11. apr 2022.

I 23 godine posle ubistva Slavka Ćuruvije srpsko društvo duguje pravdu za zločin koji je organizovala država – i novinaru i njegovoj porodici, ali i – sebi

I danas, na dan kada je pre 23 godine ubijen novinar i izdavač Slavko Ćuruvija, taj zločin predstavlja hipoteku na celom srpskom društvu. Apelacioni sud moraće da stavi tačku na beskrajno razvučen sudski proces koji je ušao u devetu godinu od podizanja optužnice. Pavol Salaj iz Reportera bez granica: Kažnjavanje odgovornih je dug prema savesti

Foto: SĆF / Predrag Mitić

Bez sankcionisanja svih odgovornih za ubistvo Slavka Ćuruvije i zvaničnog priznanja da je za to odgovorna država, neprijatelji novinarstva nemaju čega da se plaše u Srbiji.

Srpsko društvo duguje pravdu za ubistvo Slavka Ćuruvije – njemu, njegovoj porodici, novinarskoj zajednici i, na kraju, ali ne i najmanje važno – sebi. To je dug prema savesti, kaže za Cenzolovku Pavol Salaj, šef deska Reportera bez granica za Balkan i Evropsku uniju.

Taj dug traje i uznemirava već 23 godine. Na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, ubijen je novinar i izdavač Dnevnog telegrafa i Evropljanina zato što je hrabro raskrinkavao zločinačku prirodu režima Slobodana Miloševića.

Odbio je da pobegne iz zemlje pred pretnjama i poternicama koje su u vidu nemoralnih pamfleta o njemu štampane u režimskim medijima i postao je simbol stradanja i novinarske slobode.

Sudski proces ušao u devetu godinu

Pravnosnažna presuda u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije još nije izrečena iako je sudski proces ušao u devetu godinu od podizanja optužnice. Predmet je pred Apelacionim sudom po drugi put, nakon što su se i tužilaštvo i odbrana žalili na prvostepenu presudu kojom su, u decembru 2021. godine, četvorica bivših funkcionera i pripadnika Službe državne bezbednosti osuđeni na kazne zatvora u ukupnom trajanju od 100 godina.

Sve dok ubistvo Slavka Ćuruvije ne bude pravnosnažno rešeno, celo društvo će biti pod hipotekom pitanja kakvo želi da bude, autoritarno i nebezbedno za svakoga ko kritički i slobodno govori ili demokratsko. Ili kao što to naglašava Pavol Salaj:

Sve dok ubistvo Slavka Ćuruvije ne bude pravnosnažno rešeno, celo društvo će biti pod hipotekom pitanja kakvo želi da bude, autoritarno i nebezbedno za svakoga ko kritički i slobodno govori

„Rešavanjem ubistva Slavka Ćuruvije i priznavanjem odgovornosti države za to ubistvo, Srbija pokazuje kojih vrednosti želi da se pridržava. Da li pripada onima koji poštuju i neguju demokratiju, vladavinu prava i slobodu štampe? Ove vrednosti je promovisao Slavko Ćuruvija u odnosu na diktatora Slobodana Miloševića. Da li Srbija pripada onima koji žele da zaštite ubice novinara?“, kaže Salaj i dodaje da je optimista i da veruje da je srpsko društvo privrženo vrednostima slobode izražavanja i da, kao što je Ćuruvija rekao: Nije srpski ćutati.

Okolnost da je prošlo tako mnogo vremena od ubistva otežava dolaženje do pravde, pa čak i ohrabruje pripadnike i sledbenike zločinačkog režima Slobodana Miloševića, koji je ubijao političke protivnike i neistomišljenike, da relativizuju istinu i da je izvrću. Držati ovaj slučaj u centru pažnje javnosti postaje sve teže, a bez javnosti bi on potonuo u mrak prekrajanja istorije.

Da nije bilo velikog entuzijazma Komisije za otkrivanje ubistava novinara i Slavko Ćuruvija fondacije, koju je osnovala Slavkova ćerka, ubistvo novinara ostalo bi nekažnjeno i nerasvetljeno. Pored toga, ništa od svega ne bi bilo da se za slučaj nisu zainteresovale međunarodne organizacije novinara koje obezbeđuju dodatni, neophodan pritisak na pravosudni sistem i društvo u Srbiji.

Poznati austrijski novinar Kristof Leermajr, koji je pratio sve što se događalo u vezi sa ubistvom mladog slovačkog novinara Jana Kucijaka i njegove verenice i koji je u februaru, na četvrtu godišnjicu ubistva, objavio i knjigu o tome „Misterija ubistva“, kaže za Cenzolovku:

„Smatram da je međunarodna solidarnost novinara ključna za podizanje svesti da ubistvo novinara koji se bori protiv organizovanog kriminala i političkih zloupotreba nikada ne sme ostati nekažnjeno.“

Cenzolovka je sa Leermajrom kontaktirala zato što je on jedan od novinara koji otelotvoruju tu solidarnost. U trenutku kada je u redakciji čuo vest o ubistvu Jana Kucijaka, samo je pogledao foto-reportera koji je sedeo do njega i obojica su odmah ustala, sela u kola i otišla u Slovačku, na mesto ubistva, pred Kucijakovu kuću. Od tada je pratio sve, upoznao je porodicu ubijenog novinara, njegove kolege, pratio proteste…

„Za Slovačku je ubistvo Jana Kucijaka i Martine Kušnirove postalo prekretnica zbog toga što je veliki broj ljudi u toj zemlji verovatno prvi put shvatio u kojoj meri je organizovani kriminal uspeo da se infiltrira u politički i pravni sistem zemlje. Veoma je tužno što je bilo potrebno ubistvo jednog od naših kolega da bi se pokrenuo takav proces. Od tada u Slovačkoj nije sve postalo bolje, ali je ipak dovelo do procesa promene koji je nepovratan. Mafija nikada više neće tako lako nalaziti saradnike u zločinima među policijskim i pravosudnim jedinicama, kao što je ranije bilo moguće“, kaže Leermajr u odgovoru na pitanje u kojoj meri je rasvetljavanje zločina nad novinarima direktno povezano sa demokratizacijom.

Ubistvo Jana Kucijaka je potpuno promenilo Slovačku, ubice su brzo uhapšene iako su direktno povezane sa najbogatijim biznismenom, koji je takođe osuđen na zatvor, pala je vlada… Slično se dogodilo i u slučaju ubistva Dafne Karuane Galicije na Malti. Slučaj nije pravnosnažno završen za sve odgovorne, ali  su svi u zatvoru i većina njih izdržava duge kazne.

Novinari poput Ćuruvije i dalje su na meti diktatora i kriminalaca. Otimaju ih u avionima, ubijaju u konzulatu njihove zemlje, love ih strane vojske, kao u Ukrajini. Ali, kao i u slučaju Slavka Ćuruvije, njihova zaostavština živi (Pavol Salaj, RBG)

U oba pomenuta slučaja delovalo se brzo, novinari su nastavili da istražuju priče ubijenih kolega, nisu dozvolili ni političarima, ni policiji, ni tužilaštvu ili sudijama da razvuku slučaj na decenije nekažnjivosti. U Slovačkoj su u samom centru pobune bili novinari iz Kucijakove redakcije. U slučaju sa Malte, Dafnina porodica se žrtvovala i dve godine radila isključivo na dokazivanju priča zbog kojih je novinarka ubijena. Podržala ih je mreža istraživačkih novinara.

Malo od svega toga iz slovačkog i malteškog slučaja moglo bi se reći za Srbiju kada je u pitanju ubistvo Slavka Ćuruvije. Posledice toga opisuje Pavol Salaj u svom odgovoru na pitanja Cenzolovke.

„Dvadeset tri godine je jako dugo vreme od jedne generacije. Pa ipak, novinari u Srbiji i danas rade u ambijentu sličnom onom kada je ubijen Slavko Ćuruvija. Kao i Ćuruvija uoči ubistva, optuženi su da su neprijatelji, blate ih, prate i prete im. Često ih na takav način tretiraju oni isti organi koji bi trebalo da ih štite. Jedan od razloga je i uporno nekažnjavanje atentata na Slavka Ćuruviju. Čak i posle 23 godine postoji pritisak da postupak u predmetu otpočne što pre na Apelacionom sudu. Osim toga, država mora da učini sve što je u njenoj moći da privede odbeglog osumnjičenog i izbegne ponovno produženje njegovog pasoša“, kaže Pavol Salaj.

On ističe da je slučaj Slavka Ćuruvije simboličan za Balkan, ali kaže da istovremeno podseća i na značaj koji imaju profesionalni novinari i na opasnosti sa kojima se oni suočavaju širom sveta.

„Novinari poput Ćuruvije i dalje su na meti diktatora i kriminalaca. Otimaju ih u avionima, brutalno ubijaju u konzulatu njihove zemlje, ubijaju ih zajedno sa članovima njihovih porodica i love ih strane vojske, što trenutno vidimo da rade ruski vojnici u Ukrajini. Ali, kao i u slučaju Slavka Ćuruvije, njihova zaostavština živi. Ako Srbija definitivno osudi ubice Slavka Ćuruvije, to će biti zračak nade“, kaže Salaj.

Za ubistvo Slavka Ćuruvije su dva puta na prvostepenoj sudskoj instanci izrečene istovetne osuđujuće presude. Na po 30 godina zatvora osuđeni su bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković i šef beogradskog centra RDB Milan Radonjić, dok su na po 20 godina zatvora osuđeni Miroslav Kurak, bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije, koji je još u bekstvu, i Ratko Romić, bivši inspektor beogradskog centra RDB.

Dva novinarska udruženja – UNS i NUNS – zatražila su, povodom godišnjice ubistva Ćuruvije, da Apelacioni sud potvrdi prvostepenu presudu i istakla da je njeno izricanje čin koji treba da znači kraj nekažnjivosti zločina nad novinarima u Srbiji. UNS i NUNS traže da se pravdi privede Miroslav Kurak, koji je i dalje nedostupan srpskom pravosuđu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend