20. okt 2018.

Vladimira Dorčova Valtnerova: Za medijske slobode se mora stalno boriti

Osnivačica i glavna i odgovorna urednica sajta „Storyteller“ Vladimira Dorčova Valtnerova za „Komšijske novosti“ govori o medijskim slobodama u medijima na jezicima nacionalnih manjina, njihovom ekonomskom položaju, odnosima sa nacionalnim savetima…

– Kako biste ocenili medijske slobode u medijima na jezicima nacionalnih manjina, a kako uopšte u medijima u Srbiji? Ima li razlike?

Medijske slobode u Srbiji nisu baš na dobrom glasu. Novinari i redakcije jesu slobodne da informišu u skladu sa novinarskom i profesionalnom etikom, ali kod nas je sve naopako, pa i medijske slobode i profesionalizam. Neki novinari i mediji su previše slobodni – da iznose neistine i izmišljene priče, targetiraju konkretne osobe u svojim tekstovima i prave od njih državne neprijatelje, promovišu nasilje, golotinju i prostakluk, ni deca im nisu sveta. Društvo na ovo ili ne reaguje, nadležni organi još manje. Ili se gnuša, ali u malecnom procentu. Neki mediji i novinari, pak, sa velikim uvažavanjem i profesionalizmom informišu, ali onda snose posledice: ili su na meti verbalnih ili fizičkih napada, pretnji, ili se u njihove medije šalju finansijske, poreske kontrole iznebuha, ili im se “uskraćuju” oglašivači i tako doprinose finansijskoj nestabilnosti. Medijskih sloboda u medijima na jezicima nacionalnih manjina ima, ali su ugrožene kao u ostalim medijima u Srbiji, jer su i ovi mediji deo informativnog sistema Republike Srbije. U medijima na jezicima manjina često nije dovoljno shvaćen značaj medijskih sloboda i uloge medija kao korektiva društva. Za nju se treba stalno boriti, baš kao i za svaku slobodu. To je borba koja nikad ne prestaje. Osvajanje slobode je krhko, često kratkog daha, što su potvrdili brojni događaji u sadašnjosti i bliskoj prošlosti.

– Da li i u kojoj meri, po Vašem mišljenju, postoje uticaji na uređivačku politiku manjinskih medija? Ako postoje, ko utiče na novinare i urednike u ovim medijima i imaju li nacionalni saveti nacionalnih manjina uticaja na rad novinara i uređivačku politiku medija?

Ima raznih uticaja na uređivačku politiku manjinskih medija – od predstavnika vladajuće stranke, posebno u prorežimskim medijima nacionalnih zajednica, preko nacionalnih saveta nacionalnih manjina, menadžmenta ustanova u okviru kojih rade mediji, pa do udruženja građana, verovali ili ne. Treba naglasiti da nisu kod svih medija prisutne sve vrste uticaja. Ali, uticaji su višeslojni, isprepletani.

Nacionalni saveti nacionalnih manjina imaju uticaj na uređivačku politiku. Kod nekih medija više, nekih manje, a kod nekih bi baš voleli, ali im ne ide. U ovoj trećoj grupi je bio i “Hlas ljudu”. Hoću da verujem i da je od Nove godine tako, pošto od 1. januara 2018. više tamo ne radim, pa ne znam. Naravno da su nacionalnim savetima mediji zanimljivi, ipak svi znamo da se preko medija najlakše manipuliše, utiče, servira politička propaganda. Upravo zbog toga treba rešiti pitanje odnosa između nacionalnih saveta i medija, kroz plan integriteta, odnosno smernica i definicija poželjnih i nepoželjnih situacija kao preventivne antikorupcijske mere. Potrebno je usvojiti dokument koji je rezultat samoprocene izloženosti medija rizicima korupcije, kao i izloženosti etički i profesionalno neprihvatljivim postupcima. Ili jednostavno: samoregulacija – regulacija odnosa između osnivača medija i samog medija, da bi se izbegli, ili minimalizovali uticaji i pritisci različitih vrsta. Iako godinama mediji insistiraju na planu integriteta, država je propustila priliku da kroz izmene Zakona o nacionalnim savetima ovo legislativno reši. Ipak, osim “Hlas ljudu” i “Ruske slovo”, nisam primetila da drugi mediji imaju volje da izrade i predlože plan integriteta, da pokažu da shvataju da bez slobodnih medija nema slobodnog društva.

– Po Vašem mišljenju, ali i iskustvu, ima li cenzure u manjinskim medijima? Da li je kod novinara i urednika manjinskih medija prisutna autocenzura i zbog čega?

Uvek kada razmišljam cenzuri, dolazim do istog zaključka: u medijima, tako i medijima na jezicima nacionalnih manjina, u velikoj meri postoji autocenzura. Cenzura je prevaziđena stvar, jer su moćnici odavno shvatili da bolji efekat postižu stvaranjem osećaja straha kod novinara za svoju egzistenciju. U siromašnoj zemlji, kao što je Srbija, to im vrlo dobro polazi za rukom. Kada je reč o pritiscima u vidu cenzure i autocenzure u izveštavanju manjinskih medija, mogu da govorim izričito iz perspektive bivše novinarke i urednice lista na slovačkom jeziku „Hlas ljudu“.

Poslednjih skoro pet godina, koliko sam radila u ovoj redakciji, cenzura zasigurno nije bila prisutna, ali odgovorno tvrdim da autocenzura postoji, posebno kod novinara i urednika koji su i po prirodi profesionalci, jer se oni najviše bave temama „opasnim po život“. Možda se čini kao kontradiktorno, ali upravo kod najkvalitetnijih i najprofesionalnijih novinara, koji shvataju da se manjinsko novinarstvo ne razlikuje od onog „drugog“, većinskog, već da i ono mora da pravovremeno, objektivno i nepristrasno informiše ne samo o događajima, nego i da neguje kritičko novinarstvo, primetila sam da postoji autocenzura. Kod nekih manje, kod nekih više, i to sve u zavisnosti o kojoj temi se radi, ali svakako svako od nas je imao, ili ima autocenzuru. Ponekad sam se i ja sama sa time borila. Ponekad sam pobedila autocenzuru, ponekad ne. Svakako sam uvek podržavala da se piše otvoreno.

– Kako ocenjujete ekonomski položaj manjinskih medija?

U siromašnoj Srbiji su uglavnom i mediji siromašni, a pod medijima razumem ona sredstva informisanja koja poštuju etički kodeks i profesionalne novinarske standarde. Manjinski mediji su možda još u nezavidnijem ekonomskom položaju, jer po prirodi i manjinskom karakteru ne dosežu do velikog broja čitalaca/slušaoca/gledalaca, pa nisu zanimljivi oglašivačima. Inače, to je baš prava šteta za oglašivače, jer manjinski mediji još uvek, i verujem da će tako ostati, u velikoj meri predstavlaju pristojno medijsko okruženje, koje pruža informacije koje konzumira cela porodica, a porodica je vrednost. Upravo nepovoljna ekonomska situacija u ovim medijima ogleda se i u borbi manjinskih novinara sa zastarelom tehnikom, neinovativnim i starim biznis modelima. O niskim platama ne treba posebno ni pričati.

– Koliko ekonomski položaj ovih medija i način finansiranja utiče na medijske slobode?

Nestabilno finansiranje i loša održivost medija u velikoj meri utiču na medijske slobode, jer ako redakcije previše energije i vremena troše na pronalaženje novca, koji često uslovljava “stepen” medijske slobode, onda gube volju i snagu za hrabro novinarstvo. Ovu pojavu često ne razumem, jer ako si novinar, onda moraš uvek biti hrabar. Ali, ne osuđujem. Ipak smo svi ljudi. Novinarsku borbu sa vetrenjačama ponekad treba napustiti i boriti se na drugačiji način.

– Kako ocenjujete medijsko zakonodavstvo kada je reč o radu medija na jezicima nacionalnih manjina? Treba li i šta promeniti?

Kada je reč o legislativi o manjinskim medijima čiji su osnivači nacionalni saveti, pri izmeni i dopuni Zakona o nacionalnim savetima je trebalo da se definiše odnos ova dva subjekta, kao i konkretnija prava i obaveze i medija i osnivača. Ali, kako sam već rekla, propuštena je prilika.

Kada je reč o drugim manjinskim medijima kojima saveti nisu osnivači, medijsko zakonodavstvo je relativno povoljno.

– Po Vašim saznanjima, konkurišu li često mediji nacionalnih manjina na medijskim konkursima?

Naravno da konkurišu, ali prema mom mišljenju iznos sredstava namenjenih za ovu oblast je mali, jer ovi mediji imaju slabiji pristup oglašivačima, pa su i sredstva kojima raspolažu nedovoljna. Pitanje je kvaliteta tih projekta, izbora tema i novinarske obrade, istraživanja i prezentacije tema u medijima. Svakako je dobro da postoje konkursi namenjeni samo manjinskim medijima na svim nivoima, ali stvarno bih volela da vidim, saznam, ili da sa svojim dvojezičnim medijem budem deo velikog medijskog evropskog projekta, jer je tu rešenje za unapređenje i sadržaja, i tehničke opreme i slično.

– Koliki uticaj nacionalni saveti imaju na izbor tema projekata kojima konkurišu mediji na jezicima manjina?

Relativno veliki, jer davanjem mišljenja ili preporuke, koja nije obavezujuća, vrše selekciju. U tim komisijama najčešće sede profesionalci, ali ne uvek. Ništa ne garantuje njihov novinarski integritet, isto kao i komisijama za medijske konkurse na lokalnom nivou. Dobro znamo kakvi ljudi tu sede i kome dodeljuju javni novac.

Preporuke/mišljenja/konsultacije o medijskim projektima medija nacionalnih zajednica sa njihovim matičnim nacionalnim savetima je mač sa dve oštrice, kada imamo na umu politizaciju/partizaciju ovih institucija. S druge strane, postavlja se pitanje ko bi drugi preporučio kvalitetne projekte, ako ne institucija koja bi trebalo da se bavi, pored ostalog, i unapređivanjem medijskog sistema konkretne nacionalne zajednice. Možda novinarske asocijacije ili udruženja, ili…?

– Napustili ste Hlas ljudu i osnovali svoj medij, Storyteller. Sa kojim problemima i izazovima se suočavate? Možete li da „živite od novinarstva“?

Probleme nemam, samo se susrećem sa izazovima. Sa izazovom da steknem nova znanja i veštine koje su mi potrebne za vođenje dvojezičnog onlajn medija koji neguje više medijskih formata, od teksta, fotografije, do audio i video forme, na kraju krajeva i e-magazina ili e-brošure, medija koji sprovodi projekte koji nisu striktno medijski već višeslojni, a ujedno da obezbedim honorare za svoje saradnike.

Učim kako da spojim ulogu osnivačice, odgovorne urednice, novinarke, projektne menadžerke, snimateljke, montažerke, marketing-gurua našeg medija, sa ulogom Agencije za konsalting i menadžement u medijima. U okviru Agencije radim radionice za novinare i nenovinare, onajn kurseve (za sada imam u ponudi samo jedan na slovačkom) i razne druge usluge. Razrađujem konsultantske poslove skoro sama, ali uz veliku moralnu podršku mnogih mojih prijatelja, saradnika, stručnjaka. Trudim se da zaradim za pristojan život i na nivou preduzetnice i na nivou odgovorne urednice i novinarke „Storytellera“, tako da je kod mene uvek žurka. Ali žurke obožavam.

Da li mogu da živim od novinarstva? Kao svaki prosečan građanin sa prosečnom platom. Ali „Storyteller“ je osnovan tek 9. maja ove godine, pa ne mogu da odgovorim na ovo pitanje. Pored svega navedenog, svih mojih stavova o medijskoj sceni i medijskim slobodama u Srbiji, iskustva koje imam i koje ću tek imati, ja sam odlaskom sa sigurnog državnog posla odlučila da živim. Živim svaki dan, jer sama sebi – uz naravno dogovore sa saradnicima – kreiram vreme, poslovnu dinamiku, za greške u hodu sam sama kriva, učim na njima i to je vrednost koju želim u svom životu. Poslovnom i privatnom.

– Mogu li mediji na jezicima manjina da posluju po tržišnim uslovima?

Ne, ali verujem da mogu da unaprede i modernizuju poslovne modele kroz razne vrste usluga i proizvoda iz domena svoga rada, organizaciju događaja, inovativne modele prodaje medijskog sadržaja, inovaciju u komunikacijskim strategijima, da prave eksperimente. Ja eksperimentišem u „Storyteller“-u, i verujem da će jedan od tih hokus-pokus pokušaja uroditi plodom.

– Imaju li mediji na jezicima manjina publiku među pripadnicima drugih manjina?

Sigurno da, ali upravo u ovom segementu treba više raditi u manjinskim medijima, jer rešenje je jednostavno: prevoditi izbor vesti ili tekstova barem na srpski jezik – time povećavate svoju publiku. Ali prevoditi pravovremeno i redovno, kontinuitet je u svemu važan, posebno u izgradnji publike i višeslojne javnosti.

Dok sam bila u “Hlas ljudu”, počeli smo sa prevodom, ali išlo je traljavo, jer novinari ne mogu još i prevoditi svoje tekstove, niti to treba da rade. Za to je trebalo da bude neko angažovan i plaćen, ali u to vreme nisam naišla, kao odgovorna urednica, na razumevanje menadžmenta i nekako je to zamrlo, odnosno tek sporadično se i tada, i sada objavljuju tekstovi na srpskom. Ali, članove redakcije razumem.

„Storytellera“ sam u startu tako i postavila: kao dvojezični onlajn medij koji informiše na slovačkom i srpskom jeziku. Za sada nisu uvek svi tekstovi na oba jezika, jer ipak smo malobrojna redakcija u kojoj su volonteri i honorarni saradnici. Sve medijske projekte podržane na konkursima realizujemo i ubuduće će biti dvojezični, jer verujem da upravo teme kojima se „Storyteller“ bavi povezuju ljude, zbližavaju ih, a kada sadržaj imate i na srpskom jeziku onda dobijate kritičnu masu koja može da menja svet. Na bolje, naravno.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend