Foks i Tramp: Novinarsko istraživanje uz podršku Bele kuće

Objavljena u maju na sajtu Foksa, pa povučena posle samo nedelju dana uz nejasno obrazloženje, ta, ispostavilo se, neistinita priča dovela je tu kuću na sud, a britanske vlasti pod veliki politički pritisak da zatraže dodatne provere pre donošenja odluke o tome da li da matičnoj kompaniji Foksa, 21st Century Fox (u vlasništvu Ruperta Merdoka) omoguće da za 15 milijardi dolara otkupi preostali udeo u telekomunikacionom gigantu Skaju.

Upustiti se u novinarsko istraživanje, hm, tvrdnje koju promovišu opskurni sajtovi s teorijama zavera jeste nešto što zaslužuje podizanje obrva unutar esnafa i što po pravilu nameće pitanje – o, zašto, pobogu, baš ta tema?! Istina, sumnjičavost prema zvaničnim verzijama događaja nipošto ne spada u novinarske mane. Problem je, međutim, kada novinarski zadatak ima unapred zacrtani cilj – da će se navodi (iz teorije zavere) na kraju svakako dokazati/pokazati istinitim. Čak i po cenu kršenja elementarnih profesionalnih postulata, poput  izmišljanja navoda krucijalnog sagovornika. A to se upravo dogodilo s Foksovom pričom.

Da li je i kako je došlo do toga da se u tekstu nađu izmišljeni navodi sagovornika, zahvaljujući čemu je medijska bombastična priča dala jednoj notornoj teoriji zavere priličan legitimitet, o tome će ljudi iz Merdokovog medijskog čeda imati šta da kažu na suđenju po tužbi koju je 1. avgusta podneo navodno krucijalni sagovornik u Foksovoj priči.

[povezaneprice]

Američku javnost, koliko i pojedine britanske parlamentarce koji su, očito, užasnuti mogućnošću da beskrupulozni Merdok značajno uveća svoj medijski uticaj, posebno će ipak zanimati da čuju odgovore na navode iz tužbe – da je objavljivanje priče imalo iskrenu podršku Bele kuće i da je cilj njenog objavljivanja bio da se kroz demantovanje zvanične verzije jednog prošlogodišnjeg ubistva zapravo ublaži pritisak na predsednika Trampa.

Umesto njihove priče, Foks je postao još jedan medij koji je dospeo u udarne vesti čime je iznova otvorena debata o medijima u SAD – o tome kakva im je uloga, čije interese štite, te o njihovoj sve očitijoj (ne)objektivnosti.

Predsednik Tramp je pročitao priču

Ono što je za vašingtonsku policiju ubistvo 27-godišnjeg Seta Riča, 10. jula 2016, bio fatalni ishod pokušaja razbojništva, za teoretičare zavera je posle samo nekoliko nedelja postalo – ubistvo s političkom pozadinom.

Po poznatoj mustri, teoretičari zavere olako su „sabrali dva i dva“: Rič je, naime, radio u Nacionalnom komitetu Demokratske partije (DNC) gde je, pored ostalog, razvijao aplikaciju koja bi olakšala biračima pronalaženje biračkih mesta, a ni dve nedelje nakon njegovog ubistva Vikiliks je objavio oko 20.000 mejlova s hakovanog servera DNC (kasnije i mejlove šefa kampanje Hilari Klinton). Slučajnost? Pa, ne bismo rekli, zaključili su ubeđeno inženjeri teorija zavera.

Prosuta sumnja u zvanične verzije – najpre Ričovog ubistva, a onda i u zaključak američke obaveštajne zajednice o tome da iza ukradenih mejlova stoji Rusija, dugo nije izlazila iz opskurnih kutaka interneta. A onda je Foks odlučio da je istraži. Da, dakle, istraži „tvrdnju“ o tome kako je Set Rič ubijen nakon što je otkriveno da je upravo on poskidao kompromitujuće mejlove visokopozicioniranih zvaničnika u centrali demokrata i potom ih prosledio Vikiliksu.

Nije, takođe, tajna da Tramp i Rupert Merdok neguju prijateljske odnose. Mediji Merdoka čak opisuju kao nezvaničnog predsednikovog savetnika: jedan od saveta koje je navodno uputio Trampu bio je da otpusti Stiva Benona, glavnog stratega u Beloj kući. Inače, od prošlog meseca Benon više ne duži kancelariju u zapadnom krilu Bele kuće

Foks svoju priču objavljuje 16. maja, nakon – navodno – višemesečnog istraživanja koja je sprovela nagrađivana novinarka Malija Zimerman. Pozivajući se na anonimnog istražitelja FBI-ja koji je video izveštaj o sadržaju Ričovog kompjutera, Zimermanova otkriva da je Set Rič putem mejla ostvario kontakt s Vikiliksom. To je, dakle, rešeno, idemo dalje.

Za svoj drugi izvor Zimermanova uzima Roda Vilera, privatnog detektiva s policijskim stažom, ali i povremenog komentatora na Foksu, kojeg je izvesni Ed Butkovski, biznismen i Trampov fan, unajmio da istraži Ričovo ubistvo.

Dve su Vilerove tvrdnje dale tekstu bombastičan ton: da je njegova istraga pokazala da je bilo razmene mejlova između Riča i Vikiliksa i da neko moćan – političari u Vašingtonu, u DNC ili u timu Hilari Klinton – ne dozvoljava da se istraga o ubistvu nastavi.

Viler tvrdi da su mu te tvrdnje stavljene u usta, da su isfabrikovane. Nakon njegovog demantija i demantija ostalih prozvanih, Foks je 23. maja – kada se priča poput virusa već proširila po medijima i portalima naklonjenim republikancima, a čak je i na samom Foksu dominirala udarnim političkim emisijama – povukao priču, uz obrazloženje da priča nije urađena „u skladu sa profesionalnim standardima te kuće“. Najavljena je i interna istraga, ali su glavešine Foksa odmah bile na stajalištu da ne postoje „konkretni dokazi“ o tome da je novinarka Malija Zimerman pogrešno prenele Vilerove reči.

Najinteresantniji deo tužbe koju je Rod Viler podneo protiv Foksa, Malije Zimerman i Eda Butkovskog jesu priložene poruke koje je dobijao od Butkovskog. Dva dana pre objavljivanja priče, Butkovski tako obaveštava Vilera da je predsednik (misli na Trampa) pročitao priču „i da želi da ona bude brzo objavljena“. Tu su i instrukcije za davanje intervjua nakon objavljivanja „bombe“: da su Viler i Zimermanova dokazali da Rusi nisu hakovali DNC i da otuda nisu ni uticali na ishod predsedničke kampanje.

Bela kuća je odbacila navode o učešću predsednika u zaveri, ali je bivši pres sekretar Bele kuće Šon Spajser potvrdio američkom Nacionalnom javnom radiju (NPR) da je mesec dana pre objavljivanja priče od Vilera i Butkovskog informisan o istrazi Ričovog ubistva. Ed Butkovski pak tvrdi da se „šalio“ pri pominjanju Trampa u spornoj poruci Vileru.

Foks, Tramp i ostali prijatelji

Rod Viler u svoj tužbi tvrdi da je izmišljanje njegovih izjava trebalo da posluži tome da se odvuče pažnja od (pre)dominantne teme u američkim medijima, a ujedno veoma opterećujuće po predsednika SAD – o šurovanju Rusije i Trampovog tima tokom predsedničke kampanje, te, posledično, o istragama koje se o tome vode.

Foksova priča se, zanimljivo, pojavila baš u jeku burnih reakcija na odluku Donalda Trampa da smeni direktora FBI Džejsma Komija. Sam Tramp je ubrzo priznao da mu smeta istraga koju je FBI vodio o umešanosti Rusije u predsedničku kampanju i sve u vezi s tim, u čemu je sam predsednik inače video isključivo ostrašćeni „lov na veštice“.

Pred Foksom nije lak zadatak – treba da odagna utisak javnost o tome da je u samom iniciranju istraživanja pozadine ubistva Seta Riča postojao motiv da se, ne birajući načine, pomogne predsedniku Trampu.

Tezom o slobodnom izboru tema za istraživanje, svako drugi bi verovatno uspeo da se koliko-toliko opere. Foksu će to pak teže ići.

U analizi se navodi i anegdota kad su voditelji pozvali Trampa da im signaliziranjem (paljenjem i gašenjem svetla u sobi) stavi do znanja da je pred TV ekranom! U jednom trenutku, kamera koja pokriva Belu kuću beleži kako se u jednoj sobi zaista pali i gasi svetlo!

Evo i mogućih razloga. Nije, naime, nepoznato da je Foks jedini kablovski njuz kanal u SAD koji je naklonjen Donaldu Trampu – u maniru „državne televizije“, zlurado tvrdi konkurencija.

Simpatije su očigledno obostrane – Tramp, recimo, ne propušta priliku da istakne kako redovno gleda emisiju „Foks i prijatelji“, čak o tome voli i da tvituje.

Verovatno niko nije toliko dobro razobličio hemiju koja vlada između Trampa i emisije „Foks i prijatelji“ kao portal Voks koji je nedavno objavio istraživanje tokom kojeg su analizirani transkripti emisije u proteklih 17 meseci! (Ako ni zbog čega drugog, samo zbog ove posvećenosti pregalništvo „voksovaca“ zaslužuje respekt.)

Poredeći odnos prema Trampu pre stupanja na dužnost predsednika SAD i nakon toga, Voks, pored ostalog, zaključuje da cilj emisije više nije komunikacija s publikom, već sa predsednikom, te da voditelji uobičavaju da poručuju Trampu šta bi oni radili u datoj situaciji.

U analizi se navodi i anegdota kad su voditelji pozvali Trampa da im signaliziranjem (paljenjem i gašenjem svetla u sobi) stavi do znanja da je pred TV ekranom! U jednom trenutku, kamera koja pokriva Belu kuću beleži kako se u jednoj sobi zaista pali i gasi svetlo! Nakon što je jedan od voditelja rekao „hvala, predsedniče“, usledilo je priznanje da je reč o običnom video-efektu.

Nije, takođe, tajna da Tramp i Rupert Merdok neguju prijateljske odnose. Mediji Merdoka čak opisuju kao nezvaničnog predsednikovog savetnika: jedan od saveta koje je navodno uputio Trampu bio je da otpusti Stiva Benona, glavnog stratega u Beloj kući. Inače, od prošlog meseca Benon više ne duži kancelariju u zapadnom krilu Bele kuće.

Zahvaljujući portalu Politiko, koji je nedavno objavio kompletan transkript intervjua koji je Tramp dao Volstrit džornalu (takođe u vlasništvu jedne od kompanija Ruperta Merdoka), javnost je mogla da pročita pasaže koji upućuje na bliske odnose glavnog urednika lista Džerarda Bejkera sa Trampom, ali i njegovom ćerkom Ivankom.

(„Lepo je bilo videti vas pre nekoliko nedelja u Sautemptonu“, rekao je Bejker usred intervjua Ivanki Tramp referišući na druženje na džet-set žurki u Hemptonima, elitnom delu Long Ajlenda).

WSJ je, inače, svojim čitaocima ponudio tek obrađene delove intervjua u kojima Tramp govori o gorućim temama.

„Držite se onog što u tekstu piše“

Si-En-En, koji je Foksov ljuti rival, nedavno je zbog ozbiljnih propusta u radu na priči – teško je poverovati u to, ali radilo se o navodnim vezama ruskog investicionog fonda s pojedincima iz Trampovog okruženja! – moralo da napusti troje istraživačkih novinara. Zaključeno je da nisu bili poštovani standardi u procesu koji nužno prethodi objavljivanju istraživačkih priča. Si-En-En je, naravno, bio primoran da priču povuče sa svog sajta.

U ekosistemu u kome se mejnstrim mediji sumnjiče da se nalaze na braniku prevashodno političkih agendi i interesa, slučajevi sa Foksom i Si-En-Enom mogu da izazovu samo još veći zazor od medija. U utisku da sve manje brinu o interesima građana i javnosti, medijima za svoje kikseve odavno teško mogu da prođu objašnjenja o ljudskim greškama, nesmotrenosti, potrebi da se bude najbrži, uvek ispred drugih itd.

Biće to svakako još teže ako se na predstojećem suđenju Foksu dokaže da je novinarka Malija Zimerman zaista poslala Rodu Vileru poruku nakon što joj je ovaj prigovorio zbog izmišljenih citata, koja glasi: „Pročitajte još jednom tekst koji smo vam poslali sinoć (sa lažnim citatima) i držite se toga što piše.“