13. jan 2017.

Ljiljana Smajlović: Novinarstvo je bilo življe u vreme Miloševića

Da se ne lažemo, mene je Koštunica postavio za glavnu urednicu Politike. Mene je i Tadić postavio za glavnu urednicu Politike. Mislim da sam na neki način razočarala i jednog i drugog, ali to je prirodno.

Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije pri kraju mandata, glavna urednica Politike u dva navrata, u koju je voljom političara dolazila i iz koje je isto tako voljom političara odlazila, ne deluje preterano optimistično kada govori o budućnosti srpskog novinarstva. Ni zbog posledica koje ostaju nakon primene Zakona o javnom informisanju, pre svega na lokalne medije, ali i zbog nedavne presude NIN-u po tužbi ministra Nebojše Stefanovića. Na pitanje o stanju u medijima danas, odgovor počinje anegdotom.

– Moj prijatelj Zdenko Tomanović često me zadirkuje, pa kaže: “Da li je bilo bolje srpsko novinarstvo u vreme kad je predsednik UNS-a bio Milorad Komrakov, ili kada je predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović?” Mi volimo da se setimo kako je u vreme Slobodana Miloševića stvarno postojala snažna, nezavisna, opoziciona štampa. Vi i ja smo radili u takvim novinama i držali smo se dosta kočoperno, bez obzira na to što je Milošević vladao čvrstom rukom. Ali imali smo podršku Zapada, imali smo rastuću podršku čitalaca i pružali smo žestok otpor Miloševiću. Već posle 1996. godine, ako ujutru kupiš sve novine u Beogradu, imaš čitav dijapazon političkog mišljenja. Svi nezavisni listovi bili su opozicioni. Posle je bio jedan period kada toga uopšte nije bilo, kada su svi listovi bili provladini, a počeli su i prvi tabloidi. Taj nesrećni Nacional zapamtila sam po tome što si tu mogao da nađeš svaku gadost i prljavštinu bilo ljudi na vlasti, bilo iz opozicije, da li DS-a, da li DSS-a… Priznajem da me je to vezalo za tabloide i da mi je veoma nedostajao Nacional kada je ugašen, jer ga pamtim kao list koji nije bio predvidljiv, nisam mogla na prvu loptu da pogodim na čijoj je strani u kom trenutku. To je privlačnost tabloida, a ne što ljudi žive u zabludi da je istina sve što oni pišu. Već bez čitanja tabloida ne možeš da znaš ko kome pokušava da smesti, ko koga reketira, kome je u interesu da se pojavi kompromitujući trač…

Da li to znači da su tabloidi oruđe u nečijim rukama?

– Znate, ljudi koji nama daju informacije uvek pokušavaju da nas iskoriste. Niko mene nikad nije pozvao da mi da neku informaciju, a da se nije nadao da će od toga da ima koristi, ili barem da njegov protivnik neće imati koristi. Mislim da novinar sa tim mora da računa u startu. Ali ja se rukovodim time da i kada nam neko daje informacije, kada nam informacije “padaju iz zadnjeg dela kamiona”, opet prvi kriterijum mora da bude da li su one tačne. Moraš da ih proveriš i da znaš da li je taj koji ti daje informaciju izvor iz prve ruke. I moraš čitaocu ipak da daš do znanja, makar opisno, iz kojih krugova je tvoj izvor i koji su njegovi mogući motivi. Kad to dvoje imaš i kada se uveriš da je nešto tačno, ja mislim da tada mora informacija da se objavi. Nisam za to da se poklonjenom konju gleda u zube, sa stanovišta hoće li moji politički favoriti profitirati ili izgubiti kada ja ovo objavim, nego moramo da pođemo prvo od toga da li je informacija proverljivo tačna i da li je ona u javnom interesu i hoće li čitaocima svet biti jasniji kada tu informaciju objavimo.

A ko će da proceni šta je u javnom interesu?

– Pa, mi procenjujemo. Nažalost, nama je zapalo da mi kažemo: “Ovo je u javnom interesu.” Nekada se sudije sa nama slože, nekada se ne slože.

Niste odgovorili na pitanje o novinarstvu u proteklih dvadeset godina.

– Možda bismo po nekim kriterijumima rekli da je bilo življe, odnosno pluralističkije novinarstvo u vreme Miloševića, jer su sve opcije bile zastupljene. Posle je došlo vreme kada smo svi navijali za iste opcije. Jednom sam bila na nekom diplomatskom ručku sa Sonjom Liht u španskoj ambasadi i rekla sam da nemamo opozicionih medija, na što je Sonja rekla: “A Pečat?” To je trenutak identičan onome kada Slobodan Milošević podiže primerak Vremena u momentu kada mu Ričard Holbruk kaže: “Zašto gušite slobodu štampe?” E sad, ja mislim da je u tom smislu bilo više pluralizma kod Miloševića nego, recimo, za vreme Tadića. Mislim da i sada ima više pluralizma nego što je bilo za vreme Tadića. Tada je bilo moguće da Tadić zamoli glavne urednike da ne objavljuju da će on da podnese ostavku, nego da radije kažu da će on da skrati mandat. I onda ga kompletan medijski establišment posluša i ispuni mu želju. Zanimljivo je i da su za vreme Miloševića neki urednici radili i protiv svoje savesti, slušali instrukcije koje dolaze odozgo, a kod Tadića su većina tih urednika bili saborci DS-a i DOS-a i niko ih nije prisiljavao da pomažu Tadiću. Oni su to radili zato što su verovali u taj politički projekat, kao što je čitava američka štampa verovala u Hilari Klinton. Svi ti koji su učinili uslugu Tadiću nisu to radili iz straha da će da im “skine glavu”.

Ceo intervju pročitajte u novom broju Ekspresa… 

Preuzeto sa: NUNS

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend