20. jul 2021.

Izveštavanje o nasilju nad ženama: Pomaci postoje, ali i dalje preovlađuju senzacionalistički tekstovi i neodgovorni komentari

Iako su mediji saveznici u borbi protiv nasilja prema ženama i jedini dostupan javni izvor podataka o femicidu u Srbiji, njihov rad često skreće ka senzacionalizmu i tabloidizaciji ovog ogromnog društvenog problema.

Učesnice seminara o etičkom izveštavanju o rodno zasnovanom nasilju (foto: UN Women Srbija)

Edukacija zaposlenih u medijima igra ključnu ulogu u osvešćivanju celokupne javnosti, što je prethodnog vikenda bila tema seminara o etičkom izveštavanju o rodno zasnovanom nasilju u organizaciji agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji UN Women, uz podršku Ambasade Norveške. Ukupno će više od 50 novinara proći kroz ovu edukaciju.

Novinarke protiv nasilja prema ženama preporučuju svim odgovornim redakcijama da na svojim portalima zabrane komentarisanje vesti o rodno zasnovanom nasilju

„Moje iskustvo pokazuje da brojne koleginice i kolege uglavnom prave greške iz neznanja, a ne zato što žele da povrede žrtvu. Veoma je važno da novinari i novinarke budu edukovani i informisani”, kaže jedna od predavačica, novinarka Jovana Šesterikov.

Na pitanje Cenzolovke da li ovakve vrste edukacija imaju uticaj i postoji li vidljiv pomak u medijima kada je u pitanju izveštavanje o ovako osetljivim temama, Šesterikov dodaje:

„Primećujem trend poboljšanja na ovom polju čak i kada je reč o medijima koji su tradicionalno senzacionalistički. Daleko od toga da je savršeno – nije čak ni dobro – ali je bolje nego što je bilo. Više o tome moći će da se sazna u Analizi medijskog sadržaja grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama koja će uskoro izaći za 2020. godinu, a koja je bolja od takve analize iz 2019. godine.”

Javnost nije sudnica, ali može biti regulatorno telo

Tokom vanrednog stanja izazvanog pandemijom kovida 19 agencija UN Women radila je istraživanje o pandemiji neadekvatnih vesti o rodno zasnovanom nasilju i njihovom uticaju na društvenim mrežama.

Kao jedan od zaključaka istraživanja, UN Women izdvaja to da se smeh kao reakcija na objave o nasilju prema ženama i devojčicama u Srbiji pojavljuje čak 949 puta. Istovremeno, brojni neprimereni komentari mogli su da ponovo traumatizuju žene žrtve nasilja.

Smeh kao reakcija na objave istraživanja o nasilju prema ženama i devojčicama u Srbiji pojavljuje se čak 949 puta. Istovremeno, brojni neprimereni komentari mogli su da ponovo traumatizuju žene žrtve nasilja

U vezi sa velikim brojem neprimerenih komentara na portalima i društvenim mrežama, predavačica na seminaru, novinarka Miljana Nešković kaže:

„Javnost može da apeluje na institucije kada one ne rade svoj posao, ali ne može da se igra suda u komentarima – to može imati ozbiljne posledice.”

Ona dodaje da javnost ipak može biti najjače regulatorno telo ukoliko je adekvatno edukovana.

„Iz ugla grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama, koja to redovno prati, primećuje se porast senzibilisanosti u javnosti, dolazi do promena. Kada je nedavno RTS objavio stereotipan naslov o slučaju porodičnog nasilja, čitaoci su se javili i ukazali na grešku. To se dešava sve češće na portalima. Pre 10 godina ih niko ne bi primetio, a danas takvi sadržaji ne mogu da prođu bez jednog glasnog ’ne’ značajnog dela javnosti. Moj utisak je da takve greške ozbiljno utiču na kredibilitet autora i autorki spornih sadržaja”, zaključuje ona.

PETNICA: BURA SE MOŽE IZAZVATI ODGOVORNIM PISANJEM

Na pitanje da li odgovorno izveštavanje o ovoj temi može doprineti smanjenju talasa senzacionalizma i nasilničkih komentara, pa i uticati na rešavanje ovog društvenog problema, Jovana Šesterikov odgovora potvrdno i kao primere navodi tekstove Jovane Gligorijević o slučaju u Petnici i Ivane Jasnić o slučajevima Milutina Jeličića Jutke i Miroslava Aleksića.

„Ovi tekstovi su veoma drugačiji pisani, ali predstavljaju dobre primere kako treba uraditi tekst kada je žrtva javna ličnost i kada je reč o njenoj ispovesti, odnosno tekst kada žrtve žele da ostanu anonimne, tj. da se njihova imena ne pominju. Jovanin tekst je školski primer kako to treba uraditi i dokaz da ne morate da imate senzacionalistički naslov, problematičnu fotografiju i detalje o nasilju da biste izazvali buru”, navodi ona.

Isti stav deli i Miljana Nešković, koja kaže:

„Promene se dešavaju pre svega zahvaljujući hrabrim ženama koje su izašle u javnost i progovorile o svojim slučajevima, ali i zahvaljujući novinarkama koje su svoj posao radile dobro i celoj javnosti pokazale kako može i treba da se radi.”

„Kada izveštavamo o rodno zasnovanom nasilju, najvažnije je da budemo pre svega ljudi. Nismo tu da kvalifikujemo ili gradiramo traumu žrtve – njen doživljaj je samo njen i ona ima pravo na to – već smo tu da saslušamo. Najvažnije je da vodimo računa da ne naškodimo i da ne osuđujemo osobu sa kojom pričamo. Kada novinari i novinarke odluče da se bave ovom temom, trebalo bi da prođu dodatne edukacije, ali i da imaju poseban oblik osetljivosti, jer moraju podržavati sagovornicu i zastupati je u javnosti”, savetuje psihoterapeutkinja Marija Petrović.

Preporuka grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama svim odgovornim redakcijama jeste da na svojim portalima zabrane komentarisanje vesti o rodno zasnovanom nasilju.

Psihoterapeutkinja Marija Petrović kaže da bi svaki tekst trebalo da prati deo „čiste teorije koja može da se primeni na svaki slučaj”. Ona predlaže da se uz svaku takvu temu u medijima objasni šta je psihološka trauma, kakve posledice može da ima, koliko često se događa nasilje nad ženama kod nas, šta je sve seksualno zlostavljanje, šta znači nečija granica i kako je treba poštovati…

Romantizovanje zločina

Tekstovi o rodno zasnovanom nasilju lako skrenu u romantizovanje slučajeva, osumnjičenog dehumanizuju i pretvaraju u „monstruma”, te u stereotipizaciju kako osumnjičenog tako i žrtve, koju mediji obično predstavljaju kao „tihu i povučenu ženu sa masnicama”.

Ovakav trend ne samo da je pogrešan nego je i netačan, potvrđuje Marija Petrović:

Primećujem trend poboljšanja na ovom polju čak i kada je reč o medijima koji su tradicionalno senzacionalistički. Daleko od toga da je savršeno –  nije čak ni dobro – ali je bolje nego što je bilo (Jovana Šesterikov)

„Često se susrećemo sa stereotipnim reakcijama na slučajeve partnerskog nasilja, ali u realnosti to su sve naizgled obični ljudi koji normalno funkcionišu, rade i žive, imaju i lepe trenutke u svom partnerskom životu. Zlostavljači, osim što su počinioci krivičnih dela, često su i očevi, stričevi, ponekad i dobri muževi. Kada zaboravi na traumu koja joj se desila, žena se seti lepih zajedničkih trenutaka ili njegovih pozitivnih karakteristika, pa je u stanju da mu se bezbroj puta vrati. Sa druge strane, zaboravljamo da u našem društvu žene često teško ostvaruju finansijsku samostalnost, pa i to može biti razlog zbog kog teže napuštaju muškarce koji ih godinama zlostavljaju. Mnoge žene pate od depresije koja nije ni dijagnostikovana ni lečena, što takođe ima svoje posledice.”

Pretpostavku nevinosti, zaključeno je na seminaru, treba poštovati da bi se zaštitile žrtve i institucije, koje onda mogu potpuno preuzeti odgovornost za rešavanje slučaja, a ne za prikrivanje opravdavanja zločinaca, kako to čine neki tabloidi.

DA LI IZVEŠTAVATE ETIČKI?

Indikatori na osnovu kojih zaposleni u medijima mogu da zaključe da li etički izveštavaju o rodno zasnovanom nasilju:

  • Da li je u medijskom izveštaju otkriven identitet preživele i članova ili članica porodica?
  • Da li se u medijskom izveštaju odgovornost za počinjeno nasilje prebacuje sa nasilnika na preživelu?
  • Da li medijski izveštaj sadrži informacije kojima bi se čin nasilja mogao opravdati spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika?
  • Da li se u medijskom izveštaju iznose detalji čina nasilja/ubistva ili izjave sagovornika ili sagovornica koje su nerelevantne za čin?
  • Da li su u medijskom izveštaju korišćeni senzacionalistički ili stereotipni izrazi za nasilje, preživelu, nasilnika?
  • Da li medijski izveštaj umanjuje, ismeva nasilje ili se ne veruje preživeloj?
  • Da li se naslovom/najavom medijskog izveštaja prekršio bilo koji od prethodno navedenih indikatora?
  • Da li su u medijskom izveštaju objavljene fotografije ili video-zapisi koji na neadekvatan i stereotipan način prikazuju nasilje, žrtve i nasilnike?
  • Da li je u medijskom izveštaju jasno da je nasilje prema ženama društveni problem koji počiva na nejednakim odnosima moći između muškaraca i žena?
  • Da li medijski izveštaj ispunjava svoju edukativnu funkciju?

Izvor: Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend