19. jul 2022.

Ko je novinar danas, a šta će biti sutra

Najpopularniji novinari, vezani za, pre svega, TV brendove, beli su muškarci i, svi odreda, imaju ogromno sledbeništvo na društvenim mrežama koje koriste agilno, mnogo i vešto, pokazuje ovogodišnji izveštaj Rojtersovog instituta za proučavanje novinarstva

Promišljanje medijske informativne produkcije eksplodiralo je u poslednjih nekoliko decenija očajničke odbrane od novih fenomena koji nagrizaju stare poslovne modele, u još uvek uzaludnoj potrazi za novim, funkcionalnim. Na horizontu jednostavno nema rešenja koje bi održalo profesionalno informisanje u finansijskom životu.

Proučavaju se (detaljno i na mnogo načina), pored pomenutih biznis modela, nove vrste medija, medijski proizvodi, korisnici i njihove navike, tržišna dinamika, distribucija, promocija, profesionalni i etički standardi, kao i sve moguće permutacije međusobnih odnosa svih ovih, i još nekih, elemenata našeg posla.

Apsolutno najređe se istražuju izmenjena uloga i posao – novinarki i novinara. Kao da ne postojimo, odnosno kao da će se, što nije daleko od istine, uvek naći neka budala koja će pristati da se bavi profesijom ispod koje se, bez značajnije intervencije sa bilo koje strane, tlo pomera, puca i nestaje.

Godišnji digitalni izveštaj Rojtersovog instituta za proučavanje novinarstva (DNR22) često se otme ovoj pravilnosti i zakorači u egzistencijalni prostor ljudskih bića koja, kao pčele, u prividnom medijskom haosu našeg sveta daju šansu svima ostalima da znaju više nego što su im njihova čula u neposrednom okruženju sugerisala. Drugim rečima, doprinose našim naporima (hm, ne baš svih nas) da budemo nešto više od inteligentne životinje.

Sam svoj medij

Dok društvene mreže sa svih strana ubacuju u mešavinu našeg informisanja sve i svašta, od influensera i teorija zavere do površnih trominutnih objašnjenja za kvantnu čestičnu fiziku, potpuno zamagljujući ulogu i funkciju profesionalnog novinarstva, bar jedna okolnost daje šansu bar nekima od novinara da se malo odmaknu od vrtloga koji kompletnu profesiju vuče u nestanak. Ta okolnost je mogućnost da novinari prevaziđu medij za koji rade i nadrastu vidljivost koju im on daje.

U stvari, izveštaj se bavi onima koji su potpuno odbacili „matični medij“ i postali sami svoj medij putem nečega toliko jednostavnog da može da se nazove „poslovnim modelom“ u istoj meri u kojoj to može i pijačna tezga. Oni jednostavno prodaju svoje novinarstvo pretplatnicima kojima ga jednostavno šalju mejlom.

Taj pad značaja novinarske profesije u životima građana ne govori ništa dobro ni o novinarstvu, ni o medijima, ni o pravcu u kojem se kreće način na koji stanovnici ove planete učestvuju u životu svojih društava

Broj onih koji zarađuju značajne sume na ovaj način je, naravno, minimalan, na nivou statističke greške, ali kao redak gest pobune prema industriji koja nemilice izrabljuje i troši svoje radilice, oni predstavljaju prijatnu anomaliju malih pobeda.

Pa opet, ta anomalija nas podseća na pitanja koja se, nažalost, više postavljaju u kafani nego u izučavanju medija. DNR22 ih navodi – do koje mere se korisnici identifikuju sa medijem, a do koje sa pojedinim novinarima? Da li su novinari na koje korisnici tvrde da obraćaju pažnju „samostalni preduzetnici“, noviji brendovi digitalnih medija ili su vezani za tradicionalne brendove na radiju, televiziji ili u štampi? Da li novinari čija su imena korisnicima prepoznatljiva trguju činjenicama ili mišljenjem?

Na ova pitanja Rojtersov institut nastoji da pomogne u traženju odgovora istraživanjem u pet zemalja veoma različitih tržišta i novinarskih tradicija: SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Brazila, Nemačke i Finske. Rezultati su… Pomešani, ali geografski jasno podeljeni – dok u Brazilu i, zanimljivo, Francuskoj, više korisnika prati novinare nego medijske brendove (u Brazilu u ogromnoj disproporciji – 46:32 procenta za novinare), u ostale tri zemlje brendovi pobeđuju u proporcijama između Finske (69:7) i mnogo ravnomernije u SAD (37:21).

Jedan od razloga što Finci, Nemci i Britanci više koriste brendove svakako je postojanje tradicionalno profesionalnih javnih servisa čije je prisustvo na internetu izvanredno razvijeno, novinari obavezani da rade po najvišim standardima, a odnos poverenja i izlaska u susret potrebama korisnika (bez mnogo podilaženja) u najvećoj meri očuvan.

U Brazilu i SAD mediji su komercijalni i često izgrađeni na kontroverzama, emocijama i strastvenim stavovima novinara koji iznose mišljenja (komentare).

Poređenje rada najprepoznatljivijih novinarskih imena između SAD i UK je… Rečito. Dok su u UK najprepoznatljivija imena nekoliko klasičnih političkih TV izveštača (sa po preko milion pratilaca na mrežama), u SAD su prvih deset isključivo komentatori sa sopstvenim emisijama, i to, osim dvojice sa relativno neutralnih TV emitera NBC i ABC, u pozamašnoj većini sa politički vrlo jasno determinisanih televizija (FOX, CNN, MSNBC).

Izveštaj se bavi onima koji su potpuno odbacili „matični medij“ i postali sami svoj medij putem nečega toliko jednostavnog da može da se nazove „poslovnim modelom“ u istoj meri u kojoj to može i pijačna tezga

Vrlo kontroverzni tabloidni voditelj Pirs Morgan ipak je upao na četvrto mesto u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali trio novinara Gardijana (doduše komentatora, ali ipak) na britanskoj listi brani čast ostrvskog poštovanja prema ozbiljnom novinarstvu i štampi (samo oko devet odsto prepoznatljivih novinarskih imena u SAD radi u štampi, dok je taj procenat u UK oko 30), dok je u SAD poplava TV pristrasnosti jednostavno potpuno dominantna.

Činjenica da je Taker Karlson sa Foksa, čovek koji ne dozvoljava da ga etika preterano ometa na poslu, na prvom mestu liste u SAD nije neprijatna zbog Karlsonovog otvorenog političkog opredeljenja, iako bi trebalo da bude, već zbog brutalnog izvrtanja činjenica i podsticanja destruktivnih teorija zavere koje gutaju mozgove tužno velikog procenta gledalaca.

Dok u UK od 100 vodećih prepoznatih novinarskih imena čak 62% radi za medije koji potpadaju pod regulaciju standarda i etike, jasno prepoznatljiv dominantni trend u SAD je da 74% pripadnika iste grupe imaju svoju emisiju na TV-u ili radiju, kao i da su emisije značajnog procenta ove grupe politički opredeljene, u značajnoj većini ka desnom ili ekstremno desnom delu političkog spektra.

U pogledu sudbine štampe, navešćemo samo procente njenih poklonika u odnosu na poklonike TV-a po zemljama: Francuska – 6:90, Brazil – 4:86, SAD – 9:74, Nemačka – 19:70, UK – 30:62 i Finska – 60:37.

Još jedan disparitet je očigledan – među prepoznatljivim novinarima je bitno manje žena. Muškarci dominiraju sa oko 70% u SAD i Brazilu, a najmanje u Finskoj – 59%. Zanimljivo je, i instruktivno u pogledu značaja javnih servisa i potrebe za njima, da na BBC-ju među prepoznatljivim imenima ima čak 46% žena. Na nemačkom ZDF-u taj procenat je takođe visok – 47, a na France Télévision trijumfalna većina od 53% novinarki uspeva da navede korisnike da im upamte imena.

U isto vreme, u UK i SAD, na primer, zastupljenost prepoznatljivih novinarki i novinara koji nisu bele rase daleko je ispod zastupljenosti u generalnoj populaciji (UK – 9%, SAD – 16%).

Pad značaja novinarske profesije

Nezastupljenost žena i drugih rasa, osim bele, u medijima može da bude jedan od uzroka za manjak pažnje koju korisnici obraćaju na vesti, posebno kod mladih, kojima je adekvatna zastupljenost svih društvenih grupa veoma važna.

Iako u svim ispitivanim zemljama u prva tri imena na listi stoji po jedna žena, njihovo prisustvo se smanjuje kako se ide niz liste. Prosto, kada korisnici i navedu neko ime, ono će po svoj prilici biti muško i sa televizije.

Na horizontu jednostavno nema rešenja koje bi održalo profesionalno informisanje u finansijskom životu

Možda je deo razloga i to što je pitanje bilo otvorenog tipa, ali u susretu sa zadatkom da navedu samo pet novinarskih imena na koja obraćaju pažnju, više od polovine ispitanika u svih šest zemalja nije znalo da kaže ni jedno jedino ime.

Taj pad značaja novinarske profesije u životima građana ne govori ništa dobro ni o novinarstvu, ni o medijima, ni o pravcu u kojem se kreće način na koji stanovnici ove planete učestvuju u životu svojih društava.

Isto tako, sve veća popularnost politički opredeljenih informativnih medijskih proizvoda alternativnog tipa (vlogeri, podkasteri i ostali, posebno u SAD) među najprepoznatljivijima, ne govori samo o polarizaciji društava u kojima je istraživanje sprovedeno već predstavlja i jasnu posledicu nepoverenja u tradicionalne medije i njihovo informisanje. Oni su, ipak, još uvek samo interesantan fenomen i ne zauzimaju veliki prostor na medijskoj sceni. To, međutim, ne znači i da neće.

Najpopularniji novinari, vezani za, pre svega, TV brendove, u isto vreme svi odreda imaju ogromno sledbeništvo na društvenim mrežama koje koriste agilno, mnogo i vešto. Sve to zajedno menja našu perspektivu o tome šta je, odnosno ko je novinar danas, i šta će biti sutra.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend