22. apr 2019.

Godine vređanja

Petak, 12. april: Petkom izlaze moje novine, Kikindske. Evo već preko 20 godina.

Dobro, biva da zbog praznika izađu četvrtkom ili zbog besparice subotom, ali siguran sam da je ovo hiljadu i neki petak u mom životu kako dan započinjem sa odštampanim primerkom novina koje sam većim delom priredio. To je dan koji mi donese i neprilike i neprijatnosti zbog napisa ili fotografija, ali to je pre svega dan kada doživim pohvale i osmehe i kada se zbog toga osećam ispunjeno. Naročito u ovoj zemlji, gde svaki taj petak može biti i poslednji. I meni zato svaki petak daje potvrdu da sam živ i da je sledeći petak novi cilj.

Subota, 13. april

Bio sam jedan od 7.500, ili jedan od 22.000, ili jedan od 50.000, ili od sto hiljada… Svejedno, bio sam tamo i srce mi je na mestu, bez obzira na sve gluposti i propuste organizatora. Plaši me što je lik koji zagospodario našim životima potpuno zastranio, ali raduje me jednostavna poruka mase: „Leči se!“ Pričam sa mojom dragom i oboje sada imamo razlog više da verujemo kako je ovo početak njegovog kraja. Ali i da je samo epizoda i da svršetak ove agonije nije tako blizu, opet sam zadovoljan što sam danas bio u masi slobodnih i hrabrih ljudi i tačno osećam kako sam „napunio baterije“.

Nedelja, 14. april

Oporavljam se od višesatnog stajanja prethodnog dana i ništa ne radim. Ručak je bio kod mame i tate na selu, a potom – otpadanje. Ko u onom banatskom vicu:

Sedi Lala ispred kuće, a komšija u prolazu dobaci – „Šta je, Lalo, sediš i razmišljaš?“.

„Ne, samo sedim“, odgovori Lala.

Ponedeljak, 15. april

Bacam kese sa smećem u kontejnere smeštene na obodu dvorišta zgrade, nekako balansirajući između rasutog đubreta i oceđenog safta koji ih okružuje. I kad god zafrljačim sa metar te kese uvek pomislim kako nam je u kući uzaludan trud što razdvajamo plastičnu ambalažu i papir od ostalog đubreta, kad se na kraju sve smulja u tim velikim limenim kutijama.

Srećem komšiju, mog starog i dobrog sagovornika, koji je često i provereni izvor pravih informacija iz javnih odaja, i pošto je i on obavio kućnu dužnost iznošenja i deponovanja smeća, izlazimo na malu ulicu s druge strane, palimo pljuge i još uvek pod utiskom vonja koji se širi oko kontejner-zone započinjemo priču upravo o smeću.

„A šta li je sve na deponiji, to je zločin“, kaže mi, a kako znam istoriju tog objekta od prvog dana izgradnje do danas, potvrđujem i ponavljam „kriminal, pravi kriminal“.

A pre 12 godina svečano su je otvorili nadomak Kikinde kao nešto neviđeno do tada, nešto što će spasti grad od smrada i otrova, nešto što će doneti profit i svrstati nas u red civilizovanih i naprednih urbanih naselja. Sakupljanje, selektiranje, reciklaža, odlaganje, oblaganje, ekološki standardi… ponavljali su naši zvaničnici i njihovi bogati partneri iz inostranstva. A pre nego što su je pustili u rad, napravili su firmu, (tzv. javno-privatno partnerstvo), u kojoj je srednjeevropska kompanija većinski vlasnik, a lokalna samouprava veći ulagač, i njoj je ustupljen na dve i po decenije komunalni posao iznošenja i deponovanja kućnog đubreta i otpada. Od onih mnogo puta ponavljanih reči nije bilo ništa – sada imamo brdo na kilometar od grada, ubedljivo najvišu kotu na našoj severnobanatskoj tepsiji. I nije to najveći problem, mada velike smo pare uložili u to čudo i red bi bio da imamo moderni reciklažni centar, već je problem što su alavi promoteri divljeg kapitalizma, uz saučesništvo političara, mimo ugovora i obećanja o ekološkom pristupu, rešili da prave ekstraprofit deponovanjem opasnog otpada. I što je još gore, nisu taj po svemu štetan otpad obrađivali i potom odlagali u posebno pripremljene kasete, nego su ga prosipali u rupčage iskopane u njivama koje okružuju deponijsko brdo.

„Možeš da zamisliš da su zakopali najmanje 4.000 tona nekakve naftne isplake i drugih špecija sa bušotinama. A gde je ostalo što je dovezeno iz raznih hemijskih fabrika. Pa to nećemo sanirati za pedeset godina, ma di pedeset, za sto godina nećemo. I svi to sada znaju, i policija, i tužilaštvo, i sud, i BIA, i ko sve ne, i niko ne diže frku, ko da ne živi na kilometar od toga? To je neverovatno“, rafalno je ispalio komšija, a ja na sve to ponavljao „kriminal, druže, čist kriminal“.

– Ma, šta kriminal, to je smrtna presuda. I ovako nam grad na izdisaju, posle ovoga će nestati – zacrvene se komšija. I zaćuta. I ja sam zaćutao.

Utorak, 16. april

Odnedavno sam predsednik i bez obzira na nedaće sa kojima se susreće udruženje, meni je, prvo, čast što su me kolege izabrale, a drugo, verujem da svi možemo da budemo bolji i da moramo da prihvatimo činjenicu da ćemo udruženi lakše preživeti ovo ludo vreme.

Spali smo na prosjački štap, nekima od nas ozbiljno prete, neke fizički napadaju, a nekima pale kuću, ali baš to treba da bude razlog više da ojačamo udruženje i pokušamo da se izborimo za ambijent u kom ćemo moći slobodno i bez zazora da objavljujemo i u kom ćemo biti bezbedni.

U udruženju postoji ekipa mala koja ima snage i volje da sistemski, mudro i hrabro brani naša prava, i otkada radim sa njima još sam uvereniji da ćemo napraviti nešto dobro. A tu su i prijatelji, poput jednog predobrog Banaćanina, koji su mi obećali pomoć.

Sreda, 17. april

Ne samo da volim da kuvam, već je to i moja obaveza u podeli kućnih poslova. Danas sam spremio domaću prolećnu čorbu i lazanje. Tako da ako ikada zaribam u novinarstvu ili mi jednostavno pregore baterije, najizglednija rezervna varijanata mi je da se bavim kuvanjem. Mnogi od onih koje sam gostio su mi rekli da se batalim mog zanimanja, jer mi, po njima, samo donosi probleme i sekiraciju, i da otvorim barem kavanu sa kuvanim jelima. Kažu mi da ljudi mnogo više cene čoveka koji ih dobro nahrani, nego onog ko pokušava da im saopšti istinu ili pravu i blagovremenu informaciju.

Četvrtak, 18. april

Četvrtkom završavam svoje novine i šaljem ih u štampu i četvrtak je onaj dan kada sam skoro zasigurno u mom gradu. Četvrtak je i dan kada me psuju štampari, jer obično, ma šta god da se desilo prethodnih dana, radimo u cajtnotu. A četvrtak je i dan kada izlaze konkurentske lokalne novine. Volim konkurenciju, ona je često najbolja inspiracija da radim više i bolje, ali ovo u šta se poslednjih godina pretvorio drugi kikindski list je sve samo ne poželjna konkurencija. I ne samo zbog mene, koji sam postao glavni negativac u tom partijskom glasilu vladajuće stranke, već i zbog našeg grada, jer niko nije zaslužio da im takva štampana stvar zagađuje okolinu.

I danas sam meta stranačkih saopštenja i nepotpisanih tekstova. A ako je verovati tom „mediju“ i saopštenjima, ja sam (sakupljeno po azbučnom redu):

– bednik, bezlična politička faca, besposličar, bolesnik, budala, glupan, vaspitačica, verni sledbenik gurua Čede Jovanovića, glasnogovornik mrzitelja napretka Srbije, grobar OFK Kikinde, zadojen mržnjom, zgrčen od besa i stresa, izdajnik, isfrustrirani kritizer, isfrustrirani uličar, kvazi profesionalni novinar, kvarnjak, kivan zbog uspešnih političkih karijera Markova i Jovanova, klevetnik, klovn, lažov, lider opozicije, licemer, lopov, narkoman, nasilnik, neznalica, neradnik, neuspešan u svakom poslu, novinar u pokušaju, morbidni lik, opsednut Blažićem, opsednut Jovanovim, opsesivni šizofreničar, osnivač medijskog brloga, paćenik, perjanica Saše Jankovića, piskaralo, plaćenik, plaćenik Soroša, plaćenik Dragan Đilasa, podvojena ličnost, pogan, portparol opozicije, prevarant, predvodnik rulje, preletač, primitivac, promašeni lik, prosjak, prostak, profesionalni pljuvač, reketaš, sadista, terorista, umišljeni diletant, umišljena veličina, upropastitelj kikindskog budžeta, homoseksualac, cirkuzaner, član drugosrbijanske interesne družine, džabalebaroš, štetočina, štićenik nevladinih organizacija, špijun…

I tako, skoro da nije bilo sedmice u poslednjih nekoliko godina bez najmanje jednog saopštenja lokalnih vlastodržaca i najmanje jednog pamfleta protiv mene i mojih novina, i već sam skoro oguglao na sve te laži i uvrede kojima me obasipaju.

A vodim se i parolom koju je draga prijateljica predložila da nam bude slogan za dvadesetogošnjicu novina – NIKAD ROBOM!

Autor je osnivač i urednik Kikindskih novina i predsednik NUNS-a

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend