02. feb 2021.

Slučaj zlostavljanja: mediji i pretpostavka nevinosti

Ako bismo se držali toga da je u nekim slučajevima pretpostavka nevinosti bitna, a u drugim se ne primenjuje, ko je taj koji će o tome da odlučuje?

Kada je sredinom januara u Blicu objavljena ispovest glumice Milene Radulović u kojem ona optužuje svog učitelja glume Miroslava Aleksića za silovanje, prvo što sam osetio bio je šok. Bio sam šokiran jer sam i sam kao klinac pohađao časove glume i slušao o čuvenoj školi Mike Aleksića koja je praktično bila ulaznica za dalje bavljenje ovim poslom, iako, istina, sve do sada nisam bio svestan njegovih metoda učenja.

Ređale su se poruke podrške upućene Mileni i ostalim devojkama koje su zajedno sa njom optužile Aleksića, a meni je samo padalo na pamet koliko su one morale biti hrabre da bi sa ovime izašle u javnost, između ostalog jer su mogle pretpostaviti kako će se mediji danima iživljavati nad njima i njihovim životima.

I nije bilo potrebno da prođe mnogo vremena da bi se to u praksi i pokazalo.

Tako smo recimo mogli da čitamo tekst o optužbama za zlostavljanje, da bi pored njega bio drugi tekst koji je nabrajao koje su sve lepe žene pohađale ovu školu. Zatim smo imali “insajderske informacije” o tome šta je koja devojka ispričala u tužilaštvu: na koji način je zlostavljana, koliko puta, da li je prilikom tog čina korišćeno neko pomagalo i u kojim trenucima se sve to dešavalo.

Ovo smo često saznavali tako što su citirane navodne izjave date tužiocu što, kao i uvek, povlači pitanje kako je moguće da takve informacije cure u javnost. Advokat oštećenih Denis Bećirić je u najnovijem broju Vremena izjavio da su neki od podataka koji su se pojavljivali u javnosti tačni, ali da su neki detalji bili izmišljeni. To ne bi bilo ništa novo jer setimo se da je nekadašnji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić u jednom drugom slučaju proveravao da li su informacije koje su se pojavljivale u medijima dolazile iz policije i tužilaštva da bi se ispostavilo da nisu.

Čini mi se da je vrhunac ovakvog izveštavanja bila objava fotografije sa završetka kursa u školi glume na kojoj se vidi Milena Radulović nasmejana u prisustvu Aleksića. Fotografija je objavljena nakon što je advokat odbrane najavio da će “ako se nastavi medijska hajka i linč” protiv njegovog klijenta, biti prinuđen da dostavi neke materijale “pa da vidimo da li se neko smeje tako srećno, a da je prethodno zlostavljan”. Neki mediji su je objavili kao vrstu ekskluziviteta, dok su je drugi objavili – navodno se ograđujući od nje – sa krupnim naslovom SRAMNO (ali su je ipak objavili, zar ne?).

Šta bi bio razlog da neki medij objavi ovu fotografiju? Da li ona na bilo šta ukazuje ili bilo šta dokazuje?

Mediji se u ovom, kao i u svim sličnim slučajevima, ne vode javnim interesom već pokušavaju da javnost skandalizuju i šokiraju kako bi povećali čitanost ili gledanost. Siguran sam da ovo nikoga ne iznenađuje, ali postavlja se pitanje gde je granica. Posao medija, posebno u osetljivim situacijama kao što je ova, jeste da građanima daju objašnjenja i kontekst kako bi bolje razumeli ono što se dešava oko njih. Možda je najbolje to uradio Nedeljnik koji je osim samih ispovesti, imao tekst koji objašnjava ko je Miroslav Aleksić a zatim i intervju sa psihoanalitičarkom koja ima trideset godina iskustva u radu sa žrtvama silovanja i zlostavljanja.

Međutim, ovaj slučaj je u javnosti otvorio još jednu važnu temu – da li se i pored više svedočenja mediji mogu držati principa pretpostavke nevinosti. Naime, ono što je retko koji medij propustio da uradi je da Aleksića već proglasi krivim čime je tu pretpostavku prekršio. Postoji više razloga zbog čega bi neko mogao da podrži takvo izveštavanje medija. Jedan od njih postavlja pitanje da li je moguće držati se ove pretpostavki u svakom trenutku. Na primer, da li bi za Ninoslava Jovanovića, poznatog i kao Malčanski berberin, pisali da je osumnjičen za otmicu devojčice i pored toga što smo praktično uživo pratili potragu za njim, slušali svedočenja ljudi koji su ih videli tom prilikom i na kraju gledali njegovo hapšenje? Drugi argument polazi od toga da je u slučajevima zlostavljanja i silovanja jako važno da se žrtva podrži, a svako izveštavanje u kojem se ono što žrtva iznosi označava kao sumnja, tome ne doprinosi.

Ali šta ako nekad, kršeći pretpostavku nevinosti, pogrešimo? Šta ako unapred “osudimo” nekog za koga se ispostavi da nije kriv, ko će tom čoveku da vrati život koji će nakon takvog izveštavanja svakako biti uništen? Ako bismo se držali toga da je u nekim slučajevima pretpostavka nevinosti bitna, a u drugim se ne primenjuje, ko je taj koji će o tome da odlučuje?

Navesti u tekstu za nekog da je optužen za silovanje, nije ništa drugačije od sudskog postupka u kojem se taj neko označava kao optuženi. Posao medija je da profesionalno izveštava i otkriva za javnost važne činjenice, ne da presuđuje.

A deo tog profesionalnog izveštavanja je i poštovanje pretpostavke nevinosti.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend