Foto: Natalija Jakovljević
Izveštavanje u uslovima vanrednog stanja, ograničeno kretanje, konstantan priliv loših vesti, zamor i neizvesna budućnost, samo su deo onoga sa čime se proteklih meseci i po dana suočavaju novinari u Srbiji.
Sve to za sobom povlači mnogo veću količinu stresa u inače stresnoj profesiji, a neki od njih se suočavaju i sa psihološkim posledicama, zbog čega je izuzetno važno da oni koji građanima donose informacije pronađu izduvne ventile i rehabilituju se pre odlaska na posao, kako ne bi došlo do „overdoziranja“ vestima o koronavirusu.
U nekom momentu dolazi do predoziranja informacijama. Čovek ih dobija, ali nije više u stanju da ih procesuira. Zato neće čuti bitnu informaciju ili neće imati kritički odnos prema lažnoj vesti (dr Nebojša Baračkov, psihijatar)
Dnevni izveštaj Pojnterovog instituta je još pre mesec dana imao naslov „Možda počinje zamor vestima o koronavirusu, ali je važnije više nego ikad da novinari objavljuju ove vesti“.
Tom Džons za Pojnter piše da televizije, portali i novine ne mogu dovoljno da pokriju priču o virusu, čak i ukoliko bi to moglo da dovede do zamora ili anksioznosti. Prava opasnost za javnost krije se iza toga da publika ne dobije dovoljno informacija potkovanih činjenicama.
Teško je pronaći temu koja je toliko snažno zapljusnula medijsku scenu u Srbiji i u potpunosti preuzela primat nad svim ostalim važnim društvenim pitanjima. Sve se polako kuvalo, ali je brzi prelaz od shvatanja COVID-19 kao „najsmešnijeg virusa“ do uvođenja vanrednog stanja ostavio utisak da se sve dogodilo preko noći.
Vanredno stanje, policijski čas, rad od kuće, nepostojanje druge teme osim koronavirusa, mnogo više posla nego ranije i posmatranje menjanja sveta u realnom vremenu – jeste nešto sa čim se novinari u kriznom periodu suočavaju.
Gore nego 1999, ovom ratu se ne nazire kraj
Saša Trifunović, glavni i odgovorni urednik portala istmedia.rs iz Bora, sa svojim prijateljima je na Fejsbuku podelio nekoliko saveta o korišćenju vremena tokom vanrednog stanja. Tako Trifunović preporučuje da informacije o koronavirusu pratite na svaka tri sata po 10 minuta, da slušate muziku, ali ne sa radija, jer i oni bombarduju vestima o virusu, da radite vežbe, kako ne biste završili u „korona modu“ i depresiji.
Svakodnevno prebrojavanje zaraženih, životno ugroženih i umrlih… Ti ljudi su postali statistika. Razumljivo, ne sme se narušavati privatnost pacijenata, ali polako klizimo u bezosećajnost. Ništa to nije normalno (Nataša Kovačev, N1)
On za Cenzolovku kaže da kraj računara dnevno provodi više od 12 sati, pišući za istmedia.rs i agenciju Beta. „Korona mod“ je za njega stanje koje opterećuje sve novinare, jer je virus postao jedina tema koja interesuje čitaoce. Korona je svuda i ne može da zamisli sebe kako piše „pitku, slatku, deskriptivnu“ reportažu, jer su mu misli totalno blokirane jedinom aktuelnom temom.
Njegov stav je da je trenutna situacija gora od one 1999. godine, kada smo bili bombardovani, pre svega zato što se tada očekivalo da rat jednom stane.
„Bili smo ‘slobodni i bombardovani’. Drugačiji je bio odnos između ljudi, komšija. Ovom ratu se ne nazire kraj i to me plaši. Ne vidim kako ću kao medij opstati ako ovo potraje. Već 10 dana radimo bez prekida, volonterski, a zadovoljstvo mi je reakcija naših čitalaca i poverenje koje imamo kod njih. Ali od tapšanja se ne sprema ručak. A ne vidimo ni šta će se promeniti kada sve prođe, jer slutim da su nam i celo društvo i privreda na kolenima i da će mediji, bar privatni i lokalni, biti poslednja rupa na svirali“, zabrinut je sagovornik Cenzolovke.
BOLJE SE OPHODIMO PREMA APARATU ZA KAFU NEGO PREMA SEBI
Pojnterov institut je objavio nekoliko saveta o tome kako da se novinari bore protiv stresa tokom izveštavanja o koronavirusu. Kako slikovito objašnjavaju Al i Sidni Tompkins, koji pomažu redakcijama da prevaziđu traume i stresna iskustva, ljudi se lepše ophode prema svom aparatu za kafu nego prema samima sebi, jer njega barem isključe kada ga ne koriste. Priča o virusu nas prati neprestano, ali je potrebno da se u određenom delu dana svesno isključimo od praćenja vesti.
Pred odlazak na spavanje obično proverimo telefon. Slično ćemo možda ponoviti i tokom noći ako se „cimnemo“ u snu, a verovatno je to jedna od prvih stvari koje uradimo kada se probudimo.
Ne dozvolimo da nam razmišljanje o izveštavanju bude poslednja stvar koju ćemo učiniti pre odlaska u krevet. I spavajte dovoljno dugo, savetuju iz Pojntera.
Svakodnevno slušamo i gledamo uznemirujuće informacije, a njihovo ponavljanje može da izazove traumatični stres. Repetativna priroda negativnih informacija je nešto što će uzeti svoj danak.
Resetujmo se. Uz sebe držimo nešto što će nas podsećati na to kako „normalno“ stanje izgleda.
Podsetimo se da je od traume koju doživljavamo kao novinari važniji posao koji obavljamo.
Zabrinimo se ukoliko nas ne pogađa uznemirujuća slika, scena ili intervju. To znači da smo se „diskonektovali“. Privremena „diskonekcija“ nam pomaže da završimo posao, ali ukoliko se u potpunosti isključimo, to znači da smo se povukli iz realnosti.
Budimo pažljivi sa upotrebom alkohola i hrane. Ukoliko je „naš lek“ za stresne situacije razarajući po organizam, zaobiđimo ga.
Razgovarajmo sa bliskim osobama. Ako smo imali grozan dan ili smo bili preopterećeni na poslu, podelimo to sa nekim ko će nas razumeti ili nam pomoći.
Ne čekajmo da nam šef kaže da nam je potreban odmor.
Vreme je i za solidarnost. Ukoliko vidimo da neko od kolega izveštava iz dana u dan o teškim temama, obratimo mu se i pitajmo ga kako je. Takva podrška može mnogo da znači.
Jedva čekam da se vratim temama od kojih sam želela da pobegnem
Novinarka televizije N1 Nataša Kovačev svakodnevno obaveštava građane o epidemiji koronavirusa na teritoriji Vojvodine. Za Cenzolovku kaže da jedva čeka da se vrati onim pričama od kojih je pre korone barem jednom dnevno priželjkivala da pobegne.
„Osim što sam imala osećaj da radim vezanih ruku, budući da je za prenošenje pouzdanih informacija, u vreme opšte panike, neophodno svaku od njih dobro proveriti, javio se i osećaj nemoći i nepoverenja. Netransparentnost hoće to da izazove“, priča Nataša Kovačev.
Ne vidim šta će se promeniti kada sve prođe, jer slutim da su nam i celo društvo i privreda na kolenima i da će mediji, bar privatni i lokalni, biti poslednja rupa na svirali (Saša Trifunović, Bor)
Onda je, dodaje, došlo vreme i da kolege primećuju simptome zaraze, pa i da se testiraju. I sama je bila na spisku kontakata i nije joj bilo prijatno, iako nije osećala istu uznemirenost kao oni koji su primećivali simptome.
„Zatim, svakodnevno prebrojavanje zaraženih, životno ugroženih i umrlih. Ti ljudi su postali statistika. Niko se ne usuđuje da im da ime, prezime, ličnost. Razumljivo, ne sme se narušavati privatnost pacijenata, ali polako klizimo u bezosećajnost. Ništa to nije normalno. Baš kao i prazne ulice u 18 časova, parče plastike od kog ti zavisi da li smeš napolje ili ne i glas koji odzvanja na mestima gde nikada ranije nije. Jedva čekam da sve ovo prođe i da se vratim temama od kojih sam bar jednom dnevno priželjkivala da pobegnem“, poručuje naša sagovornica.
Novinarka Prve televizije Sandra Zekić kaže da je tokom karijere izveštavala u najrazličitijim uslovima i o najrazličitijim temama – o ubistvima, vejavicama, poplavama… Jedino što pamti iz svega toga jeste da joj bilo fizički naporno, jer bi lagala ukoliko bi rekla da izveštavanje u takvim situacijama nije izazov za svakog novinara koji je i dalje zaljubljen u svoj posao.
Izveštavanje o koroni razlikuje se po tome što su se na ono što odlikuje izveštavanje u kriznim situacijama nadovezale i psihološke i etičke dileme.
„Stalna koncentracija da se u tonu i načinu izveštavanja ne paniči nijednog momenta, da se građanima pruže jasne i zvanične informacije, da se u momentima kada svi TV mediji izveštavaju sa istih zvaničnih događaja nađe način da se u uključenjima stavimo u ulogu gledaoca, kako bi te makar i taj jedan tog dana zaista čuo i poslušao i, na kraju krajeva, shvatio ozbiljno, jeste ono što prati izveštavanje ovih dana“, objašnjava Sandra Zekić.
Rizik od predoziranja informacijama
Ovakvo vreme zahteva prilagođavanje, а terenski rad novinara sa sobom donosi i nepredvidljivosti, što zahteva i mehanizme odbrane, ukazuje za Cenzolovku psihijatar dr Nebojša Baračkov.
Jedna vrsta preventive psiholoških problema jeste da se unutar same redakcije napravi dobra trijaža novinara, te da se odluči ko može da bude dobar za izveštavanje u kriznim situacijama, a kome više odgovara rad iz redakcije.
Osim što sam imala osećaj da radim vezanih ruku, budući da je za prenošenje pouzdanih informacija, u vreme opšte panike, neophodno svaku od njih dobro proveriti, javio se i osećaj nemoći i nepoverenja. Netransparentnost hoće to da izazove (Nataša Kovačev, N1)
U kriznim situacijama je normalno da se javljaju emocije i one moraju negde da se ispolje. Infantilni mehanizam odbrane jeste njihovo negiranje, dok će zrele osobe razumeti šta se dogodilo i želeće to da razumeju.
„U nekom momentu dolazi do predoziranja informacijama. Čovek ih dobija, ali nije više u stanju da ih procesuira. Prekardašio je svoj kapacitet, što će dovesti do toga da ne čuje informaciju koja je bitna, ili neće imati kritički odnos prema nečemu što je lažna vest. Bolje je i za novinare i za publiku da u nekom trenutku ugase telefone, da se prepuste nekim drugim aktivnostima, da ostave period za regeneraciju, odnosno rehabilitaciju. Ukoliko nismo dovoljno rehabilitovani, onda se sve više opterećujemo, te posle nekog vremena to preraste u psihički poremećaj spavanja, raspoloženja, koncentracije, volje i slično“, objašnjava psihijatar Baračkov i navodi rumunsku poslovicu da „bez dobrog odmora nema ni dobrog rada“.
On objašnjava da je za novinare važno da na zadatke odlaze rehabilitovani od stresa u prethodnom danu, jer bi u suprotnom mogli da se jave propusti, čime bi krajnja žrtva mogla da bude javnost. Ukoliko su preopterećeni, doći će do grešaka, možda se neće postaviti neko važno pitanje, jer nije bilo dovoljno koncentracije…
Slobodno vreme, koje najčešće mora da provodi u stanu, novinar može da iskoristi tako što će pripremiti neko zapažanje koje nije u vezi sa dnevnim vestima, ili da se posveti dubljem proučavanju nekih tema, jer će se život nastaviti i posle korone. Preporučuje se i vraćanje „ljubavima iz mladosti“, odnosno otkrivanje onoga čime „dete u nama“ voli da se igra.
„Potreban je dobar ventil u smislu sporta, rekreacije, hobija i druženja. To su momenti ventilacije, kada možemo da ispustimo svu napetost ili strah u kriznim situacijama. Neko uradi deset sklekova, neko ima neki drugi trik“, kaže Baračkov.
Zar i ti, sine Bobe?
Ni tri meseca nakon izricanja presude za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića presuda nije napisana
Smiljana Milinkov: Napadom na medije u Parlamentu vlast skreće pažnju sa sopstvene odgovornosti za podgrevanje nasilnog narativa u društvu
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.