04. nov 2020.

Aleksandar Cvrkotić: Kako sam snimao julske proteste

Kada „zagusti“ na protestima – polete kamenice, suzavac ili naiđe kordon policije, običan građanin će gledati kako da pobegne. Ali ne i kamerman.

Foto: Srđan Ristić

Što ne znači da kamermani nisu „obični ljudi“, već su profesionalci koji idu u susret često po život ugrožavajućim situacijama kako bi oko njihove kamere zabeležilo sve što se u tim momentima događa. Upravo je to u julskim protestima uradio i kamerman N1 Aleksandar Cvrkotić zasluživši, ne samo zbog toga, nagradu „Dušan Bogavac“ za profesionalnu etiku i hrabrost. Da nije njega i njegovih kolega sa N1, javnost u Srbiji ne bi bila svedok brutalnosti policije, ubačenih elemenata sa ciljem da izazovu nerede, divljanju desničarski grupacija… Ali, ovo su samo poslednji protesti koje je Cvrkotić pratio jer je njegova kamera prisutna gotovo 25 godina na svim demonstracijama koje su se u zemlji dogodile.

*Na koliko si protesta do sada bio, s obzirom da se poslom kamermana baviš još od 95, kada si počeo na RTS-u?

Otkako sam počeo da se bavim ovim poslom bio sam deo ekipe na mnogim protestima. Mislim da skoro nijedan bitan nisam propustio. I dalje su sveža sećanja na 21. februar 2008. „Kosovo je Srbija“, 10. oktobar 2010. „Parada ponosa“… A ne zaboravljam ni one 96, 97… Kada je Bajrakli džamija gorela 17. marta 2004, pratio sam to kroz krovni prozor stana neke gospođe koja je živela preko puta i koja je bila ljubazna i hrabra da me pusti u svoj stan kako bih mogao da snimam. Nažalost, toliko je protesta bilo da ne mogu svih ni da se setim.

*Da li su ovi poslednji, gde si u tandemu sa Jelenom Zorić prikazivao građanima šta se događa na ulicama Beograda, drugačiji, specifični, i po čemu?

Jelena i ja smo došli na ugao Bulevara kralja Aleksandra i Ulice kneza Miloša oko 21h. U početku mi je delovalo kao spontani, građanski protest, ali onda su se grupe mlađih, muških osoba koncentrisale bliže ulazu u Skupštinu. Delovali su koordinisano i nisu bili raspoloženi da ih snimamo. Obično na protestima i većim okupljanima – npr. utakmicama, velika većina slično razmišlja pa su ili blagonakloni prema novinarskim ekipama ili vam jasno stave do znanja da niste dobrodošli.

Ovde to nije bio slučaj. To veče se sa svakim metrom promene lokacije menjalo i raspoloženje prema TV ekipama i drugim izveštačima. Mogli ste da čujete bodrenje i podršku, kao i pogrdne reči i neku vrstu pritiska da se sklonite odatle. To je bilo neuobičajeno, ali mi smo se kretali kako nas je instinkt vodio i verujem da smo zahvaljujući mnogobrojnim, ranijim iskustvima uspeli to veče da prođemo bez posledica. Osim „cepanja“ u plućima izazvanim suzavcem.

*Tvoj posao ponekad podrazumeva i ponašanje koje se kosi sa logikom – dok svi beže od suzavaca, kamenica, stambeda… ti ideš u susret i snimaš. Razmišljaš li u tom trenutku koliko je tvoj život u opasnosti?

Svakako nijednog momenta ne smete da zaboravite gde se nalazite i šta vas i ko vas okružuje. Lako može da vas ponese želja za što boljom slikom i da tako završite pod kišom kamenica, što se kolegama tih dana dogodilo više puta. Morate čuvati sebe, kolege i opremu jer u slučaju povrede ili oštećenja opreme vaše prisustvo na takvom mestu gubi smisao.

*Da nije bilo kamere N1, ne bismo ni znali u kojoj meri je policija upotrebljavala prekomernu silu. Umesto kazne za odgovorne, od zvaničnika smo dobili izjave da su policajci bili žrtve. Pričalo se i o ubačenim elementima sa namerom da izazovu nerede. Šta je tvoj utisak bio tokom protesta ali i dana koji su usledili nakon njega?

U nekim momentima policija mi je delovala kao svesno žrtvovano „topovsko meso“, a onda odjednom pređe u ofanzivu. Mislim da ni većini uniformisanih policajaca na terenu tih dana nije bilo jasno šta se dešava i koja im je uloga. Da li je bilo „ubačenih elemenata“ ne mogu da tvrdim, ali je svakako bilo osoba koje su se isticale u želji da provociraju i napadaju policiju. Deo pripadnika policije, po mom sudu, bespotrebno je primenio prekomernu silu nad nekim građanima i kolegama, što se i vidi na mojim snimcima.

*Koji trenutak ti je bio najteži – bilo je tu upada u Skupštinu, kamenica, batinanja..? Od čega ste Jelena i ti najviše strahovali, i može li se u takvim trenucima uopšte razmišljati ili se deluje instinktivno?

Nemate mnogo vremena za razmišljanje. Na većinu situacija reagujete instinktivno. Meni su najneprijatniji momenti kada se nalazite stisnuti među nekoliko stotina građana i nemate prostora za kretanje. Kako se masa kreće tako nosi i vas. Dodatni problem je što vam je u rukama oprema i morate i da snimate i da pokušate da ostanete na nogama u isto vreme. Tako je bilo i te večeri na ulazu u Skupštinu. Okruživali su nas građani koji su pokušavali da uđu unutra, na par metara ispred policija sa štitovima, a iza nas stepenište. Pogrešan korak i mogli smo da završimo pod nogama demonstranata ili policije.

Dokumentarni film kao nedosanjan san

*Da li će ti bavljenje dokumentarnim filmom, što ti je nekada bila želja, ostati nedosanjan san, s obzirom da živimo u državi u kojoj se često događaju nepredviđene stvari koje samo oko kamere može da zabeleži?

Dokumentarni film je forma koja se najmanje finansijski isplati, ali koja najviše može doprineti društvu ukoliko se teme obrađuju na kvalitetan način. Nažalost u Srbiji se sredstva radije troše na druge TV sadržaje. Veoma poštujem kolege u našoj zemlji koje imaju kreativnosti, a s druge strane i snage da nađu način i sredstva kako bi obradili neku temu i stvorili dokumentarni film. Da li ću biti deo nekog dokumentarnog projekta ne znam, ali do tada trudiću se da beležim događaje kojima prisustvujem tako da gledaoci imaju što potpuniju sliku o njima.

Bez traga belom džipu

*U jednom trenutku se na vašu ekipu zaleteo i beli džip, a ti si taj momenat zabeležio. Zna li se danas ko je upravljao tim vozilom?

Nisam upoznat da li se iko od nadležnih službi bavio time čije je vozilo i ko je upravljao istim. Ni ja to dan-danas ne znam. Mislim da sam isto vozilo video neko od narednih večeri protesta samo sa zalepljenim crvenim krstom na prozoru. Da li je isto vozilo u pitanju ne znam pouzdano, ali meni više nije ni važno.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend