18. dec 2020.

Kako poniziti viđene za odstrel

Političare bi, svakako, trebalo da odlikuje odmerenost i odgovornost za javno izgovorenu reč; oni, međutim, kreiraju dominantni model ponašanja u kojem se kritički nastrojeni novinari predstavljaju kao pristalice opozicije koje su se infiltrirale u novinarstvo. To su, dakle, politički i svakakvi drugi protivnici, neprijatelji protiv kojih je sve dozvoljeno. Cilj ne bira sredstva, a cilj je da oni ućute!

Prošli su dani od kada je pevač Aca Lukas u emisiji „Hit tvit“, koja se emituje na nacionalnoj frekvenciji, primitivno izvređao novinarku N1 Žaklinu Tatalović. Bile su to odobrene i poželjne uvrede, ili kukavički i potkazivački nastup kojim se zavređuju status lojalnog i abolicija od sitnih nestašluka, onih za godinu-dve robijanja. Zašto zaboraviti te odvratne reči u moru drugih vesti, briga i neizvesnosti: „Kad vidim kako izgleda, mislim da nije ni za jednokratnu upotrebu“; „Kada budete plastičnu operaciju napravili, malo bolje izgledali, onda ćete biti za dvokratnu upotrebu“.

Posle ovakvog vređanja novinarki N1 su na društvenim mrežama upućene još gnusnije uvrede, kao i pretnje smrću.

Kao društvo ne možemo biti sigurni da se ovako nešto neće opet dogoditi. Ponovo njoj, ili nekome drugom čiji su stavovi i rad proglašeni neprihvatljivim i lošim po režim.

Ima li granica u ophođenju prema onima koji ne misle isto? Šta se dešava s ophođenjem prema drugom i drugačijem – u koje bi trebalo da bude utkano, ako ništa drugo, makar kućno vaspitanje? Zar ne bi trebalo da postoje neke odvratnosti koje se ne izgovaraju ni u društvu najbližih prijatelja, a kamoli na TV kanalima koji dopiru do maltene svih kuća u Srbiji?

Možda ova pitanja postavljaju naivne osobe, ali ona su i dalje zdravorazumska. Jer, ako ih ne postavljamo, onda smo na mnogo dubljem dnu nego što mislimo.

Nakon emisije „Hit tvit“ na Televiziji Pink postavljena su i mnoga druga pitanja: da li je Aci Lukasu neko sugerisao da izvređa Žaklinu Tatalović, ili je to bio njegov izbor, jedini za koji je znao; da li je voditeljka Verica Bradić adekvatno reagovala (nije!); da li su ostala dva gosta,  Aleksandar Šapić i Zoran Ćirjaković, ćutala zbog toga što se slažu s tim što pevač priča, ili zato što ne žele da ih se to tiče; zašto nijedna ministarka iz nove, „rodno senzitivnije“ Vlade, nije eksplicitno osudila vređanje novinarke N1; zašto se nijedan ministar nije oglasio; da li su ćutali zato što je reč o  novinarki televizije proglašene za špijunsku ekspozituru; zašto se Zorana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, šifrovano oglasila po ovom pitanju; da li je iko od nove ministarke kulture i informisanja Maje Gojković očekivao osudu; i da li bi cela Vlada ipak ceo slučaj složno i oštro osudila da je na mestu Žakline Tatalović bila novinarka koja afirmativno izveštava o aktuelnoj vlasti?

I na kraju, čemu služe osude ako se nakon njih ništa ne menja?

Atmosfera u društvu navodi me na to da ovako zamišljam govor onih koji daju upustva niže rangiranim u strankama i pojedinim institucijama u Srbiji: „Oni koji se ne slažu s nama zaslužuju samo poniženje i zastrašivanje. Ne birajte sredstva. Oni koji nas kritikuju moraju biti kažnjeni. Novinari i novinarke, pisci i spisateljice, glumci i glumice, profesori i profesorke, studenti i studentkinje, radnici i radnice… ukratko – svako ko hoda zemljom, diše, a kritikuje nas. I ne premišljajte se da li treba to da uradite. Znajte da nemate izbora. Ponizićete ih, ili ćete reći nekome da to uradi umesto vas. Ako vam je stalo do reputacije, uradićete to lično. Ako dosad niste shvatili – oni koji preispituju naš rad su niko i ništa. Zlonamerni su, glupi, ružni, plaćeni, ne misle svojom glavom. Njihovo postojanje je besmisleno. Ali, oni ipak postoje i smetaju nam. Stub srama i samo stub srama! To je jedino mesto za njih. Da im ne padne na pamet da pomisle, a kamoli kažu ili napišu nešto nedopustivo o nama“.

Ispad Ace Lukasa je problem. Ali, mnogo veći problem je osećaj koji je on imao – da je potpuno normalno da, kako je i sam rekao, „uzurpira emisiju“ kako bi izvređao jednu novinarku. Odakle njemu taj osećaj? Osećaj zaštićenosti! I Aci Lukasu i svima koji se tako ponašaju uzor svakako mogu biti pojedini „državnici“, poslanici, opozicionari i analitičari.

Političare bi, svakako, trebalo da odlikuje odmerenost i odgovornost za javno izgovorenu reč; oni, međutim, kreiraju dominantni model ponašanja u kojem se kritički nastrojeni novinari predstavljaju kao pristalice opozicije koje su se infiltrirale u novinarstvo. To su, dakle, politički i svakakvi drugi protivnici, neprijatelji protiv kojih je sve dozvoljeno. Cilj ne bira sredstva, a cilj je da oni ućute! Svojim postupcima predstavnici vlasti pokazuju da si kao osoba bezvredan i ništavan ako kritikuješ – postavlja se jedino pitanje koliko će silovito režim udariti na tebe. Cele takve redakcije su kao nekakvo seme zla, plaćenička mesta u kojima rade nekakve osobice čija je jedina svrha da zadovolje opoziciju, njene tajkune i njihove privatne interese.

Pravi novinari su, za njih, oni kojima je ova i svaka vlast savršena, bezgrešna, brižna, požrtvovana, rečju – neprevaziđena. Režimu dragi novinari ne pitaju kako se i na šta troši novac iz budžeta koji pune oni u čijem interesu bi trebalo da izveštavaju. Za poželjne novinare ne postoje loši zakoni, oni su ubeđeni da vlast u svakom trenutku radi u interesu građana. Idealnim novinarima je sve potaman, oni mirno spavaju jer znaju da vlast ništa ne krije i da nema razloga da se u bilo šta sumnja. Sumnja nije njihov posao, žive, zapravo, od odsustva pitanja, radoznalosti, kritike – svega što je nekad krasilo ovu profesiju. Žive, treba li reći, sasvim dobro, utrkuju se u uvlačenju i poniznosti.

A oni koji su suprotno od toga, izgleda, zaslužuju ismevanje, uvrede, blaćenje u tabloidima, obijanje stanova, pretnje nasiljem, pretnje smrću. U toj kategoriji nepoželjnih je mnogo novinara i novinarki u Srbiji, i onih iskusnih, i onih što tek stasavaju. Uz sporadične izuzetke, komunikacija na relaciji predstavnik vlasti-novinar sada je prebačena na nivo ličnog.  Političarima je dozvoljeno sve kada im se postavi „nepatriotsko“ pitanje – bes, cinizam, podrugivanje… Potpuno odsustvo kontrole emocija i reči. A gledaoci, makar oni koji i dalje imaju živaca da sve to gledaju i kritički procenjuju, makar jednom dnevno zapitaju se zbog čega im je i dalje upaljen televizor.

Jezik i postupci s televizijskih ekrana, portala i štampe prelivaju se u svakodnevni život. A jezik je zagađen. I političari i medijski radnici imaju odgovornost da, za početak, smanje to zagađenje. To je deo teškog tereta koji nasleđuju naredne generacije. Da li im treba ostaviti da popravljaju baš sve, ili što pre zaustaviti ono što im sigurno neće doneti ništa dobro?

Postoji jedna knjiga o idejama i načelima koja su promenila čovečanstvo. U njoj piše: „Znati da kažeš ’ne’ znači umeti da se suprotstaviš nepravdama, da prihvatiš odgovornost za taj izbor, da ne dozvoliš da te obuzmu malodušnost i potištenost. Znati reći ’ne’ znači ponovo pokrenuti točak vremena i sprečiti da se istorija vrati nazad po svojim tragovima. Znati reći ’da’ znači predložiti alternativu i znati kako je ostvariti. Reći ’da’ jednakosti, slobodi, saosećanju… Reći ’da’ znači preuzeti odgovornost za budućnost. To je svetlost koja ti omogućava da vidiš izlaz i tamo gde drugi vide samo mrak i razočaranje“.

Ispad Ace Lukasa je problem. Ali, mnogo veći problem je osećaj koji je on imao – da je potpuno normalno da, kako je i sam rekao, „uzurpira emisiju“ kako bi izvređao jednu novinarku. Odakle njemu taj osećaj? Osećaj zaštićenosti! I Aci Lukasu i svima koji se tako ponašaju uzor svakako mogu biti pojedini „državnici“, poslanici, opozicionari i analitičari.

1 komentar za: “Kako poniziti viđene za odstrel

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend