Snježana Milivojević: Oni koji imaju kvalitetan javni servis manje se okreću društvenim mrežama (2)

Gotovo dve trećine građana Srbije informiše se preko društvenih mreža, pokazalo je istraživanje Rojtersovog instituta „Digital News Report“ za 2026. godinu, čija je Milivojević autorka.

Informativne i medijske portale posećuje 57 odsto, a na televiziji se informiše 51 odsto ispitanika. Radio (19 odsto) i štampa (16 odsto) daleko su iza.

Najviše se veruje vestima N1 (52 odsto), a slede Nova S (47 odsto) i nedeljnik Vreme (43 odsto).

„Manjak poverenja u javni servis u Srbiji još je jedna od posledica polarizacije u društvu“, objašnjava Snježana Milivojević, nekadašnja profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

„Retko koji medij u visoko polarizovanoj sredini može da prebaci granicu od 50 odsto poverenja. Zato što ne postoje uslovi da, bez obzira na različite političke, kulturne i sve druge razlike, ljudi kažu: ‘dobro, imamo jednu platformu koja je važna za čitavo društvo i na njoj možemo da vodimo razgovor’.“

Milivojević za Cenzolovku govori o promeni uloge televizijskog aparata u našim životima, o štampi, radiju i veštačkoj inteligenciji. Odgovara i na pitanje zašto profilima studenata u blokadi publika veruje više nego izveštavanju tradicionalnih medija.

Ko je javni servis, RTS ili N1?

Cenzolovka: Kada se uporede oni koji delovanje svog nacionalnog javnog servisa vide pozitivno i oni koji ga vide negativno, najnepovoljniji rezultati među 26 zemalja obuhvaćenih Rojtersovim istraživanjem pojaviće se u Srbiji: 23 odsto u minusu, u odnosu na, recimo, 48 u plusu u Norveškoj, ili 41 u Finskoj. Vrlo nisko na listi su i Slovačka i Hrvatska. U redu, u Skandinaviji se tradicionalno veruje javnom servisu. Šta je s našim delom sveta? Šta je (sve) drugačije?

Snježana Milivojević: Mogli bismo da kažemo da istočna i jugoistočna Evropa prati jedan potpuno drugačiji obrazac, kada su javni servisi u pitanju, u odnosu na severne i zapadnoevropske zemlje.

Znate šta je tu zanimljivo? Zemlje koje imaju javni servis visokog kvaliteta i kome se dosta veruje, tamo se publika sporije seli na društvene mreže i nove medije. Mi tačno vidimo te trajektorije. Tamo gde se tradicionalnim medijima više veruje, publika sporije ide na internet da bi se informisala. Odlazi na internet za druge potrebe, naravno.

I onda u ovim zemljama koje klize u autokratiju ili su već autokratizovane, publika ide na internet, na društvene mreže. I meni to stvarno izgleda kao da ljudi „menjaju slobodu za istinu“.

Zašto to kažem? Oni istovremeno sumnjaju u visok nivo dezinformacija na koje će tamo naići, ali opet misle da će se bez cenzure i ograničenja koji postoje u tradicionalnim medijima nekako lakše snaći na internetu.

Cenzolovka: U tom kontekstu, kako vidite porast gledanosti i poverenja u program N1? Može li se posmatrati odvojeno od masovnih protesta u zemlji s kojih je upravo N1 najintenzivnije izveštavao? Ili su razlozi u bizarnoj jednoličnosti sadržaja na kanalima pod kontrolom režima? Nešto treće?

Milivojević: Definitivno bih rekla da je to povezano sa političkom situacijom i načinom na koji N1 izveštava s protesta. Veliki studentski i građanski protesti su značili jedno veliko buđenje nade i N1 je omogućio direktan pristup tome.

Većina medija je ili satanizovala proteste ili ih ignorisala, kao što je to radio RTS, što je značajno doprinelo porastu gledanosti i poverenja N1 i Nove S.

Činjenica je i da kritički mediji imaju, rekla bih, više poverenja nego što imaju stalnih gledalaca. Njihova gledanost manja je od, recimo, tabloida. Mnogi koji ih ne gledaju stalno, odu tamo kad se nešto dešava jer im veruju. Čak i ako nisu njihovi stalni gledaoci, oni znaju da će tamo dobiti informacije koje su proverene i koje možda drugde neće pronaći.

S druge strane su visokogledani mediji, tabloidi. Oni imaju mnogo niže poverenje nego gledanost. Tako da mi se čini da je odnos gledanosti i poverenja ovde već dugo obrnuto proporcionalan, što je takođe jedan veliki disbalans domaće medijske scene.

Ljudi sve više idu na mreže, a sve im manje veruju

Cenzolovka: Kako izgleda informisanje na internetu? Prošle godine smo govorili da je to „velika opasnost kojom plaćamo informaciono obilje“. U Srbiji je uočljiva dominacija dve mreže: Facebook i YouTube. Koliko je tu vesti i koliko je njihov algoritam pouzdaniji od „standardne ponude“?

Milivojević: Tu postoji jedna vrsta ozbiljnog paradoksa. Publika, bežeći od medija kojima ne veruje i za koje misli da su cenzurisani, ili konvencionalni u tradicionalnom medijskom domenu, ide na internet. A tamo im još manje veruje.

Više od 60 odsto publike, kako domaće tako i globalne, kaže da je istinski zabrinuto zbog dezinformacija na koje nailazi na internetu. Dakle, taj paradoks da ljudi idu na mreže u većem broju, ali da im veruju u manjem broju je nešto što je globalni fenomen. To je danak toj velikoj digitalnoj transformaciji.

Internet je bio veliko uznemirenje, velika destrukcija, kao neka bomba u medijskom svetu. U prvom talasu veoma je uticao na štampane medije s tom ogromnom količinom teksta. Sada se to dešava s online videom. On preti da potpuno uznemiri televizijsko tržište.

Cenzolovka: Ipak, televizija u celini je i dalje zanimljiv fenomen. Gledamo je, ali se ne informišemo tamo. Gledamo je, ali joj ne verujemo. Šta zapravo radimo pred ekranom, ako nam televizija nije izvor informisanja?

Milivojević: Evo sad već imamo pokazatelje da se na pametnim telefonima provodi između tri i pet sati dnevno. Telefon i televizor kao sprave za pristup vestima izjednačile su se. Sve ide u pravcu telefona, dakle drugog ekrana.

Mada, nešto što je meni zanimljivo, ovo globalno istraživanje nam kaže da se ljudi vraćaju televizoru. Govorim o televizoru kao spravi, a ne televiziji kao mediju. Raste korišćenje video vesti, ljudi ih sve više gledaju nego što ih čitaju ili slušaju. I to u raznim formatima i tada im televizor kao sprava ponovo postaje interesantan.

To više nisu televizijske vesti, nego su to online video vesti, koje se opet gledaju preko televizora, kao sprave. Da, sve se jako komplikuje. To je jedan od pokazatelja jednog hibridnog medijskog ambijenta. Ne hibridnog u političkom smislu, nego u tehnološkom.

Cenzolovka: Protesti su izrodili nove platforme. U izveštaju se spominju, na primer, Mašina i Zoomer. Oni privlače publiku angažovanim izveštavanjem uživo. Koliki je uticaj ove ‘nove scene’?

Milivojević: Da, videli smo neke nove medije koji direktno prenose proteste. Jednostavno ljudi su zaista želeli da vide šta se dešava na ulicama. U istorijskom smislu, to je upravo ona situacija kada su vam mediji najpotrebniji. Trebaju svima nama da se orijentišemo, pošto to oficijelni mediji nisu radili.

I tu ponovo vidimo migraciju publike ka društvenim mrežama. Tamo nisu otišli samo mladi koji više neće da gledaju tradicionalne medije ili nisu zadovoljni tim informacijama. Povukli su i svoje starije sugrađane.

Videlo se da nalozi studenata u blokadi po broju poseta prevazilazile medije. To ima veze s velikim konfliktom i političkim okolnostima koje zahtevaju povišen angažman i potrebu za informisanjem.