11. sep 2015.

Klajn: Osim super i kul ima i lepo, sjajno i fino

ivan klajnNeželjenim sticajem istorijskih okolnosti, postali smo i ostali jedini dvoazbučni narod u Evropi. Svojevremeno se govorilo da je to „naše bogatstvo”, ali zapravo je pre izvor zabuna

Ka­da ima­mo ne­ku je­zič­ku ne­do­u­mi­cu obra­ća­mo se knji­ga­ma aka­de­mi­ka Iva­na Klaj­na, či­je se ši­ro­ko pod­ruč­je na­uč­nog ra­da od­no­si na lek­si­ku, na gra­ma­ti­ku i stan­dar­di­za­ci­ju sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka. Ne­ka od Klaj­no­vih naj­zna­čaj­ni­jih de­la su „Uti­ca­ji en­gle­skog je­zi­ka u ita­li­jan­skom”, „Tvor­ba re­či u sa­vre­me­nom srp­skom je­zi­ku”, „Ita­li­jan­sko–srp­ski reč­nik”, a „Reč­nik je­zič­kih ne­do­u­mi­ca” naj­če­šće je štam­pa­na nje­go­va knji­ga. Pr­vo iz­da­nje de­la „Ka­ko se ka­že: reč­nik je­zič­kih ne­do­u­mi­ca” ob­ja­vlje­no je 1981. go­di­ne.

Ka­ko vam se či­ni, da li je sta­nje u na­šoj je­zič­koj prak­si bo­lje ili je go­re sa­da u od­no­su na po­če­tak va­šeg ba­vlje­nja srp­skim je­zi­kom?

Re­kao bih da je ipak ne­što bo­lje, jer i sa­mi za­po­sle­ni u me­di­ji­ma po­ka­zu­ju svest da je neo­p­hod­no vo­di­ti ra­ču­na o is­prav­no­sti je­zi­ka. Tu mi­slim pre sve­ga na vr­lo do­bru, ma­da krat­ku emi­si­ju ko­ju pra­ve lek­tor­ke Ra­dio Be­o­gra­da, „Srp­ski na srp­skom”, kao i na „Po­li­ti­ku”, ko­ja po­vre­me­no ob­ja­vlju­je vr­lo ume­sne lin­gvi­stič­ke ko­men­ta­re Ra­de Sti­jo­vić u svom Kul­tur­nom do­dat­ku. Uz to, po­la­ko odva­ja­mo je­zič­ka od je­zič­ko–po­li­tič­kih pi­ta­nja. Valj­da smo us­pe­li ko­nač­no da raz­ja­sni­mo da ne po­sto­ji ni­ka­kav „bo­san­ski” ni „cr­no­gor­ski” je­zik. Po­sto­ji onaj je­zik ko­ji evrop­ski po­li­ti­ča­ri, u ne­do­stat­ku bo­ljeg re­še­nja, ozna­ča­va­ju skra­će­ni­com (po abe­ced­nom re­du) BCMS, ko­ji Ran­ko Bu­gar­ski s pu­nim pra­vom na­zi­va srp­sko­hr­vat­ski, ka­ko se od­u­vek zvao u me­đu­na­rod­noj sla­vi­sti­ci, a ko­ji jed­na­ko gla­si u Sr­bi­ji, Hr­vat­skoj, BiH i Cr­noj Go­ri, na­rav­no s ne­iz­be­žnim lo­kal­nim raz­li­ka­ma. Taj je­zik mi mo­že­mo da nor­mi­ra­mo na svoj na­čin, Hr­va­ti, Bo­san­ci i Cr­no­gor­ci na svoj, ali će to uvek bi­ti va­ri­jan­te istog je­zi­ka, baš kao što i en­gle­ski ima bri­tan­sku, ame­rič­ku, ka­nad­sku, austra­lij­sku, no­vo­ze­land­sku va­ri­jan­tu, a ipak ga svi zo­vu en­gle­ski je­zik.

Na ko­ji na­čin tre­ba shva­ti­ti me­đu­sob­ne uti­ca­je raz­li­či­tih je­zi­ka i da li je pri­hva­ta­nje stra­nih re­či i iz­ra­za is­klju­či­vo lo­še za je­dan je­zik?

Če­sto je ko­ri­sno, mo­že bi­ti lo­še ako se re­či pre­no­se auto­mat­ski i ne­kri­tič­ki, bez raz­mi­šlja­nja o do­ma­ćim tvor­be­nim i lek­sič­kim sred­stvi­ma, a ne ve­ru­jem da ika­da mo­že bi­ti „is­klju­či­vo lo­še”. Naj­op­šti­je re­če­no, ono što je usko struč­no, teh­nič­ko i no­vo­pro­na­đe­no da­nas po­sta­je in­ter­na­ci­o­na­li­zam, pa mo­že­mo i mi da ga pri­hva­ti­mo. Neo­prav­da­no je, me­đu­tim, uno­si­ti stra­nu (u da­na­šnje vre­me prak­tič­no uvek en­gle­sku) reč po auto­ma­ti­zmu, ili kao po­mod­nu, i ne raz­mi­sliv­ši ni­je li to ne­što za šta smo uvek ima­li do­ma­ći iz­raz. Ta­kvi su ra­zni „me­na­dže­ri” i „me­nadž­men­ti” ko­ji da­ju uti­sak da ni­ka­da u Sr­bi­ji ni­smo ima­li ni uprav­ni­ke, ni di­rek­to­re, ni upra­ve, ni ru­ko­vod­stva. Ta­kva je mo­da sve­pri­sut­ne „im­ple­men­ta­ci­je”, iako „im­ple­men­ti­ra­ti” ne zna­či ni­šta vi­še ne­go ostva­ri­ti, re­a­li­zo­va­ti, spro­ve­sti u de­lo. Mla­đe ge­ne­ra­ci­je bi tre­ba­lo pod­se­ća­ti na to da i na srp­skom po­sto­je re­či ko­ji­ma se za ne­što mo­že re­ći da je do­bro, le­po, od­lič­no, sjaj­no, fi­no, a ne is­klju­či­vo „su­per” i „kul”. U tek­sto­vi­ma se mno­ge en­gle­ske re­či bu­kval­no i po­gre­šno pre­vo­de, pa ta­ko stal­no či­ta­mo o „Si­li­kon­skoj do­li­ni” ume­sto o „Si­li­ci­jum­skoj”, ili slu­ša­mo o ne­kom best­se­le­ru ko­ji je u toj i toj ze­mlji pro­dat u „po­la mi­li­o­na ko­pi­ja” – a best­se­le­ri se si­gur­no ne pra­ve u fo­to‑ko­pir­ni­ci, ne­go se štam­pa­ju u hi­lja­da­ma ili mi­li­o­ni­ma pri­me­ra­ka (engl. copy).

Su­sed­na Hr­vat­ska, na pri­mer, rev­no­sni­ja je u po­gle­du stan­dar­di­za­ci­je svog je­zi­ka od nas. Za­što sva­ki je­zič­ki pro­je­kat kod nas tra­je neo­bja­šnji­vo du­go i šta uči­ni­ti da se ta­kvo sta­nje pro­me­ni?

Da, to je sta­ri pro­blem. Hr­va­ti su još pre dva ve­ka mo­ra­li ozbilj­no da se po­za­ba­ve pi­ta­njem svo­ga je­zič­kog stan­dar­da, pr­vo za­to što na svo­joj te­ri­to­ri­ji ima­ju tri di­ja­lek­ta (što­kav­ski, kaj­kav­ski, ča­kav­ski) i tri iz­go­vo­ra (ekav­ski, ije­kav­ski, ikav­ski), a dru­go što su bi­li pod austro­u­gar­skom i do­ne­kle mle­tač­kom vla­šću, pa su mo­ra­li da se iz­bo­re za op­sta­nak vla­sti­tog  je­zi­ka. Zbog to­ga im ni­je bi­lo te­ško da osnu­ju Ju­go­sla­ven­sku aka­de­mi­ju zna­no­sti i umjet­no­sti (da­nas pre­kr­šte­nu u „HA­ZU”), ni­ti da za po­kre­ta­ča nje­nog reč­ni­ka uzmu Sr­bi­na Đu­ru Da­ni­či­ća. U Sr­bi­ji ni­je bi­lo pri­ti­sa­ka te vr­ste za rad na nor­mi­ra­nju je­zi­ka, a na­ža­lost ni­je bi­lo ni eko­nom­skih in­te­re­sa. Po­sled­njih de­ce­ni­ja ipak se po­do­sta ura­di­lo. Ma­ti­ca srp­ska je iz­da­la še­sto­tom­ni reč­nik, za­vr­šen 1976, a na osno­vu nje­ga, uz do­da­tak no­vi­je gra­đe, u na­šem ve­ku na­pra­vljen je i jed­no­tom­nik (Reč­nik srp­skog je­zi­ka) u re­dak­ci­ji Mi­ro­sla­va Ni­ko­li­ća. Pra­vo­pis srp­skog je­zi­ka, de­lo Pe­ši­ka­na, Pi­žu­ri­ce i Jer­ko­vi­ća, po­ja­vio se 1993. go­di­ne, a da­nas ima­mo i nje­go­vo dru­go, pro­ši­re­no iz­da­nje. Uz po­moć Ma­ti­ce, In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik, a pod vođ­stvom Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka, ko­ji je 1997. go­di­ne (na­ža­lost ne­du­go pre svo­je smr­ti) osno­vao Pa­vle Ivić, ob­ja­vlje­no je ne­ko­li­ko zna­čaj­nih nor­ma­tiv­nih pri­ruč­ni­ka. Ono što naj­spo­ri­je ide, na­ža­lost, je­ste ve­li­ki reč­nik SA­NU, na ko­me je rad za­po­čet još u 19. ve­ku, u vre­me Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, pr­vi tom iza­šao je iz štam­pe 1959, a da­nas smo do­šli do 19. to­ma, sa slo­vom P. Šta da se ra­di: ma­lo ko­ji po­sao na sve­tu je muč­ni­ji, spo­ri­ji i pi­pa­vi­ji od lek­si­ko­graf­skog. Mo­žda nas mo­že ute­ši­ti po­da­tak da je iz­da­va­nje reč­ni­ka JA­ZU tra­ja­lo sko­ro ceo vek, a vred­nim i bo­ga­tim En­gle­zi­ma tre­ba­lo je oko se­dam­de­set go­di­na da za­vr­še svoj dva­de­se­to­tom­ni „Ox­ford En­glish Dic­ti­o­nary”.

Ko tre­ba da se ba­vi pri­me­nom do­go­vo­re­ne nor­me?  

U ra­ni­ja vre­me­na od­go­vor bi bio ne­dvo­smi­slen: ško­la. U „đač­ko do­ba” for­mi­ra se je­zič­ka kul­tu­ra sva­kog od nas. Da­nas, ipak, s ob­zi­rom na stal­ne i br­ze i pro­me­ne u je­zi­ku, ne va­ži vi­še ona ne­ka­da­šnja sli­ka „go­spo­di­na ma­tu­ran­ta“ ko­ji iz­la­zi kao zreo i obra­zo­van čo­vek, spo­so­ban da pra­vil­no go­vo­ri i pi­še u jav­no­sti kroz ceo ži­vot. Me­di­ji, ako ne po zna­nju i ugle­du, a ono po ši­ri­ni uti­ca­ja, uti­ču na je­zik bar ko­li­ko i ško­la, ako ne i vi­še. I za ško­lu i za me­di­je glav­nu od­go­vor­nost tre­ba­lo bi da sno­si vlast. Ni­je mi po­zna­to ko­li­ko je Mi­ni­star­stvo pro­sve­te u sta­nju da pro­ve­ra­va is­prav­nost je­zi­ka u na­sta­vi i u udž­be­ni­ci­ma, ne sa­mo ma­ter­njeg je­zi­ka ne­go i dru­gih pred­me­ta. Po­sto­je ra­zna re­gu­la­tor­na te­la ko­ja na­vod­no tre­ba da vo­de nad­zor nad te­le­vi­zi­ja­ma, ra­di­om i on­lajn me­di­ji­ma, ali se nji­hov uti­caj ne vi­di ni na po­lju op­šte kul­tu­re (bol­no pi­ta­nje „ri­ja­li­ti­ja” i sl.), a ka­mo­li u je­zi­ku. Kad bi se iko od onih ko­ji se ba­ve srp­skom po­li­ti­kom bar ma­lo za­in­te­re­so­vao i za srp­ski je­zik, lek­tor­ska slu­žba bi mo­ra­la iz te­me­lja da bu­de oja­ča­na, re­or­ga­ni­zo­va­na i da do­bi­je ve­ća pra­va.

Mo­gu li se Sr­bi u pot­pu­no­sti po­sve­ti­ti ći­ri­lič­nom pi­smu, s ob­zi­rom na to da la­ti­ni­ca do­mi­ni­ra sve­tom?

Mi se za­pra­vo još ni­smo u pot­pu­no­sti su­o­či­li sa či­nje­ni­com da smo, ne­že­lje­nim sti­ca­jem isto­rij­skih okol­no­sti, po­sta­li i osta­li je­di­ni dvo­a­zbuč­ni na­rod u Evro­pi. Svo­je­vre­me­no se go­vo­ri­lo da je to „na­še bo­gat­stvo”, ali za­pra­vo je pre iz­vor za­bu­na. Pa­ro­la o „rav­no­prav­no­sti dva­ju pi­sa­ma” zvu­ča­la je vr­lo de­mo­krat­ski, ali rav­no­prav­no­sti ne­ma iz­me­đu sla­bi­jeg i ja­čeg, a la­ti­ni­ca je po­sta­ja­la sve ja­ča, za­hva­lju­ju­ći en­gle­skom i dru­gim stra­nim je­zi­ci­ma, upo­tre­bi u ma­te­ma­tič­kim, he­mij­skim i fi­zič­kim for­mu­la­ma, u auto­mo­bil­skim re­gi­stra­ci­ja­ma, pa za­gre­bač­koj te­le­vi­zi­ji, u po­pu­lar­nim za­gre­bač­kim ča­so­pi­si­ma („Start”, „VUS”, „Glo­ri­ja”, itd.) ko­ji su se či­ta­li i u Be­o­gra­du… U no­vi­je vre­me do­šle su i SMS po­ru­ke, pa in­ter­net, pa on­lajn i imejl adre­se, pa ka­blov­ska te­le­vi­zi­ja, pa ta­blo­i­di, „ru­ži­ča­ste” i „sreć­ne” te­le­vi­zi­je i ta­ko da­lje, sve dok se ni­je stvo­rio uti­sak da je na la­ti­ni­ci sve ono što je po­pu­lar­no, mo­der­no, svet­sko, ko­mer­ci­jal­no, a da se za  ći­ri­li­cu bo­re još sa­mo oko­re­li tra­di­ci­o­na­li­sti i na­ci­o­na­li­sti. Sa­da nam je­di­no osta­je da upo­tre­bu la­ti­ni­ce sve­de­mo na ra­zum­nu me­ru, da s njom ne pre­te­ru­je­mo, osta­ju­ći sve­sni da je ći­ri­li­ca na­še osnov­no pi­smo, ko­je mo­ra­mo ču­va­ti i ne­go­va­ti, da ne bi­smo iz­ne­ve­ri­li sop­stve­nu tra­di­ci­ju.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend