24. jan 2023.

Biljana Srbljanović – Sezona zločina

Sa stanovišta biznisa tabloida, u ovoj sezoni porodičnih praznika i slavskih okupljanja, ništa bolje nije moglo da se dogodi od gnusnog femicida.

Nije bilo neočekivano jer je poznato da se u periodu slavlja u krugu porodice rizik za ženu da postane žrtva ozbiljno povećava, ali ipak – ubistva žena od strane muža, partnera ili drugog muškarca u njenoj blizini, dogadjaju se gotovo svakodnevno, ništa više nije ekskluziva. Jer, brojke ne lažu, a matematika je prosta: tržište je zasićeno vestima o femicidu, ponuda je veća od potražnje, pošten čovek na radu u medijima prosto više ne može da sa sigurnošću računa na zaradu na mrtvoj ženi.

Zato se medijskom biznisu sreća osmehnula ove sezone i donela im ne jedno, nego dva stravična zločina. Prvo je tamo, oko Svetog Nikole, jedan siledžija na podmukli način iz najnižih pobuda svojim rukama zadavio devojku koju je pokušao da siluje, a odmah zatim, na samu Novu godinu, Beogradjanka koja je živela u Americi, postala je žrtva svoga muža na neshvatljivo užasan način.

Naravno da ni ne pomišljam da je tabloidna eksploatacija gnusnog zločina neka naša specijalnost, uostalom, priča o drugoj žrtvi i potiče iz američkih medija. Naravno da znam i da se etički kodeksi i senzibilisano izveštavanje o femicidu ne krše samo kod nas, zločin je roba koja se prodaje kao i sve: dok je kupaca za taj otrov, biće i zarade svuda, pa i kod nas.

Ne govorim o tome i ne čudim se da se gotovo svi mediji, posebno štampani, vode isključivo vulgarnom tržišnom borbom, pišu da bi prodali, dokle god nema zakona koji će da ih spreči.

Govorim o nečem gorem: sa ovako veikom stopom femicida i sa patrijarhalnom ideologijom koja negira žrtvu žene, način na koji se izveštava, koji podstiče orgije mržnje, sramnih spekulacija, besa usmerenog na žrtvu, zloupotreba porodice i njihova eksploatacija, nešto je što ima veoma realne posledice. To je posebno vidljivo baš u ova dva stravična slučaja, mlada studentkinja koju je zadavio poznanik kome je pružila pomoć (prostor da prespava) postala je tema ispiranja usta na svim portalima i mrežama, za slavskim trpezama i za lečenje mamurluka. Žrtvu su posthumno osudjivali gotovo svi potrošači tabloida, kritikovali mrtvu curu što je “bila naivna”, napadali joj roditelje koji je “nisu vaspitali” da ne pušta muškarce u kuću, šta ćemo sad.

Patrijarhalna ideologija inače ne negira da su muškarci često predatori i nasilnici i da od njih vreba opasnost, naprotiv, na tom stereotipu se insistira, jer žena je ta koja mora da se sama čuva, da zna gde joj je mesto i da je muškarac jači od nje, može sve da joj uradi, takva je “priroda stvari”. Kada su mediji i čitaoci otkrili da je ubica po nacionalnosti Albanac, tek tada se stvar okrenula na orgiju ponižavanja žrtve: tako joj i treba kad se meša “s njima”, šta je mislila, da će da je uvažava, zna se kakvi su “oni”, njima je “to normalno” i slično. Tako smo od gnusnog zločina nad tek stasalom devojkom u par dnevnih obračuna zarade na prodaji, stigli do toga da je sama kriva što je ubijena, a o istom trošku krivi su i svi Albanci, jer su svi ubice.

Ovu priču je nasledila jeziva sudbina nasmejane, vedre, uspešne, vredne i ambiciozne Beogradjanke koja je svojim radom ni od čega napravila sve, a koju je rodjeni muž ne samo ubio, već joj telo iskasapio i pobacao na deponiju kao da je djubre, i to iz delova, iz parčića, da je niko više ne nadje i makar sahrani kao ljudsko biće. Vesti i detalji ovog zločina su sami po sebi toliko jezivi da su senzacionalistički sami po sebi i neču ih ponavljati. O njima iz časa u čas izveštavaju i američki i naši mediji. Ipak, ono u čemu smo mi opet prekoračili i poslednju granicu, je višenedeljno iživljavanje i zloupotreba majke nesrećne žene, koja očigledno (i potpuno ljudski) u stanju produženog šoka, nije u stanju da racionalno gleda na stvarnost. Ovu majku koja je upravo na najgori način izgubila ćerku, koja ne zna šta joj je sa dvoje malenih unuka, novinari opsedaju, sačekuju pred ulazom, zvone joj na interfon i na vrata, manipulišu je do te mere da im ona naizgled samovoljno daje sve lične informacije, uključujući i poslednju prepisku sa mrtvim detetom. Ta otimačina za “ekskluzivu” u vidu slika poruka sa majčinog telefona, to bacanje najosetljivije privatnosti pred noge raspojasane publike koja je sistematski u stotinama komentara, u razglabanjima po slavama i sahranama, u prejedanju ostacima novogodišnje hrane, ponižava, vredja, osudjuje, svaljuje krivicu za ubistvo na nju, nešto je što omogućava svaku sledeću tragediju. Žena je kriva što je ubijena, žena je kriva što nije zaštitila svoju ćerku, hiljadama kilometara daleko, žena je kriva što se nije čuvala sama, sama je zaslužila nasilnu smrt. Eto na čemu zaradjuju tabloidi.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend