29. jan 2021.

Dimitrijević: Nije verovatno da će izmene Zakona o slobodnom pristupu informacijama omogućiti dobijanje podataka koji javnost najviše zanimaju

Od svake najave doterivanja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, novinari i stručna javnost svaki put očekuju da će te izmene doprineti, recimo, efikasnom izvršavanju rešenja poverenika i proširenju organa na koje se zakon odnosi. Međutim, iz resornog ministarstva poručuju da će se najnovije izmene aktuelnog zakona najviše ticati – reforme informatora o radu.

Nove izmene Zakona trebalo bi da budu usvojene u prvom kvartalu ove godine (foto: Cenzolovka)

Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave potvrdilo je za Cenzolovku da je u toku izrada nacrta izmena i dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali ono što ističu da će biti ključna novina u zakonu koji je Skupština Srbije donela pre 17 godina – novinari i nevladine organizacije koji su svojevrsni kontrolori postupanja vlasti (watchdogs) ne smatraju da će doprineti lakšem dolaženju do važnih informacija.

U ministarstvu navode da će se najveći deo izmena važećeg zakona odnositi na reformu informatora o radu „svih organa koji su u obavezi da ih objavljuju“, i da u pripremi novog nacrta „razmatra“ proširenje kruga organa na koje bi se primenjivao zakon i „nesmetano kažnjavanje lica koja ne postupaju u skladu sa zakonom“, ali nije izvesno da li će biti prihvaćen predlog o proširenju ovlašćenja poverenika za informacije od javnog značaja.

Broj zastarelih postupaka bio bi manji ukoliko bi poverenik sam podnosio zahteve prekršajnim sudovima (Pavle Dimitrijević, CRTA)

Zašto se stavlja akcenat na informator o radu, koji je inače po zakonu svaki državni organ dužan da objavljuje najmanje jednom godišnje i da u njemu budu sadržani osnovni podaci o radu tog organa? Namera autora zakonskih izmena je, kako je potvrđeno za Cenzolovku, da više ne bude „nedostupnih informatora“, što bi trebalo da doprinese smanjenju potrebe građana da šalju zahteve za dobijanje informacija.

„Reforma informatora o radu podrazumeva pravovremeno objavljivanje dokumenta i pružanje razumljivih informacija građanima na uvid, odnosno proaktivnu transparentnost, što će se postići uvođenjem jedinstvene aplikacije i portala umesto dosadašnjeg načina objavljivanja informatora u Word/PDF formatu. To će omogućiti da građani imaju brži i bolji pristup informacijama, obezbediće se visok nivo ažurnosti informacija, kao i njihovo kvalitetnije korišćenje, što bi trebalo da dovede do smanjenja broja zahteva za pristup informacijama od javnog značaja“, navode u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave (MDULS).

Bahatost političara zakon ne može da popravi

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija ne veruje da će planirane izmene zakona omogućiti da više ne bude nedostupnih informacija i ističe da je i u prethodnim nacrtima bilo reči o informatorima, te da „nije jasno zašto se to spominje kao glavna promena u sadašnjem radu Radne grupe (za izradu nacrta zakona)“.

„I do sada je postojala obaveza izrade informatora o radu, ali nije postojao sistemski nadzor nad ispunjavanjem obaveza“, kaže Nenadić za Cenzolovku.

Poverenik ima veće kapacitete i mogućnosti od Upravne inspekcije da uspešno vrši nadzor nad primenom zakona (poverenik Milana Marinović)

S druge strane, pravnik u organizaciji CRTA Pavle Dimitrijević smatra da se „može očekivati da unapređeni informatori donekle olakšaju pristup informacijama i doprinesu smanjenju ukupnog broja podnetih zahteva“.

„Ipak, nije verovatno da će na ovaj način biti omogućen pristup informacijama koje zaokupljuju najveću pažnju i izazivaju zabrinutost javnosti, do kojih ćemo i dalje morati da dolazimo u standardnoj proceduri“, ocenjuje Dimitrijević.

Novinarka Vesna Radojević (Raskrikavanje), koja je u dosadašnjem radu često koristila ili je bar pokušavala da koristi Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kaže da je reč o „kozmetičkim promenama“ i da bez političke volje javnih funkcionera nema ni primene bilo kojih odredaba.

„Ako Vesić izađe i kaže reći ću vam koliko je koštao spomenik kada to vajar odobri i nema nijednog tužioca, gradskog pravobranioca ili već nekog trećeg da ustane i da kaže zakon je zakon, a vi ste, Vesiću, državni službenik, ništa ne možemo da očekujemo. Takvu bahatost zakon ne može da popravi“, kaže Radojević.

ISTORIJA IZUZIMANJA IZ ZAKONA

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja predstavlja jednu od najznačajnijih pravnih normi za uspostavljanje demokratskog društva i borbe protiv korupcije. Skupština Srbije usvojila ga je 2004. godine i od tada je bilo više pokušaja izmena. O izmenama zakona koje se najavljuju poslanici bi, prema rečima resorne ministarke Marije Obradović, trebalo da raspravljaju u prvom kvartalu ove godine.

Kada se 2018. pojavio nacrt izmene zakona, pravnici su ukazivali na to da on vodi smanjenju dostignutih prava – izuzimanje iz zakona nekih državnih preduzeća koja raspolažu značajnom imovinom i resursima, izuzimanje političkih partija i verskih zajednica, mogućnost traženja informacija samo o javnim ovlašćenjima funkcionerima, ne i o njihovom celokupnom radu. Najveća zamerka stručnjaka na predlog izmena iz 2019. bila je neprimenjivanje zakona na ćerke firme državnih preduzeća. Ove izmene poslednjih godina nisu usvojene pod pritiskom domaćih i stranih eksperata.

Tokom 2018. i 2019. godine prikupljene su primedbe od svih relevantnih aktera za pitanja ovog zakona, uključujući i novog poverenika, saopštavaju iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave.

Ignorisanje zahteva novinara i građana za pristup informacijama od javnog značaja jedan je od najčešćih problema na koje je i bivši poverenik Rodoljub Šabić ukazivao gotovo u svim svojim izveštajima. Pored toga, Nemanja Nenadić ukazuje i na probleme neizvršenja rešenja poverenika i nemogućnost naplate novčanih kazni, zatim da se protiv nekih organa ne može uložiti žalba, a ističe i neophodnost proširenja kruga obveznika na koje se odnosi zakon.

On kaže da bi procedure bile brže i sa većom šansom ostvarivanja prava ako bi poverenik imao nadzor nad sprovođenjem zakona, a ne, kao što je to sada, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, te ako bi poverenik mogao direktno da podnosi prekršajne prijave, a ne Upravna inspekcija. Smatra i da bi trebalo razmisliti o uvođenju krivične, a ne kao do sada prekršajne odgovornosti za kršenje zakona.

U MDULS-u, istina, ističu da se u pripremi novog nacrta „razmatra“ proširenje kruga organa na koje bi se primenjivao zakon i „nesmetano kažnjavanje lica koja ne postupaju u skladu sa zakonom“, ali ne navode da bi se to odnosilo i na proširenje ovlašćenja samog poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Kako obezbediti izvršenje rešenja poverenika?

Poverenik Milan Marinović za Cenzolovku kaže da je predložio da u izmene zakona bude uvrštena mogućnost da njegova služba vrši nadzor nad sprovođenjem zakona i da direktno podnosi prekršajne prijave za oglušivanje o zakon.

„Pravo da poverenik vrši nadzor nad primenom zakona i, posebno, inspekcijski nadzor, u velikoj meri bi doprinelo mnogo boljem ostvarivanju prava na pristup informacijama od javnog značaja, pošto poverenik ima veće kapacitete i mogućnosti od Upravne inspekcije da uspešno vrši nadzor i štiti navedeno pravo, posebno što ima specijalizovane i obučene stručnjake koji se poslovima na zaštiti ovog ljudskog prava bave već više godina“, navodi Marinović.

Bez političke volje javnih funkcionera nema ni primene bilo kojih odredaba (Vesna Radojević, Raskrikavanje)

Veliki deo problema u ostvarivanju prava na pristup informacijama jeste neizvršavanje rešenja poverenika u pogledu novčanih kazni koje upućuje organima koji se ogluše o zakon. Prema zakonu, ako poverenik u tome ne uspe, izvršenje sprovodi Vlada, ali u praksi uglavnom nije tako. Bivši poverenik u svojim izveštajima navodi da je između 2010. i 2017. uputio 173 zahteva za obezbeđivanje izvršenja, ali Vlada to nije učinila ni u jednom slučaju.

Novi Zakon o upravnom postupku iz 2017. godine dodatno je otežao situaciju i praktično onemogućio donošenje i sprovođenje rešenja poverenika.

Naime, poverenik je po starim pravilima izricao kazne od 20.000 do 200.000 dinara. Međutim, novi Zakon o upravnom postupku promenio je način obračunavanja osnovice kazni i one se sada kreću od „polovine mesečnih prihoda pravnog lica do deset procenata godišnjih prihoda koje je to lice ostvarilo u prethodnoj godini“. Međutim, kako stoji na sajtu poverenika, Ministarstvo finansija je odbilo da dostavi podatke o „godišnjem prihodu organa za prethodnu godinu“, a potom saopštilo da takvi podaci ne postoje.

Stoga poverenik Marinović ističe da je neophodno zakonski propisati nominalni iznos kazne i to vidi kao deo rešenja problema neizvršavanja njegovih odluka.

„Jedan od načina rešavanja problema neizvršenja rešenja poverenika može biti propisivanje administrativne prinudne mere u vidu novčane kazne, a nominalni iznos kazne mora biti propisan u zakonu, što sada nije slučaj. Iako se izmenama Zakona o opštem upravnom postupku iz 2017. godine želelo obezbediti jače i delotvornije oruđe za izvršenje rešenja poverenika, to, nažalost, nije bio slučaj i postupak izvršenja je učinjen još nedelotvornijim“, ukazuje poverenik.

Kazne (ne) pomažu

Ipak, postavlja se pitanje svrhe novčanog kažnjavanja, budući da će neki radije platiti kaznu, nego dostaviti informaciju. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da te pare odlaze iz budžeta institucija.

Pavle Dimitrijević iz organizacije CRTA potvrđuje da su kazne svakako zamišljene kao destimulisanje ćutanja, ali da je očigledno da ne mogu da nateraju organe da poštuju zakone. Dodaje da bi možda trebalo razmotriti novčano kažnjavanje odgovornog lica u instituciji ili nekom organu vlasti i to odbijanjem određene sume od plate.

I do sada je postojala obaveza izrade informatora o radu, ali nije postojao sistemski nadzor nad ispunjavanjem obaveza (Nemanja Nenadić, TS)

Pored pitanja novčanih kazni, rešavanje problema neizvršavanja odluka poverenika, Marinović vidi i u davanju ovlašćenja povereniku da podnosi zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka nadležnim prekršajnim sudovima za lica koja se ogluše o zakon.

„Danas to ovlašćenje pripada Upravnoj inspekciji, a ne povereniku, ali ga ona gotovo uopšte ne primenjuje, tako da bi prenošenje ovlašćenja povereniku svakako imalo za rezultat veći stepen izvršenja rešenja poverenika“, rekao je Marinović.

Da bi poverenik trebalo da podnosi prekršajne prijave sudovima smatra i Dimitrijević. On ističe da bi se tako procesi ubrzali, a predmeti imali manje šanse da zastare.

„Budući da apsolutna zastarelost pokretanja i vođenja prekršajnog postupaka nastupa istekom roka od dve godine od izvršenja prekršaja predviđenih Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, opravdano je očekivati i da bi broj zastarelih postupaka bio manji ukoliko bi poverenik sam podnosio zahteve prekršajnim sudovima“, smatra Dimitrijević.

Dimitrijević ipak upozorava da bi ovo proširenje nadležnosti zahtevalo i veći broj zaposlenih u službi poverenika koji je i inače upozoravao na tu neophodnost.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend