04. dec 2020.

Dobro poznati rečnik

U intervju za TV Nova S mladi kolega Nemanja Vidić pitao me je kao nekog vrlo iskusnog ko već decenijama često ponese te titule, kako se postaje domaći izdajnik, strani plaćenik?

Veran Matić (foto: Nebojša Babić)

Pokušao sam da se  setim kada su mi prvi put prišivene te etikete, siguno već ’91. godine, ali neke druge etikete dobijao sam i ranije.

Dragoš Kalajić je u Dugi, čini mi se neke 1989. godine, napao Davida Albaharija i mene, nazvavši me „inženjerom naopakosti, nesrpskog porekla“. Puno ponavljanja sličnih floskula učvrstili su stereotip da nisam srpskog porekla, najčešće Hrvat, ustaša. Pre nekoliko godina direktor jedne velike kompanije, inače iz SPS, bio je zapanjen kada  je čuo od svoje saradnice, moje kume, da sam Srbin i to iz njegovog kraja. Ne znam kako li se oporavio.

Rekao sam kolegi da prvo moramo oprezno prići kvalifikaciji „izdajnik“, jer vrlo često društvu u kojem živite morate saopštiti teško svarljive istine o njemu samom, pojavama, o zločinima koje neko čini u ime građana, o užasavajućoj korupciji, o anticivilizacijskoj politici… I establišment će uvek odgovoriti sa ovom diskvalifikacijom, a dominantni deo društva će poverovati… I vi morate živeti sa „izdajom“, nastaviti da radite ono što mislite da  je važno, ne odstupajući, svesni konsekvenci koje ćete snositi. Kada ste u ratnom okruženju, kao što se nama iz Radija B92 dešavalo devedesetih godina prošlog veka, onda su svakako te kvalifikacije direktno životno opasne.

Na pitanje da li se vraća retorika devedesetih, rekao sam da nikada ta retorika nije ni prestajala.  Mi nemamo nikakav diskontinuitet sa politikom devedesetih, sa političkom kulturom devedesetih, tako da nema šta da se  vraća. Mi živimo kontinuitet devedesetih, ta retorika je ponekad pritajena, ali nikada definitivno osuđena, učinjena nedozvoljenom. Zločinci devedesetih, tretirani su kao heroji…

Iako dosta senzbilirano za ove teme iz devedesetih, ipak me je zgromio tekst u NINu „Lovorike i trnje, Ninova nagrada devedesetih“… Citiraću deo o beleškama Živojina Pavlovića, dobitnika NINove nagrade 1992. godine: „… Počinje aprila 1993. rečima jed, jedak, jetko. Sledećeg meseca beleži odgovor mladog radnika na pitanje od čega će živeti pošto njegova fabrika bude prestala da radi. „Kad ne budem imao – otimaću“.

Napominje da „iz bahatosti ali i iz gubljenja dostojanstva, i crkva i inteligencija (a naročito pesnici, umišljeni dušebrižnici i spasioci `svekolikog srpstva`) uzimaju za pravo da `usmeravaju` sudbinu naroda; njihove otrovne plodove, zalivene ljudskom krvlju, sada moraju da gutaju svi“.

Ne stavlja dlanove preko očiju dok gleda svet oko sebe. Zar već sami naslovi dela Živojina Pavlovića koja čine tomove njegovih dnevnika, nisu strašni. Ispljuvak pun krvi. Decembar 1993: „Iskustva jednog četnika iz ovog rata: Prvo zarobljeniku odsečeš uvo i prikucaš ga u zid; potom zarobljenog saslušavaš.“
Naredne jeseni prenosi scenu iz bolnice. „Pred ulazom, ratni vojni invalid skakuće na jednoj nozi, a drugu, ogoljenu, potura prolaznicima pod nos, da vide kako mu je, umesto pete, na plastičnoj hirurgiji zgomilana ružna guka novog mesa. Kaže da je ranjen kod Vukovara i da bi kući ali – nema novca. Prosi.“
Gleda televizor i primećuje da su, u vreme najvećih ratnih okršaja u Hrvatskoj i Bosni, TV dnevnici donosili snimke porušenih gradova i ljudskih leševa. A da je Treći program, u noćnim časovima, emitovao pornografske filmove.

Nije slučajno zamišljen nad kineskom kletvom. Dabogda živeo u zanimljiva vremena.

Ide za rečima Vudija Alena (Ono što u meni ključa, što me pokreće, jeste, zapravo, mržnja koju osećam prema realnosti. Jer mrzim realnost. Međutim, to je nažalost, jedino mesto gde možete pojesti dobru šniclu za večeru). Ali i za rečima Dragana Nikolića (Strah: dupe žvaće gaće).

Ipak, jedno od najjezivijih mesta u Otkucajima nalazimo pod naslovom Savremeni humor. Naime, NIN je u onom paklu pokupio viceve sa ulice. Književnik ih prenosi u knjigu, ne navodeći sada isključivo mesec i godinu ispod citata, nego i broj izdanja. Kao da bibliografskom beleškom želi da se ogradi i pobegne od toga užasa. NIN, broj 2989, 11. novembar 1994: „Vic broj 1: Kako spavaju deca u Vukovaru? Kao zaklana. Vic broj 2: Ko hoda ulicama Sarajeva? Promašeni ljudi. Vic broj 3: Šta je gore od tri bebe u jednom kontejneru? Jedna beba u tri kontejnera.“

Ovaj užas kao društvo nismo procesuirali, suočili se duboko i široko, dostojno osudili, učinili sve informacije o tom zlu dostupnim i priču o nedopustivosti takvog ponašanja i činjenja sastavnim delom edukativnog procesa… Ne, dopustili smo da svo to zlo nasleđe postane hrana mladim naraštajima, što se  lako može videti kroz vrednosti koje najčešće zastupaju. Ostali smo robovi toga što se nismo suočili.

***

Jučerašnji napadi pojedinih poslanika u skupštini Srbije na televizije N1 i Nova S po više osnova šalju veoma lošu sliku o odnosu vladajuće stranke prema ovim medijima.

Nedopustiv rečnik poslanice Biljane Pantić Pilja dobija na težini zbog činjenice da je ona advokat u kancelariji novosadskog gradonačelnika Vučevića, što znači da vrlo dobro zna šta se sme i na koji način izgovoriti.

Meni lično je više sporno da je pomenuta poslanica članica delegacije našeg parlamenta u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope  i da je početkom ove godine izabrana za ni manje ni više nego potpredsednicu Komiteta za izbor sudija Evropskog suda za ljudska prava!

Ovakva visoka funkcija po mnogim osnovama obavezuje, naročito kada je u pitanju Evropski sud za ljudska prava. Zato verujem da je Savet Evrope obavešten o ovim skandaloznim izjavama pre nego što su dobili poruke putem društvenih mreža.

Ne treba niko da sumnja da će se jučerašnji skupštinski napadi veom brzo naći na platformi Saveta Evrope posvećenoj promociji zaštite novinarstva i bezbednosti novinara.

Na ovoj platformi pruža se mogućnost predstavnicima vlasti da i oni izlože svoje viđenje napada na medije i novinare u njihovim državama. U našem slučaju, verovatno smo jedinstveni po tome da je napad došao od nekoga ko bi trebao da radi suprotno i zalaže se za dijametralno drugačije vrednosti.

I dalje ne mogu da proniknem u motivaciju za jučerašnje napade. Pogotovo što se sve desilo u nedelji kada je najavljeno konačno usvajanje Akcionog plana Medijske strategije i kada je premijerka najavila formiranje nove Radne grupe za bezbednost novinara.

Ovakve najave i gestovi nemaju smisla ako se dozvoljava jučerašnje ponašanje u parlamentu i izlaganja koja niko od predsedavajućih nije želeo da prekine.

Ne čudi da je tim povodom izdato niz saopštenja koje prevazilaze međusobne razlike i trvenja među brojnim potpisnicima. (UNSNUNSSlavko Ćuruvija fondacija)

Odavno nismo imali ovakvu unisonost u osudi ponašanja u skupštini. To bi trebalo da zabrine predstavnike vlasti jer su isključivo njihovi poslanici tome doprineli. Svi moramo da budemo svesni da će početak primene Medijske strategije i nastanak Vladinog tela u oblasti zaštite novinara i medija predstavljati mrtvo slovo na papiru ako se ne budu videli praktični pomaci već isključivo nazadovanje. Jučerašnjim napadima u skupštini kao da se neko namerno potrudio da buduća Vladina Radna grupa ima zagarantovan materijal za prvu sednicu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend