25. jan 2019.

Tužilac zatražio kaznu od po 40 godina zatvora za svu četvoricu optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije

Slavko Ćuruvija je morao biti uklonjen da zrno pobune koju je on predstavljao ne bi proklijalo i da drugi uspešni ljudi ne bi, poput njega, otkazali poslušnost sistemu, rekao je u svojoj završnoj reči zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić i zatražio od suda da optužene za Ćuruvijino ubistvo osudi na najstrože zatvorske kazne.

Zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić zatražio je juče od suda da sva četvorica optuženih za ubistvo novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije budu osuđeni na najstrožu zatvorsku kaznu, odnosno na po 40 godina zatvora.

U nastavku iznošenja svoje završne reči, tužilac Mandić je rekao da je tokom sudskog postupka, koji je inače započet 1. juna 2015. godine, „nesumnjivo utvrđeno postojanje plana za lišenje života“ Slavka Ćuruvije.

Povezane priče

„Ubistvo Slavka Ćuruvije isplanirano je do najsitnijih detalja i pripremljeno je na način da Ćuruvija nije imao šansu da preživi“, rekao je tužilac.

Za optužene – bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića, načelnika CRDB Beograd Milana Radonjića, nekadašnjeg glavnog obaveštajnog inspektora u Drugoj upravi RDB-a Ratka Romića i pripadnika rezervnog sastava RDB-a Miroslava Kuraka, kojem se sudi u odsustvu – tužilac je naveo da su ubistvo Slavka Ćuruvije izvršili „postupajući po nalogu NN lica iz najviših struktura vlasti“ a „u okviru organizovane kriminalne grupe“.

S obzirom na to da je ubistvo izvršeno u vreme ratnog stanja, toj grupi se faktički i pravno, istakao je tužilac, niko nije mogao suprotstaviti – „bili su gospodari života i smrti“ ili „lica sa dozvolom za ubijanje“.

Tužilac je naveo da je „nesumnjivo utvrđeno“ da je Radomir Marković sačinio plan o ubistvu Ćuruvije i da je s tim planom upoznao Radonjića, ali tek nakon što je Milorad Ulemek odbio da njegova JSO učestvuje u ubistvu. S planom ubistva, dodao je tužilac, saglasili su se svi optuženi postigavši zajednički dogovor o lišenju života, s tačno podeljenim ulogama. Markovića tužilac smatra podstrekačem, a preostalu trojicu saizvršiocima, s tim da su Romić i Kurak direktno učestvovali u ubistvu.

Podsetio je tužilac da je Ćuruvija bio novinar i da je njegova osnovna dužnost da kritičkim osvrtom utiče na nosioce političke vlasti, da je slobodno novinarstvo temelj demokratskog poretka, te da je njegovim ubistvom bila ugrožena i sloboda novinarske profesije.

Kao druge otežavajuće okolnosti pri ubistvu naveo je da su za te potrebe korišćeni resursi Resora državne bezbednosti, da su suprotno zakonu primenjivane mere prisluškivanja i tajnog praćenja, a da su Marković, Radonjić i Romić, kao najviši državni funkcioneri, čiji je posao zaštita ustavnog poretka, učestvovali u izvršenju jednog od najtežih krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonikom.

Ćuruvija je ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, u haustoru zgrade u kojoj je živeo, sa 12 hitaca. Činjenicu da mu je Miroslav Kurak poslednjih sedam hitaca ispalio u glavu tužilac je okarakterisao kao „overavanje“, „što ukazuje na izuzetnu upornost i bezobzirnost izvršilaca“.

Verodostojni i neverodostojni iskazi

Tokom iznošenja završne reči, koje je juče trajalo više od sat i po, tužilac je najviše vremena posvetio iskazima svedoka, u prvom redu pripadnika Devetog odeljenja RDB-a koji su učestvovali u 24-časovnom praćenju Ćuruvije sve do nekoliko minuta pre ubistva. U tome je učestovalo više od 20 pripadnika RDB-a, a tom operacijom rukovodio je lično Radonjić koji je od podređenih tražio da ga detaljno obaveštavaju o Ćuruvijinom  kretanju.

Tužilac veruje da je ubistvo najpre bilo planirano za 10. april, ali da je odloženo za dan kasnije zbog toga što pripadnici RDB-a nisu blagovremeno javili o Ćuruvijinom kretanju.

Tvrdnje o prisustvu Romića i Kuraka u ulici u kojoj je Ćuruvija živeo (Svetogorska), kao i njihovoj međusobnoj komunikaciji tužilac je argumentovao podacima sa baznih stanica mobilne telefonije. Ti podaci bili su tokom sudskog postupka u nekoliko navrata predmet osporavanja, a o tome se morao izjašnjavati i Apelacioni sud.

Znatno vreme tužilac je posvetio iskazima Milorada Ulemeka Legije i još nekih pripadnika nekadašnjeg „zemunskog klana“, smatrajući verodostojnim njihova saznanja o tome ko je učestvovao u ubistvu Slavka Ćuruvije.

S druge strane, tužilac je kao neverodostojno uzeo svedočenje Branke Prpe, Ćuruvijine partnerke, koja je bila s njim u trenutku ubistva.

„Svedok je gledala smrti u oči i stoga je krajnje logično i prirodno da njeno zapažanje ne može biti verodostojno ako se uzme u obzir i činjenica neposrednog i intenzivnog straha za život“, naveo je tužilac Mandić tokom prilično detaljnog navođena razlog zbog kojih Prpino svedočenje ne bi trebalo uvažiti.

Ubistvo izazvalo strah među nerežimskim novinarima i opozicionarima

Tužilac Mandić je u završnoj reči pred sudskim većem koje sudi optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije rekao i da je to ubistvo postiglo „efekat straha u redovima nerežimskih novinara i opozicionih političara“, ilustrujući to činjenicom da je odmah nakon Ćuruvijine sahrane Beograd napustio tadašnji predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić.

Tadašnja vlast je Slavka Ćuruviju, smatra tužilac, percipirala kao daleko opasnijeg unutrašnjeg neprijatelja od Đinđića i drugih opozicionih političara i novinara.

„Ćuruvija je bio usidren u sistemu, a njegova pobuna protiv sistema došla je u najopasnijem trenutku po režim, u trenutku ratne opasnosti kada se osećao najranjivijim. Bombardovanje je iskorišćeno kao najbolji mogući trenutak da se ta opasnost po režim ukloni, pod lažnom optužbom da je Ćuruvija čekao, priželjkivao NATO bombe. Trebalo je od njega na brzinu i preko noći napraviti zapadnog čoveka i domaćeg izdajnika, državnog neprijatelja broj jedan“, naveo je tužilac Mandić.

„Slavko Ćuruvija je morao biti uklonjen da zrno pobune koju je on predstavljao ne bi proklijalo. Da drugi uspešni ljudi ne bi, poput Ćuruvije, otkazali poslušnost sistemu.“

Neposredno pre nego što je sudu predložio da sva četvorica optuženih budu najstrože kažnjena za krivično delo teško ubistvo, tužilac je kroz jedan prizor sa uviđaja ubistva Slavka Ćuruvije nastojao da potcrta njegovu ličnost.

Ćuruvija je, rekao je tužilac, nakon ubistva zatečen u položaju fetusa, i da psiholozi tvrde da su osobe koje u snu zauzimaju takav položaj savesne, istinoljubive i brižne, a da im ovaj položaj zaštićenog deteta omogućava da se u snu odmore.

„Simbolika smrti Slavka Ćuruvije jednaka je simbolici položaja u kojem je nakon smrti zatečen, jer bila je to smrt mučenika, savesne, istinoljubive osobe koja je previše brinula za sudbinu svog naroda, koja je svoj život dala u borbi za bolju budućnost, obnovu demokratskih institucija i ljudska prava, za života proganjane do same granice smrti, pa je možda otuda u smrti zauzeo baš takav položaj tela, da makar u smrti nađe mir i zaštitu od svega što je do tada proživeo“, zaključio je svoju završnu reč tužilac Milenko Mandić.

Ružić: Ubijen jer se drznuo da se suprotstavi zločinačkom režimu

Da je optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal dokazana, kao i uloga i doprinos ubistvu optuženih, istakli su u svojim završnim rečima advokat Slobodan Ružić, punomoćnik Jelene i Radeta Ćuruvije, te advokati Rajko Danilović i Nikola Barović, kao zastupnici Branke Prpe.

Ružić je naveo da Ćuruvijino ubistvo spada u red političkih ubistava s rukopisom obaveštajne službe kao u slučajevima ubistva na Ibarskoj magistrali i ubistva Ivana Stambolića, i da je to sve urađeno „radi zaštite vlasti jednog čoveka i jedne žene, odnosno Slobodana Miloševića i Mirjane Marković“.

„Slavko Ćuruvija je ubijen samo zbog toga što se drznuo da se suprotstavi jednom zločinačkom režimu, i to tako što je preko svojih novina pokušavao da se bori za istinu i da ukazuje na katastrofalne posledice vladavine Slobodana Miloševića, koja je dovela do ogromnih ljudskih žrtava i nezapamćenog materijalnog razaranja čitave zemlje i njenog stanovništva. Streljali su ga u haustoru njegove zgrade oni koji su pristali da, umesto da obavljaju poslove bezbednosti za koje ih narod plaća, izvršavaju zločinačke naloge, čime su i sami postali zločinci“, naveo je Ružić.

Rajko Danilović je podsetio na to da je Zakon o informisanju iz 1998. trebalo da Ćuruviju drakonskim kaznama uništi, a da je nakon toga cela stvar ubrzana odlukom da se pređe na njegovo fizičko uklanjanje. Po njegovim rečima, Ćuruvija je za ondašnji režim bio pre svega politički protivnik.

Nikola Barović je naveo da je Ćuruvija ubijen iz političkih razloga, a ne bezbednosnih, i da to potvrđuju i izveštaji RDB-a o praćenja Ćuruvije, gde nije navedena nijedna činjenica o njegovim susretima koja je bila od značaja za bezbednost države.

Na današnjem nastavku suđenja svoje završne reči počeće da iznose advokati optuženih.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend