14. sep 2020.

Princip nekažnjivosti mora se ukinuti

Teška nedelja je za nama. U par dana koncentrisale su se obeshrabrujuće vesti koje ozbiljno dovode u pitanje temeljne principe koji su preduslovi za nesmetan, bezbedan i profesionalan rad novinara i novinarki u Srbiji. Svakako najveću pažnju je privukla odluka Apelacionog suda koji je ukinuo prvostepenu presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije i predmet vratio na ponovno suđenje.

Veran Matić (foto: Nebojša Babić)

ovoj odluci sam dosta govorio u javnosti i sada mogu sve to da sublimiram u par rečenica:

Poštujući nezavisnost sudskog veća, uveren sam da su mogli da donesu drugačiju odluku.

Svestan sam različitih škola mišljenja koje, u zavisnosti od sopstvenih interesa, zastupaju dijametralno suprotne stavove tim povodom.

Izvesno je samo da je ova odluka izazvala nevericu i razočaranje kako ovde tako i u međunarodnoj zajednici i zbog toga ne treba da čude ovakve reakcije koje su ponovo poslale obeshrabrujuće signale o ovdašnjoj slobodi medija i pravosuđu, koji su deo šire slike koji našu državu konstantno srozavaju u brojnim rangiranjima i kategorizacijama.

Takvi trendovi jedino mogu biti izbegnuti hrabrim iskoracima koji pokazuju promenu dosadašnje prakse i politike.

Zbog toga što patimo od zaborava i zbog relativizacija kojima smo izloženi, važno je još jednom podsetiti:

– Ubistva su se događala po istoj matrici – u godinu i po dana krajem devedesetih dogodili su se atentati na Ibarskoj, u Budvi, na Ćuruviju, nešto kasnije na Ivana Stambolića.

– Ista je šema – žrtve su se zamerile Miloševiću, RDB ih posle toga prati, neko iz JSO ubija… isti ljudi, isti delovi Službe učestvuju u akcijama.

– Slavka je non-stop pratilo kompletno tzv. Prateće odeljenje Beogradskog centra RDB (pratilo ga u tri smene 27 operativaca, sve detaljno zabeleženo u Dosijeu Ćuran).

– Praćenjem rukovodio direktno načelnik Beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić, što su svedoci iz Službe na suđenju označili kao veoma neobično – načelnik nikada ne rukovodi operativnim akcijama.

– Posebno je bio neobičan Radonjićev zahtev da ga sa terena na sam dan ubistva, 11. aprila, izveštavaju o praćenju iz minuta u minut. Prethodni dan, 10. aprila, Radonjić je vikao na načelnika Pratećeg odeljenja Pavića zato što mu tog dana nije javljeno kada se Slavko uputio kući (očigledno zato što je bilo planirano da ga ubiju dan ranije).

– Svedoci iz Službe, koji su učestvovali u praćenju, odreda su pred sudom rekli da je ovakav zahtev načelnika Beogradskog centra RDB-a veoma neobičan, pošto nikad ranije u akcijama nisu izveštavali na taj način, već samo kad dođe do neke promene u kretanju onog ko se prati.

– U Dnevniku dežurstva načelnika RDB na dan ubistva zabeleženo da je Radonjić lično naložio prekidanje praćenja i da je dežurnom načelnku preneo da će biti preduzete „neke druge mere“ – taj dnevnik je priložen kao dokaz.

– Podaci sa baznih stanica pokazuju da su Romić i Kurak bili u blizini mesta ubistva u vreme zločina, kao i komunikaciju koju su imali međusobno, kao i sa Milanom Radonjićem i Radetom Markovićem.

– Romić je tokom iznošenja odbrane slagao da je u vreme ubistva bio u Borči na proslavi, pošto nije znao za dokaze sa baznih stanica. Kasnije je menjao svoj iskaz i govorio kako je samo prošao kolima u blizini mesta zločina, iako je to kretanje bilo nelogično (išao iz Borče ka Dušanovcu, skretanje ka Takovskoj produžuje taj put za nekoliko kilometara)

– Radonjić je lagao da ne poznaje Kuraka i da sa njim nije razgovarao telefonom – materijalni dokazi sa baznih stanica govore da su imali intenzivnu telefonsku komunikaciju na dan ubistva.

– Istraga je dokazala da je iskaz Branke Prpe nepouzdan i da ona nije prepoznala pravog ubicu.

– Suđenje se odvija predugo, čitave 4 godine pred tzv. Specijalnim sudom, završava se 20 godina posle zločina, istrage su opstruirane, istražiteljima prećeno ubistvom (Kecmana planirali da ubiju, što je objavio NIN), mnogi se svedoci pozivaju na to da se više ničeg ne sećaju, neki menjaju iskaze tokom svedočenja…

Grafika koja rekonstruiše događaje neposredno pre Slavkovog ubistva na osnovu optužnice

Znam da smo u 6 godina nas nekolicina koji smo „gurali“ovu priču postigli neuporedivo više nego u dotadašnjih 15 godina. Zato ću se potruditi da ovu priču dovedemo do logičnog kraja u kojoj će krivci biti pravnosnažno osuđeni a princip kažnjavanja za ovakva zlodela sproveden u praksi.

***

Za takva nastojanja obeshrabrujući zvuči odluka tužilaštva da odbaci krivičnu prijavu novinarke KRIK-a Bojane Pavlović. Tužilac je netačno naveo da mesto događaja nije „pokriveno“ kamerama, a nije saslušao pojedince koje je novinarka imenovala u policiji.

Odgovor vojske je značajan jer tužilac nije pribavio podatak da li se radi o njihovom službeniku i u rešenju se bavio isključivo krivičnim delima: ugrožavanje sigurnosti i lažno predastvaljanje.

Ovde imamo podatak o tome da Bojanu jeste zaustavio pripradnik Vojne policije, ali i dalje nemamo odgovor na pitanja ko su ostala lica.

O ovom slučaju sam detaljno već pisao u Dnevniku pre tri meseca.

Zato mislim da je dobro što se Bojana ne predaje i što će se žaliti na rešenje tužioca. I da je njen subjektivni osećaj ugroženosti relevantan argument baš kao što novinar Miroslav Miletić na tviteru sarkastično piše da „isto tako i Ćuruvija, Pantić i Stambolić nisu ubijeni – oni samo imaju subjektivni osećaj da su ubijeni.“

Zbog ovakvih odluka ne čudi da se prema UNS-ovoj evidenciji broj pretnji prema novinarima povećao u poslednje vreme i da zbog toga stižu reakcije iz inostranstva.

Tome doprinosi i sve ono što se događa na suđenju zbog paljenja kuće Milana Jovanovića, gde u širu javnost sporadično dopiru svedočenja koje ljudski iskreno iskazuje Jela Deljanin, supruga MIlana Jovanovića.

Gospođa Jela je rekla ono što osećaju mnogi od nas, zbog čega bi već davno odustali i digli ruke od svega jer nema smisla boriti se sa vetrenjačama i „dubokom državom“ u godinama i decenijama opasnog življenja u Srbiji.

Ali nam to ne bi oprostile žrtve za koje tražimo pravdu kao preduslov buduće normalnosti života na ovim prostorima.

I zato ne odustajemo.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend