Svaki put kad je dizao pero na nekog, dizao je ruku na sebe. Toliko ga je dizao, da ga ni u urni ne ostavljaju na miru, mada je Aleksandar Tijanić što perom, što drugim ekstremitetima, probadao daleko moćnije persone nego što su to nevladine žene Polimlja ili Bečeja.
Ako je drugi čovek Beograda Goran Vesić, mada ga mnogi smatraju prvim, kao omiljena žrtva njegovih kolumni, podržao predlog da Tijanić i Tirke dobiju ulicu u Beogradu, zašto je takva inicijativa izazvala unutrašnje nemire 14 nevladinih organizacija iz Srbije, predvođenih Ženama u crnom?
Tako je Tijanić dokazao da postoji život posle života, jer i sa onoga sveta nastavlja da iritira svoje neprijatelje, a spisak je duži nego što je red medicinskih sestara ispred nemačke ambasade! Moguće da je, sećajući se koliko ga je Tijanić kinjio dok je bio Đinđićev siromašak, Vesić toliko škrgutao zubima da je sam sebi skidao kamenac, ali se herojski složio da negde na Novom Beogradu, Dorćolu ili Neimaru, Tijanić i Tirke dobiju svoje sokače.
Da se razumemo, ne bi Vesić rekao sudbonosno „da“ a da o tome nije konsultovao Vučića koga je Gigant, takođe s naročitim zadovoljstvom, ismevao takvim metaforama da bi se i Slaviša Lekić napuderisao kako bi sakrio crvenilo.
Ali to glavnokomandujućem svih Srba nije smetalo da mu ode na sahranu kao da je Titova i strpljivo sluša hvalospeve o Tijanićevom pisaniju, a potom odsluša opelo mitropolita Porfirija koje se odužilo kao intergralna verzija „Apokalipse“.
Zašto i mrtav Tijanić toliko smeta živahnom delu civilnog sektora, pa su ga uoči petogodišnjice od kada ga je izdalo srce – jedini organ za koji se sumnjalo da za njega poseduje vlasnički list – opisali kao opskurnu ličnost specijalizovanu za prikupljanje kompromitujućih informacija radi ucene, rodonačelnika prljavog novinarstva, savetodavca kontroverzne braće Karić, ministra u zločinačkoj Miloševićevoj vladi i promotera knjiga Mire Marković.
Da je živ i da ih čuje, Tijanić bi izljubio sam sebe, potvrđujući narcisoidno da ga ni spaljenog, kao uglednog člana porodice Topalović, nisu ućutkali!
Ni tri meseca nakon izricanja presude za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića presuda nije napisana
Smiljana Milinkov: Napadom na medije u Parlamentu vlast skreće pažnju sa sopstvene odgovornosti za podgrevanje nasilnog narativa u društvu
Predmet s presudom Dejanu Nikoliću Kantaru nestao u Višem sudu u Vranju
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.