23. jun 2020.

Americi treba naša podrška i solidarnost

Iz današnje prepiske sa prijateljicom koja živi u Vašingtonu, izgleda kao neka pesma:

“Ma znam
Ovde je isto dramatično
Zatvaraju se firme
MMF
Svetska banka
Fanny Mai
Washington Post
NY Times itd
Svi najavili do
Kraja godine rad od kuce
Univerziteti smanjuju plate profesorima i otpuštaju
Dzordz Vašington, jedan od najskupljih privatnih univerziteta,
Otpustio 250 službenika
Kultura u kolapsu
70 % pozorišta neće preživeti, već se zna

Mediji (print) se gase svi po redu
Mnogo je teško
Letovi se stalno otkazuju
Restorani samo isporučuju
Radnje ne rade
Ali vidim kod vas sve ok
Punom parom sve
Ne znam valjda mora da se živi
Blago tebi za čistačicu
Ja k’o Pepeljuga nisam to
Radila od 15-ste godine
Mada vidim neki sa Sarajevo festivala
Uživaju u praznom Dubrovniku i spremaju festival
Ništa mi nije jasno
Pozdrav od drugarice “na daljinu“
(zvuči k’o na odloženo)
M

Siguran sam da je ovo verno preneta slika realnog stanja. Kod nas još nije ovako ali iako je drugačije, ipak je dramatično i moramo bez panike, ali mnogo ozbiljnije, sistemski da se pripremimo.

Vlada što pre mora da se formira i da odnos prema covid-krizi postavi na snažne osnove. Postoji jako puno iskustva i ono mora biti primenjeno na što pametniji način. Mora se ponovo graditi poverenje.

***

No, iz Amerike nam dolaze i druge dramatične priče, koje sve zajedno povezuje odnos prema ljudskim pravima i slobodama koje se sistemski urušavaju od strane vrha vlasti, predsednika Trampa.

U redakciji Glasa Amerike još od devedesetih uvek je bilo ljudi sa B92, u samoj redakciji ili u dopisništvu. Isto kao i u Radiju Slobodna Evropa, koji je pod istim kišobranom kao VOA.  Dosta dugo traju napadi i optužbe Trampa, čak do onih za kolaboraciju sa Komunističkom partijom Kine. Pre par nedelja vodeći ljudi VOA podneli su ostavke, a sada su smenjeni i svi drugi vodeći ljudi u ove dve medijske kuće.

Ono što se događa Glasu Amerike i Radiju Slobodna Evropa identično je represiji prema medijima u autoritarnim zemljama. Sve ovo simbolično govori o odnosu zvanične oficijelne Amerike prema svetu.

***

Tokom Miloševićeve vladavine devedestih, Glas Amerike, RFE-RL, BBC, Dojče vele, Radio Frans Internasional dali su ključni doprinos rušenju blokade medija, pomažući psihološki da se svi ne osećamo usamljeno, pomažući da svet sazna o našoj borbi, ali i šireći informacije na različite načine, od hladnoratovskih predajnika iz centralne Evrope, satelitom, kasnije internetom…

U odnosu B92 i ovih redakcija uvek je bilo više od profesionalne saradnje. Navešću jednu ilustraciju, citiram sebe iz knjige Dušana Mašića „Talasanje Srbije“ (2006.) u kojoj piše o 3. decembru 1996. godine kada je zabranjen B92. (Važno za kontekst: Zapad je tada bio na Miloševićevoj strani jer je bio garant Dejtonskog mira.)

„Davao sam intervju Glasu Amerike, a posle intervjua urednica redakcije Maja Druker me je pitala šta mogu da pomognu. Setio sam se stare ideje koju sam često iznosio strancima, da je neophodno da se veliki predajnici iz hladnog rata daju na upotrebu lokalnim medijima i da je jedino preko lokalnih medija moguće nešto napraviti. Mislio sam na rad na terenu, a ne ubacivanjem informacija iz inostranstva. Znao sam da postoje slobodni neiskorišćeni termini na njihovim predajnicima i tražio sam da u tim slobodnim terminima emitujemo emisije, program zabranjenog B92. Ona je rekla da će se javiti kasnije. U to vreme kod njih u redakciji je bio jedan od portparola Stejt Departmenta ili Bele kuće. Ona mu je prenela ideju i on se oduševio. Rekao je da je to prava stvar i da će odmah na prvoj konferenciji za novinare reći da će Amerika pomoći B92. Tako je njoj za manje od sat vremena dato zeleno svetlo da nam pomogne i mi smo nastavili da pravimo program. Tada nam je važno bilo da ljudi u radiju ne osete neku vrstu poraza, već smo ih stalno držali u osećaju da je sve u redu, da će se program vratiti, da ćemo uspeti da pobedimo.“

Istog dana uspeli smo da ubedimo tadašnju predsednicu Komiteta za zaštitu novinara iz Njujorka Kati Marton (inače suprugu Ričarda Holbruka) da odmah krene u Beograda kako bi izdejstvovala oslobađanje B92 na sastanku sa Miloševićem. Narednog dana pridružili su se BBC, RFI, DW… I režim se predao u ovom slučaju. I pre nego što je Kati  uopšte stigla u Beograd, vraćen je signal, obrazloženje da je ušla voda u koaksialni kabl postalo je svetska sprdačina.

Bilo je puno sličnih situacija kada je doprinos Glasa Amerike, Radija Slobodna Evropa i naročito BBC-ja bio od ključnog značaja za razvoj slobodnih medija i demokratije u Srbiji. Kada god sam imao priliku, zahvaljivao sam se i dok je sve trajalo, a danas osećam posebnu potrebu da dam podršku svim prijateljima, koleginicama i kolegama koji su pod udarom represije.

NPR izveštava o tome da će ove redakcije teško preživeti ovaj udar Trampove administracije. Onog trenutka kada je Amerika odustala od podrške demokratiji u svetu, na način koji podrazumeva razvoj slobodnih medija, nevladinih organizacija, demokratskih pokreta, odustala je od sopstvene demokratije, simbola demokratije u svetu. I to se vrlo brzo pokazalo kada je reč o ljudskim pravima u samoj Americi.

Pošto su u pitanju spojeni sudovi onda nema mesta za seirenje nad sudbinom jedne od vodećih zemalja sveta. Verujem da naša podrška kroz ovakva svedočenja i priznanja nešto sigurno znači našim koleginicama i kolegama u Glasu Amerike i Radiju Slobodna Evropa, drugim medijima na udaru, organizacijama za slobodu i zaštitu govora…

Budućnost sloboda globalno neizvesnija je sa lošim statusom sloboda u Sjedinjenim Američkim Državama. Svet se definitivno promenio. Ipak postoje ljudi koji su živeli u onoj boljoj verziji sveta. Koji sada mogu da svedoče koliko su životno važni sloboda govora, medija, ljudska prava, zdrava čovekova okolina…

I svaki put svako od nas mora da se angažuje, svedoči, da svoj doprinos, gde god da su te vrednosti ugrožene.

U predizbornoj kampanji za drugi mandat Džordža Buša mlađeg, dobio sam poziv iz jedne kompanije iz Sijetla da dođem i razgovaram sa pokretima i različitim inicijativama, medijima, o tome kako je izgledalo formiranje mreže mreža 1999.-2000. godine koja je kulminirala maršom na Beograd i mirnom promenom vlasti 5. oktobra, kako je ujedinjeno preko 100 medija, kvartovskih kablovskih sistema, mikromedija, u snažnu mrežu povezanu satelitskim programom zabranjenog B92.

Kako je ta mreža umrežena sa mrežama civilnog društva, Otpora, slobodnih gradova…

Meni je bilo nadrealno da je tada jednoj Americi bilo potrebno da pronađe put, kao što smo ga mi uz pomoć Amerike i različitih fondacija u prvom redu Fonda za otvoreno društvo,  iz ove države tražili i našli od 1991. do 2000. U nekoliko dana sreo sam jako puno aktivista, vođa, zabrinutih kao što smo i sami bili zabrinuti 90-tih. Nemam iluzija o tome da li sam nešto pomogao, ali uvek bih učinio sve što mogu, bez obzira koliko to realno pomaže.

Ovo podsećanje i zahvalnost posvećujem svim onim ljudima koji su profesionalno radili i rade u Glasu Amerike i Radiju Slobodna Evropa sa željom da glas razuma proradi u glavama onih koji donose odluke. U slučaju BBC na srpskom jeziku taj glas razuma proradio je godinama kasnije i obnovili su redakciju na srpskom jeziku.

Nije pametno da se plaća ta škola ponovo. I u ovoj redakciji VOA su Ivana, Braca, Helena. Kao i u drugim redakcijama u svetu, regionu i Srbiji. Znam da će raditi najbolje što znaju, a znaju samo ono što smo zajedno naučili – da cenimo kodeks naše profesije, autonomiju i znaće da sve to sačuvaju bar kada su oni u pitanju.

***

Voleo bih da pronađemo dovoljno snage u Fondu B92 da memorišemo i učinimo dostupnim svima sve arhive do kojih dođemo, sve ono što smo preživeli, ne samo zbog sećanja već i ohrabrivanja i podsećanja šta je sve moguće. Sinoć Miloš Milić na tviteru kaže „Nedostaje Žarković baš sada“. A Nela Riha odgovara „Jutros sam sam to pomislila“.

Kada su ovako duboka društvena previranja i preispitivanja, nedostaju ljudi poput Žareta…

U Mašićevoj knjizi ima i jedna opaska Dragoljuba Žarkovića: „Ja bih voleo da tvoja knjiga pokaže koja je bila uloga B92 u organizaciji tog protesta (96.-97.). Vrlo sam skeptičan prema ideji da je sve to bilo spontano. Ja mislim da je tu neki rad postojao. Ako nije postojao rad, onda je postojao fenomenalan menadžment koji se naslonio na to. Jer, ako je nešto pronelo slavu B92 širom sveta, to je bilo to. Neprestani odgovarajući odgovori na situaciju, promocija tih raznih oruđa – od pištaljki, preko šerpi, majica, bedževa, svega toga. Ovi iz Otpora su mala deca za ondašnji B92 u smislu artikulacije jedne građanske pobune. I mislim da, ako ni zbog čega drugog, zbog toga Radiju B92 treba podići neki mali spomenik na mestu gde su ljudi šetali i reći „U slavu medija koji je unapredio građanski duh u Srbiji“. Mi smo (u Vremenu) izdali četiri knjige foto albuma povodom tih događaja. Ja mislim da je na svakoj drugoj strani tih knjiga neko obeležje B92. Da li je to pištaljka, majica, Čalija zagrljen sa dve devojke ispred neke zastave… Ne znam. U toj knjizi svaka druga slika je povezana sa B92”.

Citiram Žareta sa željom da kažem da moramo da se zahvalimo i redakcijama Glasa Amerike, Radija Slobodna Evropa, BBC, Dojče Vele I drugima.

Da ne propustimo priliku da to uradimo na vreme i da hvala prepustimo zaboravu kao u slučajevima ogromne podrške ljudi kao što je amerikanac Džon Frotingam koji je od 1914. do 1935. godine donirao Srbiji, srpskoj deci više od dva i po godišnja budžeta države Srbije iz 1914. godine, a danas niko ne zna za njega u našoj zemlji, njegove zadužbine propadaju, neobeležene…

I da otvoreno iskažemo podršku svima koji se i u Americi bore za ono za šta se i sami borimo.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend