27. sep 2019.

Zauzdavanje Gugla, Fejsbuka i Tvitera: Platite parazitsku trgovinu tuđim kreacijama

Od tuđih vesti, fotografija, videa ili običnih infografika velike platforme zarađuju enormne količine novca, ne samo kroz oglašavanje već i kroz privlačenje korisnika čije podatke posle veselo prodaju ostalim komercijalnim kompanijama. Ne samo to, posle trijumfa autokrata širom sveta uz pomoć društvenih mreža i lažnih vesti, jasno je da neće više biti demokratije ako ne bude pouzdanog informisanja i zauzdavanja digitalnih džinova

Gugl je u Evropi do sada samo Evropskoj komisiji platio kazne od oko devet milijardi dolara. U Francuskoj je državna tužiteljka godinu dana tajno spremala upad u njihove pariske kancelarije u totalnoj konspiraciji, a onda upala sa stotinu kolega i uzela i iskopirala šta joj je trebalo u nadi da će naći nekakve poreske prekršaje (istraga je u toku).

Tokom raznih procesa, kompanija je na teritoriji Evropske unije pristala na krupne kompromise i značajno promenila način poslovanja kako bi ostala na tržištu i izbegla nove kazne. Na kraju se, ovog leta, stiglo i do toga da Donji dom francuskog parlamenta izglasa reformu zaštite autorskih prava po kojoj će medijima i umetnicima Gugl, Fejsbuk i ostali morati da plate autorska prava za kreacije koje slobodno šire internetom vraćajući im samo klikove.

Trebalo bi da sve države EU učine nešto slično, a zakon na istu temu je u proceduri i u Kongresu SAD, u Australiji i još nekim zemljama Evrope i sveta. Zašto se zakonodavstva najbogatijih tržišta na svetu tako unisono bave Alfabetom, Fejsbukom i Tviterom?

EU štiti tržište od tehnoloških džinova

Kakva god da je, Evropska unija načelno nastoji da štiti svoje građane (ili bar tržište rada i ideja u kojem građani učestvuju) na način koji čak i umereno leve političke grupacije u SAD mogu da vide kao gotovo „socijalističke“. Takva karakterizacija, osim što nije sprečila demokrate i republikance da zajedno kroz Kongres SAD guraju zakon koji treba da omogući da digitalni giganti vrate deo zarade od vesti novinama koje su ih i napravile, sasvim je netačna.

Evropa je kapitalistička i zapravo razume da se uzalud ujedinjavala ako nema otvoreno, uređeno, ravnopravno i živo tržište ideja, usluga i robe. Jer, u tome je i bio smisao (ekonomski) čitavog projekta Unije, koji je u tom pogledu definitivno i uspeo. Procesi protiv Gugla zbog netržišnog ponašanja upravo su akt zaštite tržišta, i kada je digitalni džin počeo da doživljava poraz za porazom, svoju šansu za ravnopravniju raspodelu dobiti od svog znanja i rada videli su i – mediji.

Ako su spremni da bez ikakvog otpora popuštaju cenzorskim, represivnim, nedemokratskim sistemima kao što je onaj u Kini, digitalni giganti bi trebalo da su spremni i na saradnju u okviru vladavine prava zapadnih demokratija, kad su već tu osnovani i registrovani

Gugl je u Uniju sleteo sa drugačijeg političko-ekonomskog neba. U veoma liberalnoj američkoj ekonomiji, u kojoj veliki novac i velike kompanije imaju očigledno komparativno snažniji uticaj na političku scenu nego u Evropi, koncept odnosa politike i biznisa naginje zaštiti velikih firmi i značajnih privrednih sektora od kojih se očekuje da pokreću ekonomiju i obezbede zaposlenost i blagostanje.

Daleko od toga da su SAD divlje, neregulisano tržište po kojem radi ko šta hoće ako ima mnogo novca, ali, uprkos tragičnom i užasavajućem fenomenu masovnih ubistava po školama i tržnim centrima, industrija oružja u SAD uspeva da spreči ili značajno ometa i usporava donošenje čak i vrlo umerenih zakona o kontroli oružja, a finansijski giganti koji su 2008. ojadili ceo svet dobili su pomoć od države i ne baš mnogo toga što ih sprečava da ponovo razvale svetske finansije.

Pa opet, zakoni usmereni na demontažu monopola i moći velikih platformi podneseni su u parlamentima u Francuskoj, Nemačkoj, Australiji, Velikoj Britaniji i – samim Sjedinjenim Državama (jedan je podnela i aktuelna kandidatkinja za predsednicu SAD, demokratska senatorka Elizabet Voren).

13,6 milijardi samo od reklama za sajtove

Evropa je, međutim, zasad na čelu ovog pokreta. Nakon što je 2010. godine pokrenula istragu zbog netržišne prakse Google AdSense programa, koji veb-sajtovima koji instaliraju pretraživač na svoje platforme distribuira reklame i druge sadržaje, Gugl se snažno i žilavo borio. To nije neobično, s obzirom na to da je, recimo, samo u prvom kvartalu 2014. godine gigant zaradio iz ovog izvora 3,4 milijarde dolara (to je 13,6 milijardi za godinu i predstavljalo je 22 procenta ukupnog prihoda kompanije).

Pa opet, žetva sa unosnog evropskog tržišta je tolika da je veliki Alfabet (Guglova majka-kompanija) progutao i nametnute promene načina na koji posluje, i seriju ogromnih kazni. Evropska komisija je izračunala da je za 10 godina (od 2006. do 2016) kompanija zauzimala više od 85 procenta tržišta reklama na pretraživačima (sada nešto iznad 45 procenata).

Jer, iako stoji argument da je internet odlična stvar i da nikada više nismo komunicirali u istoriji, ako zbog toga čitav svet ode dođavola u rukama populista, autokrata i ljudi kao što su Donald Tramp i Vladimir Putin, čijim simplifikovanim idejama samo kredibilne vesti mogu da se suprotstave, šta je, tačno, adekvatna cena apsolutne slobode interneta?

U ovom procesu, Evropska komisija je 2017. izrekla kaznu od 2,7 milijardi dolara (oko 2,5 procenata tadašnjeg godišnjeg prihoda Alfabetovih evropskih firmi pod istragom), a zatim u još dva odvojena postupka po 1,49 milijardi evra (ponovo zbog AdSense, ali iz drugih razloga) i konačno 2018. godine 4,3 milijarde evra zbog uslovljavanja korišćenja Androida (operativnog sistema za mobilne platforme) raznovrsnim unosnim obavezama kompanija koje su ga htele i dobile „besplatno“.

Na sve su se ovo razna preduzeća i potpreduzeća Alfabeta žalila, ali kazne su zasad pravosnažne, kao i obaveza da se izmeni način poslovanja. Čak su morali da pristanu i da svaka četiri meseca podnose izveštaje o samima sebi Evropskoj komisiji.

Drugim rečima, koliko god da je spora, obuzeta neopisivom količinom zakona, propisa i pravila, EU je pokazala regulatornu snagu i poveliku nezavisnost na svojoj teritoriji.

Recimo, Alfabet je tajno pokušao da se nagodi sa EU o ovoj poslednjoj, „Android aferi“, ali je to odbijeno zato što se to radi čim Evropska komisija uputi žalbu na određeno ponašanje kompanije. Kako je Alfabet zakasnio sa ponudom čitavih godinu dana, bez obzira na sadržaj inicijalne ponude, koji je, mora biti, bio finansijski privlačan za EU, to je odbijeno brzo i bez ikakvih pregovora, kako je izvestio Blumberg.

Platforme moraju da plate medijima i umetnicima

Težina ovih procesa je jednostavno ogromna. Individualne članice EU, naime, već godinama pokušavaju da nekako oporezuju Alfabet i Fejsbuk. Prva je to pokušala Francuska još 2012, i nije jedina. Gugl u Evropi ima razne firme koje profit šalju evropskoj centrali u Irskoj, koja novac prebacuje preduzeću na Bermudskim ostrvima gde, pogađate, porez uopšte i ne postoji, što je sve legalno.

Moć kompanije, ne samo finansijska već i monopolistička, na internetu, međutim, bila je dovoljna da inicijalni predlog da se oporezivanje digitalnog oglašavanja podigne na nivo EU ne prođe u originalnom obliku kod glavnog partnera, Francuske, odnosno administracije Angele Merkel.

U strahu od osvete Trampove administracije u vidu novih taksi na uvoz automobila i drugih dobara iz Nemačke, prošle godine je dogovorena „mekana“ varijanta poreza za Gugl i Fejsbuk, koja uzima mnogo manje para od inicijalno predložena tri procenta na digitalno oglašavanje, tvrdi, opet, Blumberg.

Međutim, već nakon prvog „poraza“ Alfabeta pred Evropskom komisijom, mnogi privredni sektori, koji se smatraju zakinutim i ugroženim od strane „velikih platformi“, našli su se ohrabreni da pokušaju da nešto učine za sebe pre nego što nestanu sa tržišta.

Medijski sektor, prepušten milosti (i finansijskoj drenaži) velikih platformi, među prvima je krenuo u borbu za kompenzaciju za vrednost koju proizvodi. Borbu su započeli tamo gde se zakoni i donose – u parlamentima.

Čini se da politička volja da se države suprotstave tako velikim kompanijama kao što su Fejsbuk i Alfabet potiče upravo od neprijatne mogućnosti da vas jednog dana sa političke pozicije velike kompanije obore s vlasti, možda i potpuno slučajno

Rezultat je da se jedna od najdemokratskijih institucija sveta, Evropski parlament (EP), upustila u dugu pravnu, medijsku i političku raspravu sa Alfabetom, Fejsbukom i Tviterom (okupljenim u asocijaciju sa skraćenicom ASIC) za boljitak ugaonog kamena evropske i svake druge demokratije – slobodnih medija i umetnika.

Nakon godina guranja predloga direktive kroz parlament, javnost i političke elite individualnih članica, evropski poslanici su u martu ove godine (2019) izglasali direktivu koja nameće velikim platformama obavezu da nosiocima autorskih prava medijskih proizvoda i umetničkih tvorevina koje distribuiraju na internetu, finansijski kompenzuju njihovu vrednost.

Direktiva je munjevitom brzinom prošla i Savet Evrope i individualne članice imaju rok od godinu dana da sa dokumentom usaglase svoja zakonodavstva. Kao prva individualna članica, Francuska je u julu u Donjem domu parlamenta usvojila reformu zaštite autorskih prava po kojoj velike platforme moraju da plate medijima i umetnicima originalne sadržaje. A lavovski deo tih sadržaja su – vesti. Ostale članice EU imaju do aprila iduće godine da postupe slično kao Francuska.

„Sloboda“ kojom suvereno gospodare najveće kompanije

Zanimljivo je da su aktivisti posvećeni borbi za slobodu izražavanja i protoka informacija na internetu bili protiv ove direktive. Smatraju i dalje da je francuska varijanta reforme zapravo „porez na linkovanje“ i da će ograničiti i ugroziti „princip interneta“. Ali ako to znači zaštitu slobode da se unište kredibilni mediji finansijskim izgladnjivanjem, a to obično povlači i snažan interesni uticaj izvora novca na njih, nije baš jasno šta aktivisti misle da treba umesto profesionalno sačinjenih vesti da protiče internetom, u svoj „slobodi“ kojom suvereno gospodare tri-četiri kompanije.

Šta je najgore što bi se tu moglo desiti?

„Kembridž analitika“ su dve reči koje daju dosta dobar odgovor na to šta sve može poći po zlu ako se mnogo ozbiljnije ne regulišu džinovi interneta i digitalnih tehnologija. Teško da možemo da tvrdimo da čitave ove bezglave i očajničke zbrke u Velikoj Britaniji i Evropskoj uniji ne bi ni bilo da Fejsbuk nije dao pristup svojim bazama podataka nekom bajagi institutu koji je onda to lepo dao bregzitovcima, a ovi zloupotrebili u političke svrhe. Dakako, izlazak Britanije iz EU ima mnogo dublje i kompleksnije korene, ali Fejsbuk svakako nije pomogao da se volja birača reprezentativno pokaže i u rezultatima referenduma. Nego baš suprotno.

Ja bih, recimo, smatrao za normalno da dobijem neku sitnu kintu za svaki klik na ovaj tekst na društvenim mrežama. Neće toga mnogo biti, ali radi se o principu. Ko ga objavi, treba to i da mi plati, osim ako se novca ne odreknem

Čini se da politička volja da se države suprotstave tako velikim kompanijama kao što su Fejsbuk i Alfabet potiče upravo od neprijatne mogućnosti da vas jednog dana sa političke pozicije velike kompanije obore s vlasti, možda i potpuno slučajno.

Parazitska trgovina tuđim kreacijama leži u samom srcu poslovnog modela svakog Gugla, Fejsbuka i Tvitera. Od tuđih vesti, fotografija, videa ili običnih infografika velike platforme zarađuju enormne količine novca, ne samo kroz oglašavanje već i kroz privlačenje korisnika čije podatke posle veselo prodaju ostalim komercijalnim kompanijama koje ih koriste da bolje shvate kome šta i kako treba da prodaju i reklamiraju. Na primer, Bregzit ili Donalda Trampa.

Drugim rečima, ozbiljna, sistematska zaštita autorskih prava može vrlo ozbiljno da načne taj model. Cilj ovakvih zakona nije da unište lidere ovog biznis sektora, već da donesu više ravnoteže koja će obezbediti da se deo finansijske dobiti vrati autorima kako bi nastavili da kreiraju, kao i da se tržište bar malo otvori za nove igrače. Inače neće više biti šta da se prodaje, odnosno – sve će imati istu, minornu vrednost.

Pa čak bi i velikim kompanijama više odgovaralo da pravila igre budu svuda ista ili slična, a ne da u jednoj zemlji plaćaju porez na prihode, a u drugoj na profit, kako se sada događa. Oni će na kraju poslušno leći na rudu, samo ako im se ostavi dovoljno prostora za značajnu zaradu. Platiće čak i porez, što sada uglavnom uspešno izbegavaju.

Politički gledano, svim zakonodavcima EU, ali i sa one strane Atlantskog okeana, jasno je i da neće više biti demokratije ako ne bude pouzdanog, kredibilnog informisanja, i zauzdavanje digitalnih džinova očigledno je postalo i pitanje političke stabilnosti. Uniji, na primer, uopšte ne treba još neki slučaj namerne ili nenamerne pomoći nekom novom procesu kakav je Bregzit.

Kolika je cena apsolutne slobode interneta? Antivakseri?

Ozbiljnog zauzdavanja velikih platformi, međutim, neće biti ako toga sa Evropom neće da se igraju i Sjedinjene Države. Obama to nije hteo i njegova administracija je vrlo rezolutno odbila da razgovara podrobnije o zajedničkom odnosu prema problemu oporezivanja digitalnih giganata.

Evropa je privredno prilično stabilna, ali od svih kompanija na Forbsovoj listi sto najvećih, nijedna evropska nije mlađa od 25 godina. Prednost savremenih giganata koji su zgrabili čitav jedan sektor međunarodne ekonomije, i to sektor budućnosti, ogromna je i SAD to ne žele da izgube.

Međutim, Tramp je nepredvidiv čovek. Njegova administracija, iz sebi znanih razloga, prilično aktivno razgovara sa EU o izmenama mogućnosti prebacivanja novca u poreske rajeve, kako bi uređenim državama pristiglo koliko-toliko poreza od megakompanija. To bi značajno umanjilo moć velikih platformi i dovelo ih u još jaču uzročno-posledičnu vezu sa državnim administracijama razvijenog sveta. Ako su spremni da bez ikakvog otpora popuštaju cenzorskim, represivnim, nedemokratskim sistemima kao što je onaj u Kini, digitalni giganti bi trebalo da su spremni i na saradnju u okviru vladavine prava zapadnih demokratija, kad su već tu osnovani i registrovani.

Procesi protiv Gugla zbog netržišnog ponašanja upravo su akt zaštite tržišta EU, i kada je digitalni džin počeo da doživljava poraz za porazom, svoju šansu za ravnopravniju raspodelu dobiti od svog znanja i rada videli su i – mediji

Drugim rečima, jednom kada je Evropa pokazala da Alfabet i Fejsbuk nisu preveliki da se od njih odbrani slobodno tržište, informisanje na internetu je takođe dobilo fer šansu – ako hoće da sačuvaju igralište na kojem se dosta dobro zabavljaju, političke elite uređenih zemalja će morati da zauzdaju informativnu moć internetskih giganata.

Jer, iako stoji argument da je internet odlična stvar i da nikada više nismo komunicirali u istoriji, ako zbog toga čitav svet ode dođavola u rukama populista, autokrata i ljudi kao što su Donald Tramp i Vladimir Putin, čijim simplifikovanim idejama samo kredibilne vesti mogu da se suprotstave, šta je, tačno, adekvatna cena apsolutne slobode interneta?

„Jeste da ćete dobiti velike boginje i umreti zato što smo na internetu raširili antivakserstvo za milijarde klikova, ali zamislite koliko će biti popularan vaš vlog iz bolnice?“

Zato bi bilo jako dobro da se novac vrati autorima kredibilnih vesti. Za početak u EU, nadajmo se i u SAD. Jednog dana, možda i mi, ubogi novinari Srbije, dobijemo nazad malo novca za znanje i rad koje smo uložili u nešto što šiba internetom bez naknade i kontrole pet sekundi nakon što to objavimo.

Ja bih, recimo, smatrao za normalno da dobijem neku sitnu kintu za svaki klik na ovaj tekst na društvenim mrežama. Neće toga mnogo biti, ali radi se o principu. Ko ga objavi, treba to i da mi plati, osim ako se novca ne odreknem. Posebno bi to trebalo da uradi Alfabet, koji je, recimo, samo u 2017. godini iz Republike Irske (gde je registrovana glavna evropska ćerka-kompanija Alfabeta), koja je ofšor-zona, preko proksi kompanije u Holandiji (još jedna ofšor-zona) prebacio na Bermudska ostrva 19,9 milijardi evra, na koje je platio porez koji se u procentima meri jednocifrenim brojevima.

Ista holandska kompanija je te godine uredno platila lokalni porez od 3,4 miliona evra na ukupan profit od 13,6 miliona. Ova potpuno legalna šema koju još nazivaju i „dupli irsko-holandski sendvič“ (double Irish, Dutch sandvich) trebalo bi da postane nelegalna 2020. godine, pošto je EU na to prinudila Irsku. Usporedbe radi – javni dug Srbije („dug opšte države“) pre mesec i po dana iznosio je nešto preko 24 milijarde evra, a budžet naše države se poslednjih godina kreće negde oko 10 milijardi evra.

Što novinari u Srbiji ne bi tražili malo parica od tako bogatog ujke iz Amerike?

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend