16. avg 2016.

SNS – poznati umetnik srednje generacije

Mada je svih ovih godina prisutna u javnosti, cenzura je tek 2016. doživela da postane „in“. Čak je i u galerijama dominirala u ovoj sezoni

U ponedeljak se završava treća ovogodišnja izložba obeležena cenzurom, „Necenzurisane laži“, poznatog umetnika srednje generacije, koji sebe zove Srpska napredna stranka (SNS).

Ne treba zaboraviti da je ovaj umetnik imao uticaja na bar prethodne dve izložbe, takođe obeležene cenzurom. U martu je za kratko zaživela, izložba „Necenzurisano“ fotografskog kolektiva Kamarades, skinuta posle intervencija osoba koje se dovode u vezu sa narečenim umetnikom kodnog naziva SNS.

Usledila je u junu izložba završnih radova studenata radova Akademije umetnosti Beograd Alfa univerziteta. Sa nje je ni manje ni više nego predsednik AUB, izvesno nadahnut vanserijskim uticajem umetnika zvanog SNS, izbacio neke radove koje je smatrao političkim.

I tako ova treća izložba umetnika sveprisutnog uticaja, koja dokazuje kako u Srbiji nema cenzure, predstavlja krunu prvog dela godine u kojoj su cenzurisane dve izložbe. Ovaj umetnički paradoks možda nije na prvi pogled razumljiv, ali to samo znači da moramo uložiti dodatni napor u razumevanju dubokih procesa koji prožimaju stvaralaštvo ovog autora, koji govori i kada ćuti. Posebno tada.

Ispostavlja se naime da, Vučiću, Malom i ostalim naprednjačkim pi-ar bebama za koje se pretpostavlja da stoje iza skraćenice SNS, nisu dovoljni onoliki mediji koje kontrolišu da pokažu svoj dar, pa se dohvatili još jedne igračke, političke intervencije u prostoru beogradske galerije Progres, koja treba da dokaže kako su mediji u Srbiji slobodni da onoliko kleveću i lažu. Jasno da je od vredno prikupljenih eksponata mnogo važnije ono čega na izložbi „Necenzurisane laži“ nema, što samo govori o mnoštvu asocijativnih slojeva koje prate ovaj rad SNS-a. Umetnik ukazuje kako je u poslednjih 7-8 godina uspostavljen čitav sistem potpune kontrole za njih važnih medija. Ne treba zaboraviti uzore: grupa umetnika, javnosti poznata kao DS, postavili su osnove napretka na ovom polju, SNS usavršio.

Umetnička kontrola medija govori o uticajima koji sežu u daleku prošlost, sve do devedesetih, kada je uzor mlađih generacija koji danas vladaju scenom, Slobodan Milošević, postavio principe kojih se i sada drže. Svi pominju dalekovidost koju je Milošević pokazivao kada nije, na primer, pobio sve urednike i pogasio sve kritičke medije, što je pomoglo B92, Borbi i, kasnije, Danasu, da prežive. A tako je i SM imao šta da pokaže Holbruku kad dođe u Beograd na seansu zavrtanja ruke. U to vreme se nije moralo ići u galerije, performansi su se dešavali na predsedničkom kanabetu. Tako je The Predsednik izvlačio Koraksa iz fioke na isti način na koji danas njega i Petričića Vučić i njegovi umetnici kače na zid galerije, ponosni na svoju nedovoljno opevanu toleranciju.

Šteta što izložba nije pokazala i koliko je kritičkih tekstova o Vučiću, u toj istoj Politici u kojoj Petričić nedeljom objavljuje ilustracije, napisano u poslednje dve godine. A koliko je poslova udarnički odrađeno na predstavljanju kolega novinara koje kritikuju vlast kao stranih plaćenika. Što će, jelte, reći izdajnika, pošto se ovde ne radi o patriotskim ruskim plaćenicima. Ali to su sve samo neki od načina na koji se može tumačiti ovako bogata postavka u galeriji Progres. Oštro oko kritičara će naći još neke mogućnosti koje izložba nije iskoristila. Kad su već tamo u ćošku podrumskog dela izložbe u instalaciju pretvorili Kesića kako opsednuto ponavlja „Vučić, Vučić, Vučić…“, zašto nisu pokazali koliko je na svim nacionalnim televizijama bilo kritičkih emisija o premijeru? Koliki udeo u opštem slavljenju naprednjaka imaju emisije kao što je Kesićeva?

Naročito je efektan način na koji je grupa umetnika zvana SNS pažnju posvetila kritičkim emisijama o vlasti na partijskim televizijama po Srbiji – nije ni o njima ni zucnula. Ali to je tišina koja mnogo više govori od buke koju stvaraju novinari koji ne kleče ili oni koji su izašli na ulice u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Ova izložba sa velikim emotivnim nabojem, bez reči, govori o pustoši ostavljenoj u redakcijama koje više ne postoje, u životima hiljada otpuštenih medijskih radnika. Na takvu pustoš misle naprednjaci i, naravno, Ivan Tasovac, kada, pored svog raskošnog umetničkog cinizma, podsete i na neverovatno dobre medijske zakone koje su doneli.

Ukoliko to blage veze nema sa stvarnošću, pa čujte, realizam je davno prevaziđena forma. Neće se valjda ministarstvo određivati prema tim trivijalnostima – čemu služe statistike, propisi, uredbe, zakoni i Ustav, u kome lepo piše: mediji u Srbiji su slobodni.

 Foto: Presscentar.uns 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend