30. nov 2020.

Pravoslavlje u Tenesiju

U jedva tri nedelje srpski su mediji dve svoje posvećene glave sahranile dan pre roka, ali to je bio tek početak. Ono šta je usledilo bila je veličanstvena demonstracija tri sveta kanona srpskog novinarstva: ekskluzivnosti, proverenosti, tačnosti i brzine. Odnosno četiri, ja se izvinjavam: i stručnosti

studiju je najavila „dr. Aleksandra Sredojevića, protojereja-staforda“ – voditeljka Jovana Jeremić

Njegova svetlost patrijarh srpski preminuo je večeras u Vojnomedicinskom centru u Beogradu, saznali smo od neimenovanog protojevreja staforda iz Svetog sinoda. Vernici će od sutra moći da se upišu u Knjigu žalbe i odaju počast kraj odrona sa telom pokojnog premijera Srpske pravoslavne crkve.“

Tako će otprilike glasiti vest kad umre sledeći patrijarh Srpske pravoslavne crkve. A beogradske Novosti objaviće je, razume se, dan ranije, ekskluzivno, pre konkurencije, pre Svetog sinoda, pre svih. Jer u srpskom novinarstvu samo je jedna stvar sveta: ekskluzivna informacija. I njena proverenost. Dakle dve stvari, ja se izvinjavam: ekskluzivnost, proverenost i tačnost. I brzina. Dakle tri, dabome – ekskluzivnost, proverenost, tačnost i brzina.

Kad je tako ekskluzivnu vest o smrti mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija portal beogradskih Novosti objavio već 29. oktobra uvečer, toliko ekskluzivno, provereno i brzo da je vladika Amfilohije u tom času u podgoričkom Kliničkom centru Crne Gore još uvek ležao živ – punih deset sati pre nego šta je zaista sutradan ujutro umro – još je moglo da izgleda kao slučajni gaf, koji ume da se desi u preteranoj brzini, proverenosti i tačnosti.

Naposletku, svi smo smrtna bića Gospodinova, svako jednom umre, svi ćemo jednog dana umreti, nikad još nije bilo da se neko rodio a da nije umro. Dobro, sem jednom: to, eto, kad je nešto samo jednom, to je gaf.

Vest o nečijoj smrti, kako vidite, u strogo tehničkom i profesionalnom smislu nikad nije i ne može da bude netačna. Ne postoji tako nešto kao što je netačna vest o smrti, o smrti smrtnog bića nema ni krive, ni neproverene, ni prevremene, ni lažne vesti, postoji samo jedna – brza. I, dabome, brža. Dakle dve, izvinjavam se: brza, brža i najbrža.

Kad je, međutim, samo tri nedelje docnije, 19. novembra u ranim poslepodnevnim časovima, i vest o smrti patrijarha srpskog Irineja portal beogradskih Novosti objavio dok je poglavar Srpske pravoslavne crkve u Vojnomedicinskom centru na Karaburmi još uvek ležao živ – sada već punih osamnaest časova pre nego šta je sutradan ujutro zaista umro – više nije mogla da bude reč o slučajnom gafu napravljenom u preteranoj brzini, proverenosti i tačnosti. Konačno, Novosti ovaj put čak i nisu bile prve: zajedno sa ostalim medijima oni su tek brže-bolje preneli ekskluzivnu vest koju je najbrže-najbolje objavio portal Nova S.

Sve otada, visoko srpsko sveštenstvo veoma oprezno i sa dubokom strepnjom čita vesti na srpskom internetu. Pre nego na mobilnom telefonu otvore portal Novosti, napišu poslednju volju, poljube krst, zapale sveću i tri puta se prekrste. „Neka bude kako odluče Svemogući Gospod Bog i urednici Novosti“, promrmori onda stari neki episkop i drhtavim kažiprstom krene preko ekrana, pa već u sledećem času kao bez duše upadne u sobu gde se ceo Sveti sinod moli Gospodinu pred početak večernjih vesti na televiziji.

– Ljudi, umreće patrijarh Pavle!

– Pavle? Kada?

– Sutra ujutro, verovatno – odgovori ovaj pokazujući u rukama svoj mobilni. – Eno u Novostima da je umro. Ceo feljton.

– Šta je bre ovo ljudi, neki virus? – užasnut onda procedi časna starina na čelu stola.

Stvar, kako vidite, više nije slučajna – u jedva tri nedelje srpski su mediji dve svoje posvećene glave sahranile dan pre roka – ali to je bio tek početak. Ono šta je usledilo bila je veličanstvena demonstracija tri sveta kanona srpskog novinarstva: ekskluzivnosti, proverenosti, tačnosti i brzine. Odnosno četiri, ja se izvinjavam: i stručnosti. Dakle ekskluzivnosti, proverenosti, tačnosti, brzine, stručnosti i kompetencije.

Kad je, naime, toga jutra u brejking njuzu Prve televizije nekadašnja voditeljica rijalitija „Parovi“ Biljana Ristivojević patrijarha Irineja nazvala „Njegova svetlost“, pa objavila kako se „upokojio u Gospodu Njegova svetlost arhiepiskop pećki i mitropolit beogradsko-karlovački patrijarh Irinej“, njena je „Njegova svetlost“ još mogla da izgleda kao slučajni gaf, koji ume da se desi u preteranoj ekskluzivnosti, proverenosti, tačnosti, brzini i stručnosti. Kad je, međutim, zvezda Prve TV već u sledećoj rečenici za svaki slučaj dodala kako će „javnost uskoro biti obaveštena o detaljima u vezi sa sahranom Njegove svetlosti“, više nije mogla da bude reč o slučajnom gafu. Konačno, Biljana i Prva TV nisu bile jedine.

Serija varnebesnih gafova i lapsusa koji će pratiti smrt Njegove svetlosti otkriće, naime, jednu zaista neverovatnu stvar: da srpski novinari ne umeju da pročitaju relativno jednostavne prosto proširene rečenice i da ne umeju da izgovore višesložne reči. Dakle dve stvari, ja se izvinjavam: da ne umeju da čitaju rečenice, da ne umeju da govore složene reči, i da ne znaju ništa o onome o čemu pričaju. Odnosno tri, dabome: da ne umeju da čitaju, da ne umeju da govore, da ne znaju o čemu pričaju, i da o pravoslavlju i Srpskoj pravoslavnoj crkvi nemaju niti neodređenog nekog dalekog pojma.

Prvo je Biljanina koleginica Jovana Jeremić, još jedno dete čuvene novinarske škole iz rijalitija „Parovi“, na Televiziji Happy u specijalnom programu povodom smrti Njegove svetlosti kao gosta u studiju najavila „dr. Aleksandra Sredojevića, protojereja-staforda“. Onda je Predrag Sarapa, voditelj specijalnog programa na TV Pinku, u studiju predstavio „protojevreja-stavrofora“. Onda se u program Nove S uključio reporter ispred zgrade Patrijaršije i objavio da je „kripta Hrama Svetog Save mesto na kom će počivati pokojni premijer srpski Irinej“. Onda je dopisnica Radio-televizije Srbije iz Niša u večernjem Dnevniku objavila kako su „građani tokom jučerašnjeg dana i službe bdenja upisivali svoje utiske i sećanja u Knjigu žalbi“. Onda se ponovo javila Jovana sa TV Happy, prva zvezda ovog rijalitija, javljajući da će „beogradski sveštenici celog dana i noći čitati sveta Jevanđelja nad odronom“.

Onda sam isključio televizor i tri puta snažno udario čelom o zid. Odnosno četiri, dabome. Da, pet.

Neću reći da je sistematsko i dobro isplanirano uništavanje novinarske profesije u Srbiji konačno dalo rezultata ili pokazalo posledice: rezultate je, naime, dalo još pre trideset godina, a posledice pokazalo za vreme poslednjih balkanskih ratova. Ovde je reč o nečem potpuno drugom. Da, trećem, ja se izvinjavam: o temeljitom i potpunom redefinisanju novinarstva kao takvog. Teoriju je iznela sama gospođica Jovana, objašnjavajući sutradan u sopstvenoj emisiji i svoga „protojereja-staforda“, ali i „Njegovu svetlost“ koleginice Biljane i ostale dragulje postirinejskog jezičnog haosa: „Ko radi taj i greši“, autoritativno kaže Jovana. „Kad neko mnogo greši, znači da mnogo radi.“

Ko radi, shvatili ste, taj i greši, ko mnogo radi mnogo greši, ko mnogo greši mnogo radi, ko mnogo ne radi mnogo i ne greši, ko uopšte ne greši ništa uopšte i ne radi, treba dakle da rade samo oni koji greše, jer ako rade samo oni koji ne greše, ko će da radi? Oni koji ne greše? Oni, podsećam, ne rade.

To je novinarstvo u Srbiji za vakta patrijarha Aleksandra Vulića Godine Gospodnje 2020: priučene starlete i voditeljice Parova i Zadruga, napredni kadar iz opštinskih ogranaka, filosofi iz palanke i doktori nauka sa Megatrenda, eksperti za svetlosavlje, verni predsednikovi protojevreji-stafordi i dresirani stavrofori, aktivno nepismena elita koja se od oglupele i ožalošćene rulje razlikuje još samo po tome šta nije na kauču, nego u televizoru. Samo je jedno njeno sveto pravilo, kanonsko novinarsko pitanje i odgovor koje treba da sadrži svaka ekskluzivna vest: ko? – niko, i šta? – ništa. Dakle dva, ja se izvinjavam: niko, ništa i nigde. U stvari tri, dabome: niko, ništa, nigde i nikada.

I nizašto. Četiri.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend