28. feb 2022.

Snježana Milivojević: U ovakvim uslovima mediji nemaju ni šanse da budu mnogo bolji. Medijski sistem je temeljno razoren

O medijskom sistemu koji je stavljen u službu izborne pobede, o agresivnom lupetanju tabloida u izveštavanju o okupaciji Ukrajine, o ličnom mišljenju i „pa šta logici“ umesto istine, o tome zašto je objektivno novinarstvo poljuljano do temelja, ali i o njegovoj važnosti kao ključnoj formi javnog znanja... za Cenzolovku govori profesorka Snježana Milivojević

Snježana Milivojević (foto: Tamara Spaić / Cenzolovka)

Jedna od naših najvećih autoriteta za medije, profesorka kojoj smo se uvek obraćali da bismo bolje razumeli ulogu medija u savremenom trenutku, od devedesetih do danas, Snježana Milivojević odlazi ovih dana sa Fakulteta političkih nauka, ali i iz Beograda. Biće dekanica Bayan College u Muskatu, u Omanu, koji je podružnica prestižnog američkog univerziteta Perdju.

Ovaj intervju je jedna vrsta „doviđenja“ i prilika, koja se ne propušta, da čujemo kakve su medijske karte podeljene danas u Srbiji.

Stereotipi iz devedesetih utiču na izveštavanje o ratu u Ukrajini

Cenzolovka: Iz iskustva znamo da rata nema bez propagande, koja mu prvo utre put, a zatim ga prati, tumači i opravdava. Kako ocenjujete ponašanje domaćih medija u vezi sa ratom u Ukrajini? Čemu služi zaumni naslov u jednom tabloidu „Ukrajina napala Rusiju“?

Snježana Milivojević: Minuli rad medija je dugoročan, pa većinski govor u Srbiji i danas odražava svet koji je sistematski kreiran devedesetih, njegove stereotipe i prečice. Medijski okviri služe da bi lako prepoznali nove okolnosti na osnovu poznatih, pa zato u svetu Putina porede sa Hitlerom i koristeći matricu Drugog svetskog rata, a domaći mediji govore da su NATO zlikovci onda bombardovali Kosovo, a sad gurnuli Ukrajinu u rat.

Bavljenje novinarstvom danas je veoma teško, jer je sam termin objektivnog novinarstva poljuljan u temelju. Istovremeno, ono je upravo zbog toga jako važno kao ključna forma javnog znanja

Ta matrica je toliko jaka, da čak i nerežimski mediji, kao strane u sukobu, povremeno navode NATO i Rusiju, ili Zapad i Rusiju. U toj ravni se identifikacija s Rusijom i ljubav prema Putinu pretvori u podršku za njihovu poziciju i zanemari da je reč o otvorenoj agresiji na Ukrajinu.

Oni koji su najglasniji navijači, tako završe u totalnoj inverziji, odnosno u svetu u kome je Ukrajina napala Rusiju i u kome se usamljena Srbija svrstava uz agresore, dok navodno ne bi zauzimala stranu.

Cenzolovka: Da li mediji mogu da imaju mirovnu ulogu koja bi, racionalno gledano, bila jedino odgovorno izveštavanje?

Milivojević: To je i teorijski veoma izazovno pitanje i bojim se komplikovanije nego što se čini. Istraživanja koja se poslednjih decenija rade oko koncepta mirovno novinarstvo (peace journalism) ukazuju da je zalaganje za mir, ukazivanje na uzroke konflikta, jasno definisanje i imenovanje aktera, zalaganje za afirmaciju nenasilnih i konfliktu suprotstavljenih aktivnosti, mogućnost da se u izveštavanju afirmiše mirovna alternativa. Njihov rad kritikuju oni koji kažu da je to, u stvari, samo advokatsko novinarstvo, pristrasno, ovog puta prema mirovnom pristupu, ali nauštrb novinarske objektivnosti.

Dakle, pitanje je da li je sloboda vrednost, i da li se u ime očuvanja mira i slobode može akterima, koji ih zastupaju i brane, davati naglašeniji prostor ili treba podeliti medijsku pažnju prema onome što „objektivno jeste“.

Pošto istina nije merilo stvari, merilo postaje „lično mišljenje“ i „pa šta logika“

Gde je, na primer, u objektivnom izveštavanju mesto antiratnih protesta u gradovima širom Rusije? Ili pitanje, na koje se ovde duže od četvrt veka traži odgovor tumaranjem po slepoj ulici: Ako se u centru Beograda slavi ratni zločinac i afirmišu politike onih koji su ga podržavali, kako se istovremeno u režimskim medijima na sav glas principijelno zastupa međunarodno pravo?

Takvi nemogući medijski poduhvati zahtevaju ozbiljan rat sa činjenicama i agresivno tabloidno lupetanje kakvo se ovde neguje.

Dakle, novinarstvo koje se zalaže za mir je i vrednosni, a ne samo profesionalni princip.

SAČUVATI SEĆANJE NA SLOBODNE MEDIJE IZ DEVEDESETIH, DA NE POSTANU MEDIJSKE ATLANTIDE

Cenzolovka: Jedna od vaših važnijih preokupacija u poslednje vreme jeste pravljenje arhive medija devedesetih, koji u stvari predstavljaju istoriju nepristajanja na rat, zločine i kreiranje lažne stvarnosti. Zašto?

Milivojević: Ima malo stvari na koje ovde možemo da budemo ponosni iz te decenije kada se sve survalo. Nezavisni mediji su otvarali prostore slobode i bili vežbaonica demokratije, učionica pluralizma i građanskog života. Sećanje na to treba sačuvati jer mislim da je to bio herojski poduhvat.

Nema mnogo primera da je u takvoj autokratiji društvo nastojalo da se suprotstavi ili bar da stvara prostore da se suprotstavi. Zbog nastojanja vlasti da promeni i zameni sekvence u skorijoj prošlosti, vrlo je važno da se na to podseća.

Veoma je jak napad da ništa od toga ne preživi u javnosti, a ni u društvenom pamćenju. Treba razviti svest o tim herojskim poduhvatima koje simbolizuju NTV Studio B, B 92, Naša Borba, Vreme, Danas i mnogi lokalni mediji.

Ako ne podsećamo na to, istorija ovdašnjih nezavisnih medija biće duboko zakopana, pa će ih neki budući istoričari ili arheolozi otkrivati kao medijske atlantide.

U teorijskom smislu je to takođe veoma važno sačuvati kao primer kako se u autokratijama kultiviše zona slobode, kako se prave prostori gde se, uprkos kontroli i napadima sa svih strana, neguje kritička misao ili nove institucije. Zemlje centralne i istočne Evrope prolaze kroz recesiju demokratije i zato je, takođe, vrlo važno ta iskustva sačuvati.

Kako se bori protiv „neliberalnih demokratija“ moraće da otkrivaju same, ovoga puta nema modela za copy-paste tranziciju. Demokratska društva, uz sve oscilacije, uspone i padove, i jesu stabilna zato što su sačuvala slobodu medija i koja su nas naučila da „u sporovima u kojima se koristi mastilo, nema krvavih sukoba“.

Cenzolovka: Bez slobodnih medija nema slobodnih izbora, a mediji u Srbiji su zacementirani u dugotrajnoj funkcionerskoj kampanji i propagandi. Ima li ikakve razlike u medijskom ponašanju pre i nakon početka predizborne kampanje?

Milivojević: Ova kampanja podstiče na dva poređenja. Jedno je između izbornog i vanizbornog perioda, a drugo je dugačak pogled unazad, na put pređen tokom 30 godina. Cena zarobljenih medija je to što se više ne razlikuje izborni od vanizbornog perioda.

Deset godina vladavine SNS bio je intenzivan period retuširanja skorije prošlosti, ubeđivanja da je loš režim bio onaj između 2000. i 2012. godine, a ne devedesetih, da je društvena opasnost demokratija, a ne autokratija

Mediji su toliko instrumentalizovani u očuvanju vlasti da je njihov glavni cilj proizvodnja pristanka, a pristanak se fabrikuje na isti način i pre i u vreme izbora. Iako i vlasti i režimski mediji ubeđuju da je kampanja samo onaj deo iza špice „Izbori 2022“, ceo medijski sistem stavljen je u funkciju njihove izborne pobede, a to je ogledalo medijske neslobode.

Cenzolovka: Da li su, u medijskom smislu, izborni uslovi bolji nego 2020. godine?

Milivojević: U ovoj kampanji nema popravljanja izbornih uslova, a to pokazuje čak i monitoring koji se odnosi u najužem smislu na izborni program. Privremeno telo za praćenje medija, kao i ono stalno (REM, prim. nov.), u stvari je deo kvazidemokratskog folklora koji se ovde predstavlja kao „izgradnja institucija“ i regulativnog okvira za slobodu medija. Zbog toga poređenje izborni–neizborni program ne može uspešno da se obavi bez onog velikog pogleda unazad.

Džabe su ti „izborni prozori“ u programu koji je ceo smišljen da onemogući kritičko mišljenje i slobodno formiranje javnog mnjenja. To što će izborni učesnici dobiti po pet minuta predstavljanja na backgroundu koji je otvoreno zalaganje za samo jedan ishod, nisu uslovi za demokratske izbore.

Peglanje prošlosti

Cenzolovka: Šta nam govori taj pogled unazad na tih 30 godina? Da li je sve isto, jedan kontinuitet u kome smo sve više tonuli?

Milivojević: Ništa nije „isto“, pre svega jer smo dvehiljaditih imali deceniju diskontinuiteta. Ako posmatramo dva perioda autokratije pre i posle njega, tu postoji kontinuitet.

Dakle, s jedne strane funkcionerska kampanja i korišćenje svih javnih resursa za očuvanje svoje vlasti, a s druge, besprizorna satanizacija protivnika čiji je cilj zatiranje alternative i potpuno uništavanje, „ubistvo“ ličnosti političkih protivnika tako da oni politički ne mogu da prežive kampanju.

Ovde se neguje agresivno tabloidno lupetanje u kontekstu izveštavanja o ratu u Ukrajini

Izborne kampanje mogu da budu veoma oštre, ali zatiranje društvenih alternativa i uništavanje reputacija političkih oponenata nije način na koji se u demokratijama vode političke borbe. Ističem tu deceniju između dva autokratska režima, jer u domaćoj istoriji nema mnogo demokratskih razdoblja da bismo ih olako zaboravljali i lišavali se postignuća ili onoga što je tada naučeno.

U demokratskim indeksima je očigledno, a u medijskim slobodama posebno vidljivo, da se ovde nazaduje nakon 2012. godine, a prema izveštaju Države u tranziciji (Nations in Transit) od 2020. godine konačno i palo ispod praga demokratije. Razgovor ovde zato mora da se vodi o tome kako da se društvo redemokratizuje.

Ne sme da se zaboravi da je ovde moglo i bilo drugačije, da ovo nije izlazak iz komunizma u tranziciju, nego reverzibilni proces autokratizacije posle početne demokratizacije. To onda zahteva drugačiju mobilizaciju i odgovor. Biće porazno za društvo ako prihvati ono što sadašnji režim radi „peglanjem“ prošlosti, jer neće moći da izađe sa boljim receptima da se zaustavi slom demokratije.

Cenzolovka: Kakva je u tome uloga medija?

Milivojević: Prva postautokratska decenija trebalo je da pomiri rascep u društvu koji je nastao devedesetih, a to mogu i treba da rade mediji. Jedan od razloga sadašnjih surovih i konstantnih napada na medije jeste to što su oni glavna prepreka nastojanju vlasti da reprogramira istoriju.

Deset godina vladavine SNS bio je intenzivan period retuširanja skorije prošlosti, ubeđivanja da je loš režim bio onaj između 2000. i 2012. godine, a ne devedesetih, da je društvena opasnost demokratija, a ne autokratija.

Glavni otpor tome pružaju mediji koji su neprijatni svedoci nekompetentnosti i korumpiranosti vladajuće elite, ali i svedoci njihove veze sa zločinačkim i ratnim devedesetim.

Snježana Milivojević (foto: Sara Ilić / Lice ulice)

Podrivanje poverenja u medije

Cenzolovka: Napadi na kritičke, posebno na istraživačke novinare pojačavaju se u kontinuitetu. Posebno monstruozni, smišljeni da diskredituju i unište čitav spektar tih medija, bili su zloupotreba poreskih vlasti koje su novinare „istraživale“ kao navodne teroriste i, nedavno, njihovo dovođenje u direktnu vezu sa organizovanim kriminalom u navodnom pripremljenom atentatu na predsednika. Zašto je režimska oštrica na tako bezbednosno opasan način usmerena na novinare?

Milivojević: Sistem zarobljenih medija podrazumeva s jedne strane njihovu kontrolu, a s druge strane njihovo diskreditovanje. Oni koji se upuste u avanturu da budu kritički, nezavisni i profesionalni, to će teško i po visokoj ceni platiti. Standardni autokratski alati podrazumevaju da se podrije poverenje u te medije, jer je ono glavni kapital koji imaju.

Džabe su ti „izborni prozori“ u programu koji je ceo smišljen da onemogući kritičko mišljenje i slobodno formiranje javnog mnjenja

Poverenje se urušava tako što se podriva njihova uloga i diskredituju novinari koji u njima rade. Uništava se i sama ideja o njihovoj samostalnosti ponavljanjem „Šolak, Đilas, izdajnici, lopovi, špijuni…“. Već taj niz ključnih reči dovoljan je da se vidi kako se doživljava jedna od najvažniji institucija demokratije. U sledećoj instanci ređaju se napadi na pojedince koji uporno istrajavaju u profesionalizmu.

Slobodni mediji su jedno od mesta gde se gaji sloboda i neguje debata, prostor gde duboko podeljena i pocepana javnost može da se sretne. I iz ugla autokrata zato moraju da se unište. Zato često čujemo kako se profesionalni i kritički mediji pravdaju javnosti zašto nisu bolji, objašnjavaju ko je odbio da dođe kod njih i iznese drugačije mišljenje.

Iz režimskih medija nikad ne čujemo zašto kod njih nema drugog mišljenja, strana im je ideja da bi drugo mišljenje trebalo da bude prisutno, posebno u njihovim studijima i novinama.

I, naravno, slobodne medije treba uništiti i zbog reputacija njihovih novinara, dobijenih međunarodnih priznanja. Mora se uništiti i sama ideja da neko može da brani profesionalnu čast i ugled bez obzira na pritiske, da bi oni koji su unakazili i osramotili novinarsku profesiju mogli da se predstave kao merilo kvaliteta.

Cenzolovka: Kako preživeti ako si označen kao novinar-terorista i kriminalac?

Milivojević: Izuzetno je teško nositi takvo breme i nije normalno raditi pod takvim napadima. Profesionalna egzistencija im je stalno dovedena u pitanje, a verujem da im je i fizička egzistencija povremeno ugrožena. Napadi na novinare imaju za cilj ne samo njih lično već i očuvanje i produbljivanje polarizacije u društvu. Paradoksalno je da preživeti ovakve napade može samo radeći upravo ono što ih i izaziva. I ne odustajati.

KVAZIDEMOKRATSKI REČNIK ZA PROIZVODNJU BESMISLICA

Cenzolovka: Uloga medija u doba postistine se komplikuje, pogotovo u društvu gde su vrednosti pervertirane, pa režim falsifikuje istoriju, laž proglašava za istinu, propagandu promoviše kao „objektivno novinarstvo“. Premijerka govori o „istraživačkim tabloidima“, a predsednica REM-a je nedavno rekla da postoje pritisci na novinare „prikriveni brigom za objektivno informisanje“?

Milivojević: Jedna od uobičajenih pojava u novim autokratijama je da se služe kvazidemokratskim rečnikom i pojavljuju se kao zaštitnici liberalnih vrednosti sa najtvrđim, najradikalnijim antiliberalnim stavovima. To se više ne odnosi samo na pojedinačne pojave i događaje nego na opštiji pogled na svet. A takve besmislice su omogućile da se stvori kontekst koji se danas opisuje kao vreme postistine. To ne znači da istine više nema, već da ona više nije važna.

Cenzolovka: Nije više ni vidljiva.

Milivojević: Nije vidljiva jer se druge stvari izbacuju u prvi plan. Autokrate svima poručuju, a to kod nas čujete na svim nivoima svakog dana: pobedite na izborima pa onda držite nastavu ili pišite u novinama… Za sve je merilo izborni glas, a nijedan kriterijum ili standard, ni u jednoj oblasti, više ne funkcioniše. Izborna pobeda je jedini imperativ i zato je sve stavljeno u funkciju proizvodnje pristanka, te većine koja služi da diskredituje sve što treba.

Teren na kome se sve odigrava je afektivni, osećanja postaju važnija od znanja, i u javnim stvarima. Pošto istina nije merilo stvari, merilo postaje „lično mišljenje“ i „pa šta logika“. Zato se i ne može sa više činjenica ili objektivnim tvrdnjama razbiti takav kontekst. Kad se sve svede na osećanja, izgubi se objektivno merilo, pa svaki populista i autokrata računa sa tim da ga „narod voli“, a on uzvraća podilaženjem većinama i napadima na elite.

Novinarstvo je nekada gradilo svoju važnu ulogu upravo na temeljima toga da su činjenice nesporne, a u haotičnom okruženju to više nije dovoljno. Bavljenje novinarstvom danas je veoma teško, jer je sam termin objektivnog novinarstva poljuljan u temelju. Istovremeno, ono je upravo zbog toga jako važno kao ključna forma javnog znanja.

Efekti straha

Cenzolovka: Da li su mediji najodgovorniji za svoju zarobljenost?

Milivojević: Ne. Mediji kao demokratska institucija zaslužuju mnogo više kredita nego svaka medijska kuća pojedinačno. Urušavanje medija, dakle, nije samo stvar pojedinačnog pada kvaliteta ili urušavanja profesije. Mediji su ovde ugroženi sistemski. Kao što izuzetno velika smrtnost doktora na početku pandemije ovde nije bila posledica lošeg stanja u lekarskoj profesiji, nego sistemskih problema zdravstvenog sistema.

Jedan od razloga surovih i konstantnih napada na medije jeste to što su oni glavna prepreka nastojanju vlasti da reprogramira istoriju

U ovakvim uslovima mediji u celini nemaju ni šanse da budu mnogo bolji. Medijski sistem je temeljno razoren, što znači da u društvu ne postoje političke, medijske i regulatorne institucije koje bi trebalo da garantuju i čuvaju medijsku nezavisnost i slobode, a ne da ih uništavaju.

Zato zakoni i ustanove koje garantuju da vlasti neće, bez posledica, gušiti slobode, napadati medije, tužiti, obijati stanove ili paliti kuće novinara, nemaju snage, pa se na sve strane oseća medijsko zahlađenje i efekat straha.

Cenzolovka: Koji su mehanizmi proizvodnje „pristanka“?

Milivojević: Formiranje većinskog mišljenja je uvek medijski posao jer se na vlast dolazi izborima. Ali u novim (izbornim) autokratijama to je njihov glavni posao, jer je paralisana druga, kritička (watchdog) uloga medija.

U ovakvom tipu režima koriste se svi instrumenti prinude, laži, spinovanje, manipulacija, potkupljivanje, zastrašivanje. Svi oni služe da se proizvede „većina“ koja kroz izbore legitimiše partiju i vođu i stvara privid demokratije.

Napadi na novinare imaju za cilj ne samo njih lično već i očuvanje i produbljivanje polarizacije u društvu. Paradoksalno je da se preživeti ovakve napade može samo radeći upravo ono što ih i izaziva. I ne odustajati

U tom smislu, mediji su proizvođači pristanka. Oni su fabrika koja proizvodi ideju o tome da režim nema alternativu, da je režim popularan i neoboriv, da se vođi niko ne može suprotstaviti. Zato i postoji ogromna razlika između političke reprezentacije i participacije.

Duboka podeljenost društva, kakva je postojala i devedesetih, a koja se u režimskim medijima ne vidi, nije vidljiva ni u parlamentu u kojem „predstavnici većine“ tamo predstavljaju uglavnom sami sebe. U isto vreme, učestali protesti podsećaju da različiti akteri žele da učestvuju u javnom životu, pa se politička participacija svodi na ulične aktivnosti i proteste.

Javna debata je važna da ne bi bilo fabrikovanja „većine“, već da bi se slobodno, u konkurenciji različitih stanovišta, formirala ona oko kojih se formiraju političke većine.

Uloga medija u demokratijama je da omoguće debatu, da svojim radom zainteresuju javnost za javni interes i omoguće slobodu mišljenja i govora bez straha i ograničenja.

Cenzolovka: Ipak smo pred ove izbore imali neke zakonske promene zbog kojih vlast tvrdi da nikad nisu postojali bolji uslovi. Režim devedesetih nije pristajao na takve ustupke?

Milivojević: U odnosu na devedesete imamo bolji zakonski okvir i to je s jedne strane pokazatelj progresa, a s druge strane je zastrašujuće podsećanje na to da smo iz faze „sve je zabranjeno i nemamo zakonskih mogućnosti za slobodu“ ušli u fazu „postoje zakoni, možda i dobri, ali se ne primenjuju“. Ta fraza je podjednako opasna. Čemu služe zakoni koji se ne primenjuju?

Uz sve uvažavanje napora da se izgradi pravna država, transformacija partijske u pravnu državu ne znači da partijski kontrolisana zakonodavna tela donose zakone koji ne obavezuju. I da se zakoni i regulatorna tela političkim instrumentima parališu i stavljaju u funkciju održanja lične vlasti.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend