušati jedan snimak.

Napuklo rebro?

U glavnoj ulozi će ovog puta biti neko drugi – Darijus Gupi, Borisov drug sa Itona, štale za uzgoj britanske elite i pripremu za Oksford i Kembridž (Iton je odgajio tri puta više premijera nego Laburistička stranka u čitavoj svojoj istoriji), gde su obojica i dospeli, utvrđujući prijateljstvo.

Elem, Gupi se bavio dragim kamenjem, koje je i poneo u Njujork da ga proda, zajedno sa poslovnim partnerom. U njihovu hotelsku sobu je upao naoružani pljačkaš, naplašio ih, pokupio dragulje i zbrisao u nepoznatom pravcu ostavljajući dvojicu naivnih trgovaca, kako je Gupi objasnio policiji, ridajući i vidno se tresući, istraumirane i prestrašene. Lojd je isplatio milionsko osiguranje.

Čitav događaj, međutim, izgledao je previše naivno istraživačkom novinaru Stjuartu Kolijeu, koji je počeo da čeprka po Gupijevoj prošlosti. Gupi je odlučio da preduzme nešto i obratio se za pomoć svom drugu Borisu Džonsonu. Deo razgovora (koji je Gupijev partner snimao i predao policiji i medijima kada se okrenuo protiv njega), tekao je ovako:

Gupi: Borise, imaš li taj broj (telefona – Stjuarta Kolijea)?

Džonson: (Nerazumljivo) … vidi, u ovom trenutku čovek češlja…

Gupi: Ti si fantastičan.

Džonson: … arhivu kod kuće…

Gupi: Fantastično. Ali da ti kažem nešto, Borise. Ovaj tip mi je digao pritisak, OK? I nema na šta nisam spreman da se osvetim. Toliko je jednostavno.

Džonson: Koliko gadno ćeš da ga povrediš?

Gupi: Ma ne gadno, uopšte.

Džonson: Stvarno, stvarno hoću da znam…

Gupi: Vidi, da ti objasnim…

Džonson: Ako me (tuži ili vidi, nedovoljno razumljivo), razbesneću se.

Gupi: Garantujem ti da neće biti ozbiljno povređen.

Iako Boris Džonson nije izmislio evroskepsu, niti prvi počeo da nateže činjenice za zabavne tekstove o zakrivljenosti banana, odveo je, po mišljenju većine kolega, celu tu stvar mnogo dalje od ostalih

Džonson: Koliko gadno će…

Gupi (prekida ga): Neće mu biti slomljen ud ili ruka, neće završiti na intenzivnoj nezi ili tako nešto. Verovatno će imati par šljiva na očima i… napuklo rebro ili tako nešto.

Džonson: Napuklo rebro?

Gupi: Ništa što ti se nije desilo na ragbiju, OK? Ali će se uplašiti, to hoću. Hoću da se uplaši, hoću da nema pojma ko stoji iza toga, OK?

Džonson: Ako upadnem u problem, ako…

Gupi: Nećeš, Borise. Kunem ti se. Ako ti…

Džonson: (nerazgovetno): … ti nabavim ovaj prokleti telefon. OK, Dari. Rekao sam da ću da uradim to. Uradiću. Ne brini.

Gupi: Borise, ozbiljan sam: stvarno te volim.

Gupi: Ali, Borise, nema apsolutno nikakvog jebenog dokaza: samo poriči. Mislim, nema dokaza uopšte.

Džonson:  Pa, da…

Gupi: Mislim, jaka stvar. Sediš u Briselu i na dan kad se to desi ti si u Briselu, prosto.

Gupi: To ćemo da obavimo diskretno. Ja… ako to ikako bude izgledalo sumnjivo. To je sve što mi treba – samo adresa: adresa i broj telefona… OK? Sad, garantujem ti, nemaš o čemu da brineš. (sporo, empatično) Veruj mi. Važi? Lično garantujem. Nikad te nisam izdao, OK?

Džonson: OK, Dari, rekao sam da ću to da uradim i uradiću. Ne brini.

Gupi: Borise, stvarno ovo mislim, volim te i voleću te zbog ovoga, OK? A ja držim reč.

Snimak ovog dela razgovora (duži je, traje 21 minut) možete i sami da čujete ovde.

Niko nije pretpostavljao kuda će Džonsonove „iritantne” priče odvesti: Džonson se u tekstu oprašta od EU

Prvi avion napolje

Ispostavilo se da su Gupi i partner strpali dragulje u sef u banci, platili „pljačkašu” da ih „opljačka”, vratili se nešto kasnije u Njujork po njih, lažirali papire između svojih firmi da „operu” drago kamenje kako bi mogli dalje njima da trguju. Obojica su završili u zatvoru, Gupi na pet godina.

Danas živi u Južnoj Africi, ali nije zaboravio prijatelja – kada je Džonsona, koji se spremio za politički intervju na BBC-ju, kolega Edi Mer zasuo pitanjima o Borisovoj skandaloznoj prošlosti i između ostalog mu rekao: „Vi ste gadan tip”, Gupi je napisao tekst (nimalo iznenađujuće) za Spektejtor u odbranu svog druga, relativizujući etiku novinarstva i politike.

Bile su to briljantno sačinjene priče, vrlo bogate, veoma čitljive, samo u osnovi neistinite (Sonja Parnel, autorka knjige o Borisu Džonsonu). Boris se branio da je desk u Telegrafu odgovoran, i potvrđuje da nikada nisu ispravljali laži koje je slao

Boris je pozvan kod urednika na razgovor, kojom prilikom je rekao da je samo smirivao uzbuđenog prijatelja i da mu nije dao telefon kolege novinara, što je uredniku, koji ga je inicijalno i doveo u Dejli telegraf bilo dovoljno da ga pusti da dalje radi. Supruga Stjuarta Kolijea je sedela kod kuće sa bebom, ne izlazeći i ne otvarajući vrata nikome koga ne poznaje, mesecima nakon što je razgovor procurio u medije.

Kada je Džonson dobio ugovor da za magazin GQ testira nove modele automobila, rutinski ih je parkirao mimo svih propisa, dok je redakcija besnela zbog bezbrojnih kazni koje je morala da plaća.

Boris Džonson je za svoj rad u novinama dobio i nagradu „Šta kažu novine” za „komentatora godine”.

Ništa od svega što je učinio nije diskvalifikovalo Aleksandra Borisa de Fefela Džonsona za rad u konzervativnim medijima. Štaviše, kvalifikovalo ga je za iznimno uspešnu političku karijeru, kao (između ostalog) člana parlamenta, gradonačelnika Londona, ministra inostranih poslova i, na kraju, premijera Velike Britanije, što je prestao da bude kada je gotovo kompletna vlada dala ostavku. Povod je bila još jedna laž među neprebrojnim, ne toliko značajna sama po sebi, koliko ona koja je prelila čašu.

Iako Boris Džonson nije izmislio evroskepsu, niti prvi počeo da nateže činjenice za zabavne tekstove o zakrivljenosti banana, odveo je, po mišljenju većine kolega, celu tu stvar mnogo dalje od ostalih.

„Nije izmislio evroskepsu, ali joj je dao tu emotivnu rezonancu koja ima ogromnu moć i koja je vremenom vodila do drugih stvari (Bregzita)”, kaže Sonja Parnel. (…) „Sve je lepo i krasno dok je to samo mlad čovek koji izveštava, ali to izveštavanje je imalo ogroman uticaj i promenilo stvari na način koji nije bio zasnovan na činjenicama, i to je bio problem.”

Novinarstvo ostavlja posledice

Još 1992. godine građani Danske su naneli priličan poraz EU glasajući na referendumu Mastrihtski sporazum (o zajedničkoj valuti) većinom od samo 50,7 procenata protiv. Tadašnji ministar inostranih poslova Danske Ufe Eleman-Jensen kaže:

„Definitivno je imalo (pisanje Borisa Džonsona) uticaja. Ta priča da ćemo jednom kada Danci glasaju ‘da’ imati mnogo više Evrope (u unutrašnjim pitanjima Danske), mnogo više Unije, i sve to. Kada sam ja to nazvao glupostima, mene su nazvali prokletim lažovom.”

„Mislim da je važno da razumete kakav uticaj je imao na barem veliki deo Konzervativne stranke. Sećam se jednog primera kada se sesija Poljoprivrednog saveta produžila do četiri ujutro, kada je tadašnji ministar poljoprivrede Britanije došao da nam održi konferenciju za medije. Morali smo da čekamo, bili smo iscrpljeni, ali je ministar rekao: ’Žao mi je, ali jednostavno nisam spreman da počnem dok Boris ne bude tu’. I to sve govori.”

Kako to kaže britanski zvaničnik kojeg Gardijan anonimno citira: „Niko nije pretpostavljao kuda će Džonsonove ’iritantne’ priče odvesti. Bio je viđen kao tip živopisnog klovna. Ali nismo shvatali da će to da postavi ton britanske debate (o napuštanju EU).”

Ili, drugim rečima, što izgleda da je potpuno uzaludno govoriti mnogim političarima – novinarstvo ostavlja posledice. Da učinimo ovo za sve te ljude što nam intervenišu na životima još eksplicitnijim: loše novinarstvo ostavlja loše posledice.

Setimo se, onda, čoveka koji je svoj posao shvatao ozbiljno i otpustio Borisa Džonsona iz Tajmsa jer, da su svi urednici s kojima je budući buldožer britanske politike radio imali iste etičke standarde, možda bi Evropa i svet, a svakako Velika Britanija, drugačije izgledali: neka se s poštovanjem izgovara njegovo ime – Čarli Vilson.

Maks Hejstings, koji to nije učinio, a trebalo je, proveo je političku karijeru Borisa Džonsona upozoravajući na pogubnost njegovog eventualnog liderstva mnogim rečenicama, od kojih ćemo citirati samo onu iz komentara u Gardijanu 2012. godine:

„Ako uđe u broj 10 (Dauning strit, kancelarija premijera), ja sam na prvom avionu napolje.”

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend