I novinari su ljudi: Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan (IV)

„Ako bih morao da odlučujem o tome da li nam treba vlada bez štampe ili štampa bez vlade, ne bih oklevao ni sekund, odmah bi izabrao ovo drugo.“

Čuvena misao Tomasa Džefersona, trećeg američkog predsednika po redu, i dan-danas greje novinarska srca i podseća ih na značaj njihove profesije. Ali ove Džefersonove reči nesvesno ukazuju i na jedan problem u našem shvatanju odnosa između medija i politike, odnosno između slobode medija i demokratije. Te reči nameću pitanje može li uopšte biti slobodne štampe bez vlasti koja je voljna i rešena da toj štampi garantuje slobodu.

Vlast se oslanja na ulogu medija da građanima prenose informacije koje će im omogućiti da lakše učestvuju u političkim procesima. U autokratiji pak, vlast vidi medije kao instrument propagande koji treba da doprinese da svi misle isto – da podržavaju vlast.

Ovo su dve krajnosti na spektru političkih sloboda. Gde nam tu dođe hibridna, ili nazovi demokratija kao što je srpska (ako se posle onoga što smo videli u Mionici Srbija uopšte može nazvati bilo kakvom demokratijom)? I kako da se novinari postave prema svom poslu u takvim društvima?

Demokratija nije preduslov za novinarstvo

Cenzolovka u seriji tekstova poslednjih nekoliko nedelja pokušava da odgovori na pitanje može li novinar u Srbiji uopšte da bude objektivan ako ga vlast doživljava kao neprijatelja, ako ga vređa, maltretira, pa i životno ugrožava. I da li tada novinar uopšte treba da bude objektivan?

Jedan neimenovani novinar iz Belorusije opisao je u jednom istraživanju pre skoro deset godina šta mu se desilo tokom boravka u Parizu na nekom kursu. Neki francuski zvaničnik došao je da pozdravi učesnike i obratio im se rečima: „Zdravo svima, ne mogu da vas pozdravim kao novinare jer u diktaturi ne postoji novinarstvo.“ Beloruski novinar dalje kaže da mu se to dešavalo i u svim drugim zemljama koje je posetio, gde ljudi, kako naglašava, nemaju pojma kako rade novinari u zemljama poput Belorusije, gde stvari nisu crno-bele kako se na prvi pogled čini.

Zato se u novijim studijama, koje, podsećamo, najviše potpisuju zapadni istraživači, sve češće naglašava da demokratija nije preduslov za novinarstvo i da i novinari u nedemokratskim ili poludemokratskim društvima mogu da osvoje relativnu autonomiju od vlasti i da svojoj publici pruže ono što se od novinara inače očekuje – profesionalno i objektivno izveštavanje. Pa gde ste bili do sada, rekli bi novinari iz Srbije ili Jugoslavije.

Zato je u diskusiji o objektivnosti novinara u autokratijama kao što je Vučićeva Srbija važno da prihvatimo da zapadni, liberalni model uloge medija u demokratiji ne može da se primenjuje univerzalno. Šta više, insistirati na zapadnim standardima u zemljama u kojima se demokratija tek gradi, ili urušava kao u Srbiji, ne da nije poželjno nego je i kontraproduktivno, jer potencijalno dovodi do konflikta unutar struke ili u odnosu medijskih radnika i publike. Društva kao srpsko zato razvijaju svoje modele u skladu sa lokalnim okolnostima, kulturom i iskustvima iz svoje svakodnevnice.

U takvim prilikama novinari mogu da biraju da li će među one koji aktivno žele da utiču na političke procese u zemlji ili one koji će hladno i nepristrasno da izveštavaju. O tome je uz primere više reči bilo u prethodnom članku iz ove serije. I jedni i drugi pritom zadržavaju onu ključnu ulogu novinara kao monitora i kritičara vlasti (watchdog). Samo što su oni prvi, hajde tako da kažemo, „intervencionisti“, a oni drugi pasivniji beležnici događaja.

Da li je realno očekivati distancu povodom izveštavanja o tragediji?

Šta sve ovo znači u srpskoj praksi? Da se vratimo na primer pomenut ranije u ovoj seriji. Televizija N1 prati jedan od prvih većih protesta u Novom Sadu posle pada nadstrešnice. U uključenju uživo reporterka intervjuiše novinara Radara Vuka Cvijića i na jedan njegov komentar o protestima ona kaže „da, svi znamo zašto smo ovde“. Moja prva reakcija bila je, „ne, nisi ti tamo da protestuješ, već da izveštavaš o protestu“, kao verovatno i Cvijić ako je tamo bio na zadatku. Međutim, da li je baš tako jednostavno? Da li je realno od novinara koji izveštava o protestu povodom nezamislive ljudske tragedije očekivati i zahtevati distancu kakvu bi recimo imao strani dopisnik koji je u Novi Sad došao na dan-dva? U kom trenutku novinar prestaje da bude građanin?

Reći ćete, to je bar lako, novinar prestaje da bude građanin onda kad stane pred kameru ili mikrofon. Profesionalni, objektivni novinar mora u svom nastupu lične stavove i emocije da ostavi kod kuće. Ali isti taj novinar ne samo što živi u društvu u kojem korupcija ubija, već ga od predsednika pa naniže predstavnici vlasti nazivaju izdajnikom, stranim plaćenikom i neprijateljem države. U Ćacilendu ga napadaju i razbijaju mu kameru, u provinciji mu zapale kuću i zamalo ga ubiju.

U takvim okolnostima, složićete se, daleko je teže biti objektivan nego u nekoj Švajcarskoj ili Norveškoj. Da li to znači da opravdavam pristrasno i subjektivno novinarstvo? Nipošto. Ovde je važno da uvek imamo u vidu da pričamo o nijansama, ne o ekstremima. Nijansa je da se novinar ponekad poistoveti sa situacijom ili kontekstom, ako pritom i dalje nepristrasno i profesionalno traga za istinom i prenosi gledaocu ono što vidi i saznaje.

Ekstrem je ona kamermanka mađarske onlajn televizije N1TV (nema veze sa srpskim N1) koja sapliće i šutira migrante na granici sa Srbijom i posle u svoju odbranu kaže da je htela da pomogne policiji.

Nijansa je ako novinar u svom izveštaju nagovesti simpatije ili animozitet prema subjektu svog izveštaja; ekstrem je ako gledaoca slaže ili ga uskrati za ključne informacije koje inače poseduje.

Nijansa je kada nam Nova S na svom sajtu dan nakon lokalnih izbora u Mionici ponudi naslov Vučić u panici obilazi sela oko Mionice pa zatim napiše lista na kojoj su zajednički nastupili opozicija i studenti, „Ujedinjeni za Mionicu“, ostvarila je impozantan rezultat. Novinar ne može da zna da je Vučić u panici, niti je na njemu da prosuđuje da li je rezultat opozicije (koja je inače izbore izgubila), „impozantan“. A ekstrem bi bio da nam novinar prikaže rezultate koji nisu tačni ili događaje kojih nije bilo.

Šta je ovde poenta? Da u svakoj diskusiji o objektivnosti u novinarstvu moramo imati u vidu lokalni kontekst. A bogami i prostu činjenicu da su i novinari – ljudi. Nisu mašine. Novinari imaju svoje političke i uopšte vrednosne pozicije, dileme, emocije… Onima koji rade u stabilnom i slobodnom društvu, u kojem nisu žigosani i ne moraju da brinu za svoju bezbednost, lakše je da te svoje stavove ostave na ulazu u redakciju i maksimalno se približe idealu stoprocentne objektivnosti. Onima koji tu privilegiju nemaju teže je da svoje nazore ostave kod kuće, da se potpuno isključe, obuku neki zamišljeni novinarski mantil i na poslu zaborave gde žive i čemu su izloženi. U tom kontekstu, sasvim je razumljivo da novinari nisu uvek ili maksimalno objektivni. Sami novinari vam to možda neće priznati, jer im nije prijatno ili zato što toga iskreno nisu svesni. I to je razumljivo. Ne smemo zaboraviti da su novinari među prvima na meti autokratskih režima. Što je gušenje demokratije jače, to je veći pritisak na novinare; što je pritisak na novinare veći, to je njima samima teže da dosegnu ideal pune objektivnosti. Ne zaboravimo to kad večeras sednemo da gledamo dnevnik.

* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu

 

– Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan dok ga vlast obeležava kao državnog neprijatelja? (I)

– Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan dok ga vlast obeležava kao državnog neprijatelja? (II)

– Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan dok ga vlast obeležava kao državnog neprijatelja? (III)